Možda ipak još nije baš došlo vreme izbora, ali nije zgorega da pogledamo šta sonda kaže.

Demokrate i radikali su se prvi put posle dve godine izjednačili po stranačkom rejtingu, a demokratski blok bi posle eventualnih izbora u Srbiji ipak mogao da formira vladu. To pokazuje najnovije istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju, po kome je došlo do važne promene raspoloženja birača u odnosu na april 2006. kada su, sudeći po podršci, Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije imale šansu da formiraju vladu.

Cesidova sondaža (anketa sprovedena od 26. avgusta do 5. septembra 2006. godine na reprezentativnom uzorku od 1634 punoletna građanina) pokazuje da bi po trideset odsto opredeljenih birača poverenje ukazalo Srpskoj radikalnoj (SRS) i Demokratskoj stranci (DS), Demokratska stranka Srbije (DSS) imala bi oko 14 odsto podrške, a Socijalistička partija Srbije (SPS) oko šest odsto glasova opredeljenih birača

I agencija Medijum galup, Srbobrana Brankovića, ovih dana objavljuje svoje nalaze koji su, doduše, nešto drugačiji: po njima su radikali i dalje najjači – imaju podršku 34,9 odsto aktivnih birača, a za trećinu koplja za njima zaostaje Demokratska stranka sa 22,9 odsto, iza nje na nešto većem rastojanju je DSS sa 13,9, a na kraju su SPS sa 5,6 i G17 plus sa 5,2 odsto.

Ispod cenzusa su, po Cesidu, sada Nova Srbija (NS) sa 3,9, Srpski pokret obnove (SPO) sa 3,5, Liberalno-demokratska partija (LDS) sa dva odsto i Pokret Snaga Srbije (PSS) sa 1,4 odsto.

No, mada su u te dve sondaže vidljive izvesne razlike (Galupova sondaža se razlikuje od Cesidove po tome što su po njoj demokrate slabije, a G17 plus je iznad crte), obe sugerišu da bi demokratski blok mogao da formira vladu.

Po računu Medijum galupa, demokrate bi mogle imati 67 poslanika, Koštuničina stranka 40, G17 plus 15, a deset poslanika bi imale stranke nacionalnih manjina, koje po izmenama izbornog zakona iz 2004. ne moraju da pređu cenzus od pet odsto da bi učestvovale u deobi mandata.

Na drugoj strani, radikali bi imali 102 poslanika, a socijalisti 16.

Indicije Medijum galupa navode na zaključak da bi demokratski blok posle eventualnih novih izbora mogao da sastavi vladu s većinom od 132 među 250 poslanika. Sadašnja manjinska vlada ima sličan broj poslaničkih glasova u Skupštini, ali zavisi od spoljne podrške 22 socijalistička poslanika. S druge strane, socijalisti su ovoj vladi pravili manje problema od članica vladajuće koalicije.

Po Cesidu, DS bi imao 90 mandata, DSS 40, a strankama nacionalnih manjina pripalo bi 12 mandata. SRS bi imao 90 a socijalisti 18 poslanika. To znači da bi vlada celog demokratskog bloka mogla imati sigurnu većinu od 142 poslanika, a da nema baš mnogo članica, a i dvočlana "velika koalicija" DS–DSS imala bi dovoljno za vladu – 130.

Iz obe sondaže proizlazi da ne bi moglo biti mnogo mesta za neku drugu kombinaciju, recimo onu za koju demokrate sumnjiče Koštunicu, za vladu bloka narodnjačkih stranaka, na šta ovaj možda i može biti navođen uspesima na nekoliko izbora za gradonačelnika.

Na drugoj strani, zbir radikala i socijalista ne donosi portfelje. Samo pojava nekog manjeg igrača iz tog okružja uvela bi ih u šansu, ali istraživači za sada ne vide nikoga na horizontu.

NA DVA MILIONA: Da su izbori održani početkom septembra, prema istraživanju Cesida, na izbore bi izašlo samo oko 37 odsto od 5,5 miliona birača koliko iznosi realno biračko telo u Srbiji. To možda pokazuje i da birači u Srbiji ipak ne procenjuju da su izbori blizu, mada se o njima stalno spekuliše u medijima. Taj procenat je, reklo bi se, tipičan za međuizborni period, pa upozorenja o rastu apstinencije treba uzeti s rezervom.

Na primer, zbog toga što su 1996. godine sondaže ukazivale na to da bi od izbora moglo apstinirati i do 60 odsto birača, bilo je postavljano pitanje da li će se glasači ikad probuditi iz letargije. Vaš hroničar se tada šalio citirajući Đavolov rečnik Embrouza Birsa: "Reče tužni otac raspusnom mladiću:

‘Mislio sam bićeš apstinent do smrti.’

‘Hoću’, reče nitkov, uhvaćen u piću.

‘Hoću, gospodine, ali ne zadrti.’"

Slobodan Antonić u knjizi Elita, građanstvo i slaba država uočava doduše da je u tranzicionim zemljama primetno povećanje apstinencije – uglavnom zbog toga što glasači shvataju da su slobodni da menjaju vlade, ali veoma ograničeni u menjanju politike, kao i zbog velikog broja gubitnika tranzicije. On navodi podatak da je u Bugarskoj od skupštinskih izbora 1990. do skupštinskih izbora 2005. u apstinenciju otišlo 2,61 milion ili 37,8 odsto birača, u Rumuniji (1990–2004) 2,91 milion ili 16,4 odsto birača, a u Srbiji (1990–2003) 1,04 miliona ili 15,9 odsto birača.

Mereno u apsolutnim brojevima, u ovom trenutku Cesidovi istraživači procenjuju da oko 2.000.000 birača hoće da kaže za koga će glasati ukoliko bi se izbori održali u ovom trenutku. U okviru tog skupa radikali i demokrate imaju podršku po 610.500 takvih izborno orijentisanih građana, Demokratska stranka Srbije oko 275.000, a Socijalistička partija Srbije oko 126.500.

U Cesidovoj analizi računa se s tim da će se na biralištu najverovatnije pojaviti još oko 600.000 građana koji su stranački identifikovani, ali trenutno nisu opredeljeni. U toj skupini najveće potencijale imaju dve najveće stranke – DS (oko 190.000 glasača) i SRS (oko 180.000). Potom dolazi DSS (oko 86.000), a zatim dve stranke sa približno jednakim potencijalima u ovoj skupini – SPS (sa oko 38.000) i G17 plus (sa oko 34.000). Potom potencijali opadaju kod ostalih stranaka Nova Srbija (NS) – (oko 24.000), LDP (oko 19.000) i SPO (svega 7500).

Uz to, na izbore može izaći i oko 1,4 miliona glasača koji pokazuju izvesnu, ali ne tako izrazitu bliskost prema pojedinim strankama. U ovoj grupi, najveće potencijale ima DS, potom sledi DSS, pa onda SRS. Istraživači napominju da su realni potencijali DS-a verovatno ipak nešto niži. Naime, pitanje je bilo tako koncipirano da je postojala mogućnost izbora između devet stranaka (G17 plus, DS, DSS, NS, PSS, SPS, SRS, SPO, LDP). Kroz njega pripadnicima nacionalnih manjina (150.000 do 200.000 birača) nije omogućeno da se izjasne za stranke koje predstavljaju njihove etničke grupe, pa je deo njih pokazivao bliskost sa demokratama. U tom slučaju, zaključuju istraživači Cesida, najveće potencijale u ovoj grupi ipak ima DSS, a DS i SRS su po potencijalima u bliskom okruženju vrlo bliske jedna drugoj. Od ostalih stranaka izdvajaju se SPS i G17 plus, a vrlo blizu im je i NS. Dve stranke u toj skupini pokazuju slabiji potencijal – SPO i LDP.

Za oko 740.000 izborno neodlučnih birača istraživači su jedino zaključili da postoji određena verovatnoća da će se pojaviti u izbornom procesu, ali nisu mogli naći značajnije naznake o tome kako će se izborno ponašati.

Oko 15 odsto birača izlazi na izbore samo izuzetno (kao u Srbiji 2000). Njihovo glasanje je ponajmanje predvidljivo, a verovatno je povezano sa protestnim glasanjem.

Cesidovi istraživači nalaze da u Srbiji ima oko 780.000 građana koje politika i izbori ne interesuju, apolitični su i ne uzimaju učešća u izbornim procesima. Vladimir Goati je svojevremeno objavio komparativni podatak da sedam-osam odsto građana nikad ne glasa zbog bolesti ili više sile.

U ovoj aproksimativnoj analizi ima još jedna rupa koja proizilazi iz teškoća merenja javnog mnjenja u međuizbornom periodu. Neke partije, kao Srpski demokratski pokret obnove (SDPO) i još neke narodnjačke stranke (Palma, Raka, Bidža), nisu bile u ponudi, a sudeći po angažovanju i učinku na izborima u pojedinim gradovima moglo bi se očekivati da uđu u arenu.

Teškoću u proceni verodostojnosti prognoza predstavljaju i "hirovita" dešavanja u međuizbornom periodu – neuspeh DSS-a na predsedničkim izborima 2004, rasipanje glasača G17 plus, promena demokratskih beogradskih saveznika od strane Ugljaninove i Ljajićeve partije, rascep u SPO-u, a, reklo bi se naročito, uspon i krah Karićevog Pokreta snaga Srbije na koga su čak i neki demokratski i građanski krugovi jedno vreme izgleda ozbiljno računali. Malo se zna i šta je ostalo od dela Građanskog saveza koji nije pojeo LDP, i šta će se desiti s vojvođanskim autonomaškim partijama. Manjine, sa kojima su neke od njih ulazile u koalicije, sada će bez cenzusa igrati za svoj groš.

PLAFON I BETON: Sve u svemu, po proceni Cesidovog tima istraživača (Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Dragan Popadić, Zoran Lučić, Marko Blagojević, Miloš Mojsilović i Marko Ivković), devet partija sada raspolaže sledećim "imetkom":

SRS – 610.500;

DS – 610.500;

DSS – 275.000;

SPS – 126.500;

SPO – 93.500;

NS – 71.500;

G17 plus – 66.000;

LDP – 55.000;

PSS – 16.500.

Po tome, četiri partije su "iznad vode", one koje imaju 100.000 od ukupno dva miliona aktivnih birača.

Ako pridobiju one koji su im inače bliski, tih devet partija moglo bi da dosegne sledeće rezultate:

DS – 1.024.500;

SRS – 1.006.500;

DSS – 654.500;

SPS – 330.000;

G17 plus – 225.500;

NS – 198.000;

SPO – 154.000;

LDP – 126.500;

PSS – 88.000.

To je projekcija koja ukazuje šta partije mogu sanjati. (Vidi okvir "Potencijali partija"). Istraživači oprezno napominju da je to samo projekcija, a da realizacija zavisi kako od onih koji će u izborima učestvovati tako i od toga ko će na izbore izaći.

ISPOD CRTE: Radi orijentacije čitaoca, cenzus od pet odsto pri izlasku četiri miliona birača na birališta iznosi dvesta hiljada, a ako izađe 3,5 miliona birača cenzus je 175.000. To možda znači da bi i po Cesidovoj projekciji u krajnjem slučaju kvalifikacionu lestvicu možda moglo da preskoči pet partija – DS, SRS, DSS, SPS i G17 plus, a u drugom možda i šest, zaključno sa NS-om. Sudeći po opredeljenim biračima takvih partija je četiri.

Ako se tome dodaju stranke nacionalnih manjina (možda četiri) izlazi da bi u srpskom parlamentu moglo da se nađe devet-deset partija. To znači da partijska scena u Srbiji još nije konsolidovana – jedan politikolog kaže da partijski sistemi sa više od pet partija izmiču svakoj klasifikaciji.

Naravno, teško je pretpostaviti ko će sve i u kakvoj kombinaciji učestvovati na izborima. Našu političku klasu karakteriše prilično jak narcizam, a neke partijske lidere naprosto ništa ne može sprečiti da učestvuju i na izborima koje će ponižavajuće izgubiti. Za neke je to kao kupovina loza – ako postanu parlamentarne stranke, olakšaće opstanak svojih partija jer se po izbornom zakonu parlamentarne stranke finansiraju iz budžeta.

Na prošlim vanrednim parlamentarnim izborima 2003, na kojima je učestvovalo 19 lista partija i koalicija kojima smo zaboravili imena, na one ispod cenzusa "rasuta" je čitava jedna solidna parlamentarna stranka od 570.000 birača: Demokratska alternativa – Nebojša Čović oko 83.000; Otpor sa Čedomirom Čupićem – 115.000; Za narodno jednistvo (Stranka srpskog jedinstva, Narodna seljačka stranka, Narodna stranka, Naš dom Srbija i Srpska stranka) Borislav Pelević, Marijan Rističević – Dragan Marković Palma – 65.000; Samostalna Srbija (Demohrišćanska stranka Srbije, Demokratska stranka Otadžbina, Demokratski pokret Rumuna Srbije, Seljačka stranka, Srpska pravda) – dr Vladan Batić – 43.884; Odbrana i pravda (Socijaldemokratija, Narodna stranka Pravda, Stranka radnika i penzionera – SRP i Socijaldemokratska partija zelenih) Vuk Obradović, Borivoje Borović, Mila Živojinović – 18.000; Zajedno za toleranciju – Čanak, Kasa, Ljajić – Cole Kovačević – 153.000; Liberali Srbije – Dušan Mihajlović – 27.000; Reformisti-socijaldemokratske partije Vojvodine-Srbije – Miodrag Mile Isakov 17.500; Socijalistička narodna stranka – Narodni blok – general Nebojša Pavković – Dobrivoje Bidža Budimirović – 23.500; Privredna snaga Srbije i dijaspora – Branko Dragaš – Zoran Milinković – 14.000; Laburistička partija Srbije – Dragan Milovanović oko 5000; Savez Srba Vojvodine – Dušan Salatić, Miroljub Milić – 2500; Jugoslovenska levica – JUL – Desimir Stanojević – 3500.

Ta slika svedoči i o raspadu DOS-a u okviru koga su i najmanje članice gajile veliko samopouzdanje. Šta bi moglo biti sada? Po proceni Cesida, sada bi najmanje oko 280.000 glasova opredeljenih birača (njih je kao što rekosmo dva miliona) koje bi dobile stranke ispod cenzusa bilo "bačeno": Srpski pokret obnove sa 93.500 glasova, potom Nova Srbija 71.500 glasova, G17 plus sa oko 66.000 birača (po Galupu oni, međutim, prelaze cenzus); Pokret snaga Srbije, čiji je rejting sa 220.000 glasača, koliko je ova stranka imala prošlog leta, spao na svega 16.500 birača.

Na četiri miliona birača izašlih na birališta "gubitak" bi mogao iznositi i oko 350.000 glasova.

DVA FAKTORA: Da li će biti vanrednih izbora u Srbiji, zavisi od dva faktora – od briselske ocene i od novog ustava. Ministri iz G17 plus najavljuju da će ("101 odsto") napustiti vladu ako se do prvog oktobra ne nastave pregovori sa Evropskom unijom, o čemu presuđuje ocena sprovođenja Akcionog plana za saradnju sa Haškim sudom koja će biti data krajem septembra u Hagu i Briselu. "Novosti" iznose pretpostavku da bi ta stvar mogla da se prilično razvuče.

Ako ministri iz redova G17 plus aktiviraju svoje kovertirane ostavke, nastavljaju da obavljaju tekuće poslove dok im ne prestane mandat. Ostavku konstatuje skupština. Premijer u narednih petnaest dana treba da predloži nove ministre, ali to u ovoj spekulaciji ne znači da će poslanici o novim kandidatima glasati po hitnom postupku, pošto još traje politički maraton sa izborom Zorana Stankovića za ministra vojnog i Vuka Draškovića za ministra spoljnih poslova.

Iz DSS-a se čuje i nešto kao apel – nadaju se da G17 plus ne bi pogazio državno pitanje broj jedan, donošenje novog ustava.

Što se ustava tiče, u nedavnoj skupštinskoj raspravi o Kosovu najavljeno je da bi on mogao biti donet do kraja godine. Vlada je predložila ustavnu formulaciju. Predsednik Tadić je dao do znanja da se s premijerom slaže da se ustav donese. U danu kada nastaje ovaj tekst konsultovali su se premijer Koštunica i radikal Nikolić. (Zanimljivo je da se kosovska odredba vezuje za preambulu ustava, za deklarativni, a ne "operativni deo"). Portparol DSS-a tvrdi da postoji opšta saglasnost svih stranaka oko potrebe donošenja novog ustava. Porasla su i očekivanja da bi ustav, upravo zbog Kosova, na referendumu mogao dobiti zahtevanu podršku više od polovine svih upisanih birača.

U tom slučaju, izbori bi sledili posle ustavnog referenduma, čije se održavanje najavljuje za decembar. To znači da parlamentarni izbori, gledano po ustavnom tajmingu, verovatno realno ne bi mogli da uslede pre proleća 2007. koja je inače i godina redovnih izbora.

Ako datum izbora određuju strateška pitanja, biračko ponašanje određuje nešto drugo.

Atonić u citiranom radu konstatuje da je uobičajen odnos postojanih i kolebljivih birača 2,7:1, ali da neutvrđenost partijske ponude ovaj odnos znatno smanjuje u korist kolebljivaca. Šta će opredeljivati biračko ponašanje – kosovski pregovori, evropska posla, investicioni ciklus, partijske borbe?

Gotovo trećina građana koje je anketirao Cesid tvrdi da gotovo automatski menja stranku za koju glasa kad ona ne postiže rezultate. Polovina onih koji kažu da će izaći na izbore tvrdi da će glasati za najmanje lošu opciju. Tek svaki treći glasač je "partijski vernik", koji sledi svoju stranku i vođu i ima poverenja u njih. Ostali će u "prinudnom izboru" gledati da pre svega prepoznaju a) poštene ljude; b) sposobne kadrove; c) vođe; d) stranke koje mogu da ostvare njihov interes; e) nastojaće da naprave najmanje loš izbor. Daleko iza su: f) realizovanje nacionalnog interesa ili pak d) opredeljenje u toku kampanje, "u poslednji čas", kao razlog i osnov donošenja izborne odluke.

Pripadnici naše političke klase morali bi da se zamisle nad nalazima istraživača Cesida da je efektima delovanja stranaka nezadovoljno čak više od tri četvrtine građana. Ako planiraju da se galamom opet izvlače na "prinudni izbor", ocrnjujući konkurenciju, treba da pogledaju podatak koji kaže da se 78 odsto anketiranih slaže s tvrdnjom da funkcioneri stranaka iznose u javnost nedokazane optužbe protiv drugih ljudi, a da je takvih odgovora trinaest puta više od onih koji se ne slažu sa ovom tvrdnjom.