Posle više od tri decenije uspešne karijere, Zdravko Čolić može da se pohvali sa nekoliko miliona prodatih ploča, nekoliko hiljada koncerata pred prepunim salama, halama i stadionima, nekoliko desetina evergrin hitova. U tom smislu, biografija mu je bogata, ali nikako ne i jedinstvena: ima po belom svetu još takvih, koji pevaju već godinama, snimaju ploče i rasprodaju koncerte. Međutim, ono o čemu te belosvetske face ne mogu ni da sanjaju jesu prateći detalji koji Čolića čine čovekom poznatim i kao "Čola legenda".

Za 35 godina bivstvovanja na estradi, Čolić se nije propio, nije počeo da se drogira, nije prokockao sve što je stekao, nije se razmetao automobilima, vilama i svakojakim bogataškim čudesima. Iako mu se tako namestilo, pa se publika koja je odrasla uz njegove pesme međusobno zavadila i provela devedesete ratujući, Čoliću je pošlo za rukom nešto neverovatno: nije se priklonio nijednoj strani, nije se pojavio ni na jednoj političkoj tribini, nije pozirao s puškom, nije muzicirao o naciji i krvi. Takođe, nije tu bilo priča o ukradenim pesmama, neplaćenim autorskim pravima, saradnicima kojima su zakinuti honorari, nije bilo opanjkavanja po novinama – ništa od onoga što je pratilo svakog ko je nogom kročio na jugoslovensku estradu. Zahvaljujući svemu tome, danas više niko i ne pokušava da ga dira: izdao je u decembru još jednu ploču, turneje su mu rasprodate, publika ga voli i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Sarajevu, i u Australiji. Neokaljan i tih, Čola jednostavno živi i peva.

KARIJERA: Iako je kao klinac u Sarajevu imao nekoliko recitatorskih i sportskih nastupa pred publikom, prvim javnim pojavljivanjem Zdravka Čolića smatra se nastup na takmičenju pevača-amatera u Bijeloj, na Crnogorskom primorju, kada je kao 17-godišnjak osvojio drugu nagradu. Godinu dana kasnije, 1969, postaje pevač grupe Abasadori, što mu je bio i prvi zvanični angažman. Posle toga, neko vreme pevao je u Korni grupi, da bi 1972. godine prvi put nastupio kao solista – na festivalu "Vaš šlager sezone" u Sarajevu osvojio je treću nagradu s pesmom Kemala Montena Sinoć nisi bila tu, koja je prvobitno bila namenjena Josipi Lisac. Ređaju se zatim festivali, hitovi (Gori vatra, Zvao sam je Emili, April u Beogradu), nastup na Evroviziji, potpisivanje ugovora za jednu nemačku diskografsku kuću. "Snimio sam za njih četiri singla, dva na nemačkom i dva na engleskom. Pored ostalih, snimio sam i moje domaće uspehe Zagrli me i Produži dalje. I danas se ponekad pitam zašto nisam nastavio karijeru u inostranstvu. Ali, bilo je tada drugo vreme. Morao bih da živim u Minhenu ili negde drugde, a kod nas je bilo mnogo turneja, koncerata… Bilo je posla", ispričao je kasnije.

I zaista, posla za njega bilo je preko glave: 1975. izdaje album Ti i ja, a prodaja je takva da iste godine izlazi i kompilacija hit singlova Zdravko Čolić. Ubrzo potom, Čolić kreće na jugoslovensku turneju, a novinar Petar Janjatović je u knjizi YU rock enciklopedija dao možda najbolji opis histerije koju je izazivao: "Posle beogradskog koncerta postaje jasnija mera elektriciteta koja se oko njega stvara. Prilikom davanja autograma u Jugotonovoj prodavnici u Beogradu, kordon devojaka gubi glavu i lomi izloge trudeći se da mu priđe bliže." Sledeći album, Ako priđeš bliže, sa hitovima Pjevam danju, pjevam noću, Glavo luda, Zagrli me, Jedna zima sa Kristinom… oborio je sve rekorde: za prve dve nedelje prodato je 50.000 primeraka, a u sledećih nekoliko meseci i čitavih 700.000. Navodno, ako se uzme u obzir reprint tog izdanja iz 1999, album Ako priđeš bliže prodat je u više od milion primeraka.

Na jugoslovenskoj turneji 1978. sa Čolićem već nastupaju čuvene Lokice, pa nije ni čudo što se ti spektakli nazivaju "Putujući zemljotres": razgolićene igračice, zgodni pevač odeven kao svetska zvezda, gomile hitova… sve to zaista je moglo da prodrma učmalu Jugu. Koncerti su bili rasprodati, na beogradskoj Marakani okupilo se neverovatnih 70.000 ljudi, a u anketi omladinskog časopisa "Zdravo" 1670 mladih (od ukupno 2100 anketiranih) reklo je da im je najdraža javna ličnost upravo – Čola. Fasciniran histerijom koju Čolić izaziva, predstavnik već pomenute nemačke diskografske kuće pokušao je da obnovi ugovor iz 1974, ali Čolić je ostao dosledan sebi: umesto u susret svetskoj karijeri, otišao je u vojsku. Tokom osamdesetih, snimio je albume Zbog tebe (400.000 primeraka), Malo pojačaj radio (310.000), Šta mi radiš (220.000), Ti si mi u krvi (200.000), na kojima su se našle pesme koje su tokom devedesetih, a i danas, siguran recept za uspeh svih žurki.

U periodu od 1984. do 1988. Čolić je privremeno pauzirao s pevanjem i posvetio se privatnom biznisu – u Sloveniji je sa Goranom Bregovićem pokrenuo privatnu izdavačku kuću Kamarad. Posle te pauze snimio je album Zdravko Čolić, koji je prodat u 200.000 primeraka, a 1990. i album Da ti kažem šta mi je. Ratne godine provodi u Beogradu i nastupa uglavnom po inostranstvu, ali se, zahvaljujući već uveliko prisutnim "piratima" i činjenici da su počele da ga otkrivaju nove generacije, nikako ne može reći da ga nije bilo na estradi. Zbog toga i ne čudi što se album Poslednji i prvi, koji je izdat 1994. godine, a na kojem su bili sakupljeni najveći Čolini hitovi, smatra jednim od najprodavanjih u tadašnjoj SRJ.

Posle duže pauze, 1997. godine, konačno izlazi novi album Kad bi moja bila, a sve uzavrelija politička situacija ne sprečava ni Čolića da krene na mini jugoslovensku turneju, ni publiku da mu još jednom pokaže kako ga nije zaboravila: ta sezona zapamćena je po rasprodatom koncertu u Budvi, devet koncerata u Sava centru i punoj hali u Prištini. Deseti album Okano objavljen je krajem 2000. u (rasprodatom) tiražu od pola miliona primeraka – album je proglašen za album godine, pesma Okano za hit godine, Čola je postao "ličnost godine", a turneja koja je uzdrmala sve veće gradove bivše Jugoslavije završena je 30. juna 2001. koncertom u Beogradu. Tom prilikom, na Marakani se okupilio 80.000 ljudi, a prema nekim podacima koncert je u direktnom TV prenosu pratilo čak četiri miliona ljudi. Krajem 2003. objavljen je album Čarolija, posle kojeg je Čola opet obišao čitavu bivšu SFRJ, mnoge američke, evropske i kanadske gradove i opet oborio s nogu Beograd– u oktobru 2005. dva puta zaredom napunio je Beogradsku arenu. Konačno, 11. decembra 2006. objavljen je album Zavičaj, čija bi promocija tek trebalo da počne.

ČIST KAO SUZA: Od samog početka karijere, Čola je važio za finog momka. Karijeru je gradio paralelno sa studijama ekonomije, istovremeno je polagao ispite i pobeđivao na festivalima, ispunjavajući tako želju svojih roditelja. "Roditeljima je bilo važno da završim fakultet i imam hleb u rukama…. Pamtim kako mi je, kada sam pravio diplomsku žurku, pokojni Davorin Popović, dok su ostali donosili viski, cveće, bombonjere i čokolade, doneo je veknu hleba zamotanu u celofan s ružom i rekao: ‘Evo ti, sada si svoj čovek’. Mojim roditeljima je to bilo važno, jer je fakultet viza za budućnost", ispričao je nedavno u intervjuu za magazin "Stori".

Pored studija, Čolu su mladićem za primer činile i druge osobine. Nije kod Čole bilo razmetanja, nije bilo šetanja pevaljki i starleta, nije bilo osionosti tako tipične za zvezdice koje će se kasnije pojaviti. Ljubazno je odgovarao na pozive novinara, strpljivo delio autograme, a pozitivne poene ubirao je čak i kod onih koji su bili škrti na lepim rečima. U knjizi Bolja prošlost novinar Petar Luković navodi reči Leva Krefta, nekadašnjeg predsednika Komisije za kulturu Predsedništva Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, koji je 1978. za "Večernje novosti" izjavio: "Ipak se kod nas ‘zvezde’ ne pojavljuju u najbanalnijem vidu. Publika i od njih traži pozitivan društveni lik. Ne bi trebalo da ih poistovećujemo sa zapadnim uzorima, naše zvezde su – naše. Čolić je idealni junak naših mladih ljudi. Imam njegove ploče. Dopadaju mi se." Ilustrujući način na koji su Čolića gledali novinari, Luković navodi i delove teksta Gordane Brajović objavljenog u "TV Novostima" 1972. godine: "Kad sam ga nedavno srela u Splitu, sa lica mu je zračila beskrajna dečačka bezazlenost. I zdravlje. U svakom smislu. Tu je i osmeh koji je pomalo njegova odbrana, tako da ne možete da pročitate u njemu ni zrelog muškarca, ni naivnog mladića."

Tokom svoje dugogodišnje karijere, Čolić je svakim svojim potezom samo opravdavao te početne impresije. Čitav prihod od koncerta na Marakani 1978. poklonio je Savezu slepih, učestvovao je u bezbroj humanitarnih akcija, nije se bavio estradnim spletkama, a do dana današnjeg nije rekao ružnu reč o bilo kojem kolegi. Među brojnim pričama o Čolinom liku i delu, možda su ipak najilustrativnije one kojih se prisećaju njegovi nekadašnji sugrađani. Jedan bivši Sarajlija i danas tvrdi da je, u vreme najveće slave, Čolić (u sve uskim plišanim pantalonama i drečavo crvenoj svilenoj košulji) pomogao njegovoj majci da istrese tepih i da je za tu uslugu nagrađen čokoladom – žena je tek uveče, gledajući neki TV šou, shvatila ko joj je pomogao. U svom gradu, a i šire, Čola je upamćen i po galantnosti: "Od Brege niko nikada ni piće nije dobio, a kad bi Čola legenda ušao u kafanu, znalo se da niko više ne treba da vadi novčanik", kaže svedok tih vremena.

Zahvaljujući svemu tome, Čola je bio i ostao potpuno nezanimljiv za trač rubrike. Najveći "skandal" u karijeri desio mu se krajem osamdesetih, kada je u Ohridu uhvaćen u ilegalnoj kupovini deviza, inače aktivnosti kojom su se tada bavili svi Jugosloveni. Kazna je bila novčana, a čitava stvar je brzo zaboravljena. Sve ostalo što bi mu se moglo ubrojati u "mrlje" zapravo je produkt zavisti kolega koje su, nemoćne da izmisle nešto pametnije, uporno plasirale priče o tome da Čola voli "debele i brkate žene", ili da uopšte ne voli žene. Kako to već u životu biva, taj i takav Čola danas je srećno oženjen, ima dve ćerke, kad bi hteo i sada bi mogao "da bira koju hoće", dok je onima koji su ga onomad olajavali preostalo da mole za tezgu u nekom seoskom domu kulture…

ZA SVA VREMENA: Jedan od najsvetlijih elemenata Čolićeve karijere ipak je činjenica da se nikada nije mešao u ono što mu nije posao – Titovo doba, raspad Jugoslavije, ratove i vreme Slobodana Miloševića preživeo je čist, za razliku od mnogih kolega neukaljan političkim, nacionalnim ili bilo kojim drugim angažmanom. Za vreme ratova nije nastupao u zemlji, nije podržao nijednu stranu, nije zapomagao nad svetim srpskim/hrvatskim/bošnjačkim nasleđem. Čak i ono na šta je pristao sticajem istorijskih okolnosti, nije se trudio da pošto poto izbriše iz biografije. Upitan da li bi ponovo otpevao pesmu Druže Tito, mi ti se kunemo, lakonski je odgovorio: "Ne planiram da je pevam, ali se ne stidim nijedne moje pesme. Ako publika zatraži, možda ću je i otpevati. Zašto da ne? Voleo sam Tita i dobro mi je bilo u njegovo vreme. I dan-danas imam sliku s njim i ponosno je čuvam. Na slici smo Tito, ja, pudlice i Lokice." Što se tiče novijih vremena, najčešće mu je zamerano što je snimao za BK saund, ali čak i u tom aranžmanu Čola se poneo kao džentlmen: nije bilo ulizičkih nastupa na BK žurkama, kao ni kuknjave pošto je objavljeno da je honorar koji je Bogoljub K. isplatio svojoj ćerki za njen album bio neuporedivo veći od honorara uplaćenog Zdravku Čoliću.

Jedine ustupke aktuelnim prilikama Čola je pravio na muzičkom planu, što je ponekad išlo na njegovu, a ponekad na štetu njegove publike. Ne sporeći Čolićev pevački talenat, kritičari su povremeno imali zamerke na muzički kvalitet njegovih albuma. Uprkos zavidnom tiražu, album Malo pojačaj radio naišao je na nerazumevanje kritičara koji su bili zbunjeni nešto "čvršćim", "rokerskijim" zvukom. Slična stvar dogodila se i sa sledećom pločom Šta mi radiš. Objavljena u vreme jedne od jačih narodnjačkih ofanziva, ona je nosila za to doba prilično avangardnu "elektronsku" notu i nije dočekana euforično kao što se očekivalo. Konačno, da bi donekle udovoljio vladajućem ukusu, Čolić je na album Ti si mi u krvi uključio i neke za publiku prihvatljivije numere (u tom smislu, ostala je upamćena Ruška). Publika se "primila", ali ne i kritičari – od tada do danas glavna zamerka na Čolićev račun biće upravo ti folk motivi, koje Čolić objašnjava tezom da je on "ipak narodni pevač", a kritičari tezom da je kompletna domaća muzika "poseljačena".

Kritike, naravno, nisu bez osnova. Čak i nestručno uho lako zapaža suštinsku razliku između Čolinih ranih i nešto novijih radova, između hitova koji su obeležili sedamdesete i onih koji su snimljeni devedesetih i kasnije. No, to ipak nije razlog za "otpisivanje" Zdravka Čolića. Koliko god se trudio da ugodi publici i "narodu", koliko god koristio etno matrice, Čola zahvaljujući svom glasu i stilu uvek ostaje svoj. Pre svega, užitak ga je čuti, šta god da peva; užitak je čitati intervjue u kojima se ne otkrivaju nikakve mračne tajne i tračevi; užitak je znati da takva zvezda još uvek postoji.

Svaki novi Čolin album prilika je za prisećanje na njegov minuli rad, na vraćanje neprevaziđenim hitovima i manje ili više sentimentalni put u neka lepša vremena. Pored toga, njegova pojava pravo je osveženje za mozak napaćen onim što ga okružuje i što ga čeka na svakom TV kanalu. Među silnim cecama, leontinama i joksimovićima, koji se diče svojim glasom, stasom ili statusom, Čola i dalje ostaje nedodirljiv. Nema, naime, te muzičke akademije ili produkcije koja će iz njih izvući Čoline glasovne bravure; nema te večernje škole koja će ih naučiti da se ponašaju kao što se u doba svoje najveće slave ponašao Čola; nema tog magazina koji će od njih ikada napraviti zvezde kakva je Čola bio i ostao…

Uostalom, šta više da se priča? Dovoljno je ponovo čuti Podlugove, vratiti se na Jednu zimu sa Kristinom, opustiti se uz Produži dalje ili Ti si bila… Svako ko još ima sposobnost da se naježi od lepote ili ushićenja, razumeće sve.