U atmosferi sve većeg nepoverenja građana u domaću hranu, u voće i povrće “prepuno pesticida”, vesti o uništenim ili vraćenim pošiljkama sa granica Hrvatske, Slovenije, Crne Gore postale su bezmalo krunski dokaz da razloga za strah stvarno ima. Šta jedemo, kakvu vodu pijemo, kakav vazduh udišemo, pitanja su koja kao noćna mora zaposedaju građane Srbije, po prirodi stvari nemoćne da sami, bez dovoljno sluha države, “pročiste” svoje životne izvore. A država oličena u svojim ministarstvima, i dalje zatvorena i netransparentna, u svakoj problematičnoj situaciji, pa tako i u ovoj, upadljivo izmiče onim pravim odgovorima.

Razgovaramo sa dr Novicom Miletićem, redovnim profesorom na katedri za pesticide i herbologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Njegov stručan uvid, ali i ugao praktične primene znanja, svakako mogu pomoći da se bolje orijentišemo i razumemo zahteve i regulativu savremene poljoprivredne proizvodnje.

Za sam početak razgovora, navodimo: krenulo je od čipsa koji je iz Hrvatske vraćen zbog visokog nivoa supstance akrilamid; na istoj granici otkriveno je i da u našim breskvama ima više pesticida nego što je dozvoljeno; onda smo saznali da su prethodno i u izvozu za Sloveniju nađene naše breskve sa prisustvom zabranjenog hlorpirifosa; krajem avgusta, na granici sa Hrvatskom, opet sa ostacima hlorpirifosa nađene su i šljive; otkrivena je i pošiljka dimljenog lososa sa bakterijom koja izaziva listeriozu; inspekcija Crne Gore je sprečila uvoz skoro deset tona breskvi i nektarina iz Srbije, jer je u voću pronađen opet hlorpirifos, dok je na granici sa Slovenijom otkriveno da naš svež krastavac nije za upotrebu jer ima višak metalaksila.

“VREME”: Da li je ovo, po vašem mišljenju, skandal za našu državu, poljoprivredu, proizvođače?

NOVICA MILETIĆ: Kada je reč o hlorpirifosu i metalaksilu, jer to je ono što se odnosi na moju oblast, mogu da kažem da to što se desilo nije dobro, ali i da nije tako skandalozno kao što se o tome danas govori. Ovde bih dodao još i to da i pored toga što smo mi poljoprivedna zemlja, kod nas u medijima ne postoji dovoljno programa, emisija, tema koje bi služile edukaciji ljudi, kako bi potrošači razumeli šta može da bude opasno a šta ne može. I kada se desi neki akcident kao što je ovaj, onda je to predstavljeno kao “afera”, a mi koji pričamo u medijima ne možemo da stignemo sve da ispričamo i objasnimo. Posle 15-20 dana kada “afera” prođe, sve se ponovo vrati na staro.

Odgovor na vaše pitanje je da nije toliko skandalozno jer prema podacima iz Uprave za zaštitu bilja, od godišnjeg izvoza od oko 20.000 pošiljki, ove godine imali smo pet notifikacija na kontrolama graničnih prelaza EU. S druge strane, ni taj nizak procenat nije dobar. On neće sprečiti proizvodnju, niti izvoz, ali jeste upozorenje svima koji se ne pridržavaju pravila. Shvatio bih ovu priču kao “žuti karton” za sledeću godinu da nam se neke stvari više ne ponavljaju.

Što se tiče zdravstvenog aspekta, mi ovde ne govorimo o trenutnom toksikološkom dejstvu pronađenih hemijskih jedinjenja, nego o kumulativnom. Tek ako je čovek izložen hroničnoj toksičnosti, mnogo puta, ako se godinama to sredstvo upotrebljava, to bi onda za njega bilo toksično.

Zar se hlorpirifos nije upotrebljavao već godinama unazad, decenijama?

Upotrebljavao se, ali kada je utvrđena njegova štetnost za zdravlje, isključen je iz upotrebe 2021. godine. Naučna istraživanja u nekim slučajevima utvrde dobro i precizno efekte na zdravlje čoveka, u nekim malo manje, međutim nesporno je i to da u pojedinim odlukama ima i ekonomsko-političkih interesa određenih zemalja i njihovih kompanija. Jer, kako objasniti to što se regulative između EU i SAD tako mnogo razlikuju. Međutim, da se vratimo na ono što je ključno: ako je utvrđeno da neko jedinjenje treba isključiti iz primene iz toksikoloških razloga, onda je njegovo dalje korišćenje jednostavno zabranjeno.

Naša politika je da idemo ka EU, da li ćemo tamo stići ili ne to je sasvim drugo pitanje, ali u tom smislu mi treba da se pridržavamo pravila koja oni propisuju. Samim tim što ta pravila važe i kod njih, s jedne strane to garantuje bezbednost hrane za naše potrošače, a sa druge, ako izvozimo u EU, mi opet moramo da se prilagodimo, jer ako nam oni nađu kao što je ovde bilo nedozvoljeno sredstvo, onda više nema izvoza od tih proizvođača.

Kako su se uopšte našla nedozvoljena jedinjenja u našem voću?

Reč je o neodgovornim proizvođačima. Znali su da je hlorpirifos zabranjen, ali primenili su ga najverovatnije jer im je ostalo dosta toga u zalihama. I još su ga nepravilno primenili, tako da su ostaci tog jedinjenja pronađeni tokom analize. Usled promena koje se sve češće dešavaju na tržištu pesticida, postalo je važno tehničko pitanje šta raditi sa jedinjenjem koje je upravo zabranjeno, a prethodno su uvezene veće količine? Takvih slučajeva imaćemo sve više u budućnosti, jer Evropska komisija isključuje veliki broj jedinjenja iz privrede, da ne ulazimo sada u priču da li je to opravdano ili ne. I šta onda raditi sa zalihama? Sada je, recimo, i fosmet zabranjen u EU, a još prošle godine je bio dozvoljen, naš proizvođač ga je platio i sada mu je ostao u magacinu. Šta on s njim da radi? Kao prvo, važno je da li je proizvođač savestan i da li je edukovan. Trebalo bi da prestane da ga kupuje mada je to više stvar hemijske industrije i države koji moraju da prestanu s uvozom tih materija, a potom i da nauči čak i da primeni te zalihe ali tako da je to bezbedno za hranu u zdravstvenom smislu i da na analizi uzorka ostaci tog pesticida ne budu prisutni.

I sami proizvođači se mnogo razlikuju. Imam dosta prijatelja proizvođača koji na primer hlorpirifos u breskvi nisu primenili ne godinu dana, nego ga ne koriste skoro deset godina. Ali, ima i proizvođača kao što su oni čiji su proizvodi sada vraćeni sa granice EU, a koji su po mom mišljenju najkritičniji, jer po pravilu uvek kada se nešto dešava, prvo se desi kod njih.

Zar ne treba svaki proizvođač koji izvozi hranu prvo da prođe kontrolu naše fitoinspekcije, da ima dokaz da su voće i povrće koje izvozi ispravni prema važećim propisima?

Kada su u pitanju veliki kompleksi, oni su po pravilu dužni da rade analize i posle tih analiza da izvoze. Realno gledano, vi ne možete, čak i kod velikih proizvođača, postići da se svaki kontingent prekontroliše. Ono što je važno jeste da svi proizvođači znaju da se to kontroliše, da postoji svest o verovatnoći da će biti kontrolisani. Znate, šumu nije sačuvao šumar, nego strah od šumara. Što se tiče sitnog proizvođača, on po pravilima nije dužan da ima neki sertifikat, ali taj sitni proizvođač i ne može sam da prodaje. Postoje otkupljivači, trgovinske kuće koji otkupljuju od više malih proizvođača i onda rade analize na ostatke pesticida. Evo kako to dobro funkcioniše na jednom primeru: jedan veliki proizvođač i izvoznik iz okoline Topole otkupljuje proizvode od sitnih proizvođača koji imaju po dva-tri hektara i radi kontrole. Ne može se baš za svakog sitnog proizvođača uraditi kontrola, ali može se nasumice kontrolisati svaki peti, deseti uzorak. On je do sada izvezao dosta šljive za Italiju, Nemačku i nikada nijedan uzorak nije bio neispravan.

Sve dok nema problema, pogotovo kod već poznatih izvoznika, i zemlja uvoznik manje kontroliše. Međutim, kada se desi nešto kao sada, onda i oni pooštravaju kontrole pa se kontroliše svaki kontingent.

A da li mali proizvođač koji iznosi robu na domaće tržište, recimo na pijacu, mora da prođe neku kontrolu pre nego što robu iznese na tezgu?

To je drugi deo priče. Na pijaci on ne mora da ima papir i nema ga, jer to su najsitniji proizvođači. Dakle, pre nego što postavi svoju robu na tezgu, ne mora da ima papir, ali kad je roba već na tezgi inspekcija ima pravo da zađe i da uzme od njega uzorak robe i da proveri. Ono što će biti u budućnosti, a koliko će zaživeti videćemo, jeste da će i sitni proizvođači morati da imaju neki sertifikat o obučenosti. Samo sa tim sertifikatom, koji podrazumeva određeno znanje, moći će u poljoprivrednoj apoteci da kupuju pesticide. E sad, videćemo da li će takva reč zakona kod nas i zaživeti. Bio sam u Italiji prošle godine, u Bolcanu, i po njihovoj proceduri vi ne možete da uđete tek tako u poljoprivrednu apoteku, kao kod nas, i kupite pesticide. Ako nemate papir, ne možete ni da kupite.

U praksi, postoji li kod nas kontrola rada poljoprivrednih apoteka, kome se, koliko i koji pesticid prodaje?

Postoji kontrola, ali kod nas je čitav koncept sa tako velikim brojem poljoprivrednih apoteka pogrešan.

S obzirom na redovnije kontrole proizvoda koji su namenjeni izvozu, koliko su velike razlike između njih i onih namenjenih nama, našem tržištu?

Nema razlike. U ovom poslu sam 24 godine, većina krupnih proizvođača na isti način tretira voće i povrće i za strano i za domaće tržište. Razlika može da bude jedino u tome, ali to nije vezano za ostatke pesticida, ako se nešto izvozi pa se loše klasira, pa jabuke na primer budu krupnije ili sitnije, sa nekom pegom, uvoznik ih neće, onda postanu jeftinije i kao takve nađu se na našem tržištu. To je pitanje kvaliteta, ali sa aspekta ostataka pesticida isto je ovde i tamo.

Tendencija u EU je da se 50 odsto smanji upotreba pesticida, a taj postotak zagovara najviše jak lobi pokreta Zelenih. E sad, pitanje je koliko je u EU prisutan i lobi proizvođača. Jer proizvodnja bez pesticida, posebno u voćarstvu, naprosto je nemoguća. Što se tiče njihovog ukidanja, jedno je kada se utvrdi da ih je potrebno isključiti iz zdravstvenih razloga, to je u redu. Samo to ukidanje može da bude i iz ekonomsko-političkih razloga. A poneki put, ako kompanije ne vide profit u nekom svom preparatu koji prodaju, oni više neće da ga proizvode. U svakom slučaju, mi težimo u 95 odsto slučajeva da se pridržavamo pravila EU.

Pridržavaju li ih se u istoj meri i proizvođači?

Da, ovi ozbiljniji proizvođači.

A mali proizvođači?

I najsitniji, samo što mali proizvođači vrše mali pritisak na tržište. Ne treba da se plašimo toga kakvu hranu jedemo, pogledajte samo kako u EU i SAD važe različita pravila. Pa da li jedno jedinjenje može biti toksičnije, otrovnije za Amerikance ili Nemce i Francuze? Daću primer: u SAD je za jedan deo preparata karenca nula dana, znači možete danas da prskate a sutra da iznesete na tržište, dok je za isti preparat u EU karenca 14-15 dana. Drastične su razlike u pristupu između SAD i EU. Tako i za fosmet koji sam već pomenuo. Zabranjen je nedavno u EU, kod nas je još uvek dozvoljen, ali biće uskoro zabranjen u skladu sa regulativom EU, a u SAD je dozvoljen sa karencom od sedam dana. To uopšte nisu minimalne razlike.

Složićemo se da mi kao siromašna zemlja nemamo novca za samostalna istraživanja, zato u primeni sredstava za zaštitu bilja treba pratiti kako se radi u zemljama EU i u SAD i pokušati, bar kada ostanu zalihe jedinjenja koje je do juče bilo dozvoljeno, da se nađe neka mera. Pritom vodeći računa o zdravstvenom aspektu, o zaštiti useva, o obezbeđivanju održivosti proizvodnje.

U delu naše javnosti kruži “teorija” o uništavanju ili vraćanju naših proizvoda sa granica Slovenije i Hrvatske kao o tendencioznom, političkom činu.

U ovim slučajevima, to apsolutno nije tačno. Nema tu nikakve politike. Kako vidite, non-stop pričamo o jednom jedinjenju, hlorpirifosu, jer i vrapci na grani znaju da se to više ne koristi, tako da je u pitanju isključivo nemar proizvođača.

S druge strane, i Rusija je 2018. privremeno zabranila uvoz voća iz Srbije, nakon što je njihov fitosanitarni nadzor utvrdio da su breskve i kajsije zaražene monilinijom. Dve godine ranije iz Rusije su vraćene nektarine u kojima je otkriven štetni insekt, a još ranije isto se dogodilo i sa jabukama. Gde se u ovom slučaju pogrešilo?

Mi smo, najpre, imali nezgodan slučaj sa Rusijom još 2010, a u pitanju je izvoz naših jabuka sa hlorpirifosom. Kod nas je tada bio dozvoljen, ali u Rusiji nije bio dozvoljen u tim koncentracijama, a ugovor o izvozu je bio potpisan u avgustu kada se to već uveliko primenjivalo po našim pravilima.

Što se ostalog tiče, u pitanju su dva agensa, jedan je monilinia fructicola, gljivično oboljenje, a drugi je trips, štetni insekti. U Rusiji su proglasili da su to karantinske štetočine i na osnovu toga pravili su barijeru kako bi uvoz bio stroži. Inače, štetočine su se pojavile kod određenog broja proizvođača koji su biljke manje nego što je potrebno tretirali fungicidima i insekticidima.

Pa dobro, možda su samo hteli da izvezu što zdravije jabuke u Rusiju…

U šali ispada tako, ne valja kad prskamo, ne valja kad ne prskamo.

Iz EU bi nam takođe vratili takvu pošiljku?

Ne bi, jer oni nisu proglasili da je reč o karantinskoj štetočini.

Srbija je u toku ove godine, prema podacima Uprave za zaštitu bilja, od 10.000 pošiljki koje su došle na granicu, vratila 49 zbog neusaglašenosti. Da li je reč i o hrani i zašto ona nije uvezena?

U uzorcima, doduše retkim, i iz uvoza zemalja EU takođe su nađeni neispravni primerci. Znam da je među ovogodišnjim pošiljkama nađen upravo hlorpirifos u hrani pristigloj iz jedne zemlje EU. Stvar je Uprave za zaštitu bilja da li će obavestiti javnost iz kojih zemalja pošiljke nisu prešle našu granicu i zašto, ta odluka je na njima.

Da li su se ovakve situacije dešavale i pre 15, 20 godina? Nismo tada čuli da se naša hrana vraća sa granica, naprotiv, redovno smo obaveštavani o izvozu naše vrhunski kvalitetne hrane. Šta se od tada promenilo?

Ponoviću još jednom da to nije toliko učestalo prema broju uzoraka. Što se ranijeg perioda tiče, pitanje je koliko se i šta tada objavljivalo ili nije, verovatno se i manje izvozilo, ali svakako nije bilo toliko slučajeva kao danas.

Sve sumnje i nepoverenje potrošača padaju danas na državu, odnosno na nedostatak njene kontrole nad proizvodnjom hrane koju jedemo. Iz Uprave za zaštitu bilja takođe je objavljen podatak o našoj usitnjenoj proizvodnji, dakle oko 200.000 proizvođača, a koje, kako posle saznajemo, kontrolišu svega 134 inspektora.

To je pitanje za njih i na tome ozbiljno mora da radi država, ministarstvo. Većina velikih proizvođača i izvoznika se kontroliše, oni su kontrolisani godinama i kod njih je sve u redu, znači imaju sistem, prate nove propise i rade prema njima. Kod sitnih proizvođača imamo sledeću stvar – svi ti pesticidi za zaštitu bilja koštaju, niko to njima ne daje besplatno, tako da je i njima u interesu da prskaju manje jer će ih manje koštati. Dakle, i njihov cilj je da optimalno tretiraju biljke, a ne previše. Samo što je za to potrebna njihova ozbiljna, redovna edukacija.

Nije li prisustvo hlorpirifosa u našem voću bilo očekivano, s obzirom na to da je ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković dozvolila interventan uvoz ove zabranjene supstance?

U proizvodnji šećerne repe se ukazuje potreba za ovom supstancom zbog repine pipe. Međutim, bilo je priče da se samo sa potvrdom da je reč o proizvođaču šećerne repe mogao kupiti hlorpirifos. Pitanje je koliko je to poštovano.