Mi, akteri dosuđene pravičnosti u sudskom postupku, moramo da se zapitamo!

Šta je to što građani Republike Srbije od nas očekuju?

Da li mi možemo i smemo ta očekivanja da ispunimo?

Zašto se političke vlasti toliko plaše sudske nezavisnosti?

I, konačno, a zaista ne i poslednje, da li se uloga sudije iscrpljuje u sudskom postupku?

Različite društvene grupe, koje predstavljaju delove izvršne ili zakonodavne vlasti, odnosno političke elite, oduvek su za sudijsku funkciju vezivale različita ali uvek svoja interesna očekivanja, ne pristajući da sudstvo bude uravnoteženi instrument razvoja, "neutralno klatno", koje će obezbeđivati ravnotežu poretka, neutrališući tendenciju koncentrisanja vlasti, ali i vršeći njenu kontrolu kroz obezbeđivanje vladavine prava.

Danas, u Srbiji u kojoj je vlast koncentrisana ne samo u jednoj grani vlasti, već i u ličnosti samo jednog čoveka, građani Srbije s pravom strepe, ali i očekuju da ćemo upravo mi, sudije, biti ti koji će njihova ljudska i građanska prava štititi od svih nasrtaja, jer smo svedoci svakodnevnih kršenja Ustava i zakona od strane najviših državnih funkcionera. Građani očekuju od nas da ne prihvatimo dodeljenu ulogu krvoločnih Kerbera koji će čuvati podzemni svet Hada. Očekuju da bez straha donosimo pravične, na zakonu i vekovnim pravnim pravilima zasnovane, jasno obrazložene odluke, ne plašeći se da javno progovorimo o nezakonitostima kojima je društvo preplavljeno. Očekuju od nas da, poput naših kolega iz Poljske, zajedno prošetamo ulicama. Oni s pravom očekuju da mi budemo nosioci pozitivne promene, da se borimo za vladavinu prava i zajedno s njima, rame uz rame, stvaramo humanije društvo – pravni poredak u čijem fokusu će biti čovek, a ne bilo koja politička partija. Pravo koje će biti iznad svake političke vlasti.

Zato sada, kada je i zvanično počela debata o ustavnim promenama, učešće u njoj nije samo pitanje časti, niti čina individualne hrabrosti svakog od nas. Pitanje oslobođenja pravosuđa od političkog uticaja, i to ne zarad nas, sudija, već zarad građana i zaštite njihovih prava i sloboda, naša je dužnost i naš moralni imperativ.

U realizaciji ovakvih očekivanja, neretko nas pojedini visoki predstavnici političke vlasti sputavaju porukama straha koje upućuju sa govornice Skupštine, a i javnog servisa, pa čak i preko pojedinih, njima lojalnih visokih predstavnika pravosudne vlasti. Osuđuje se i sputava svako kritičko mišljenje, obeshrabruju se sudije, kao predstavnici jedne legitimne grane vlasti, da vrše svoju vlast. Svako javno istupanje i prisustvo sudija u javnom životu, političke vlasti nastoje da okarakterišu kao političko delovanje učvršćujući zabludu koju su odavno ciljano stvorili: da su sudije nemi delioci pravde koji progovaraju samo kroz svoje presude. Ovakav stav ne samo da nema pravne potpore u nacionalnom zakonodavstvu već je suprotan i odlukama Evropskog suda za ljudska prava pa i opštim pravnim načelima i principima.

Sudije ne samo da imaju pravo da učestvuju u medijskim raspravama o pravnim i drugim pitanjima, već to predstavlja našu dužnost i obavezu. Naravno, uz ograničenje da očuvamo nepristrasnost kroz svoje odluke i da se ne bavimo političkim delovanjem. Pojednostavljeno, a čini se uz sve brojnije i veće prepreke, sudija mora da bude lojalan državi, odan svom narodu, Ustavu i zakonima, a ne vlasti.

Dakle, ne postoje normativna ograničenja koja bi nas sputavala da očekivanja građana ispunimo. Za ovakvo delovanje nije nam potrebna dozvola predsednika suda. Takođe, nije tačno da je nama sudijama zabranjeno pravo na štrajk. Zato je apsurd da mi, sudije, od kojih se očekuje da poznajemo pravo, podležemo ovakvim pritiscima i nedopustivo ćutimo. Zbog čega? I dokle?

Ako mi sudije, kao nosioci pravosudne vlasti, pokažemo individualnu spremnost, rešenost i istrajnost, te složno stanemo u zaštitu osnovnih pravnih načela koja su vekovima izgrađivana, građani će prepoznati našu ispoljenu hrabrost, etičnost, kompetentnost i spremnost pa će nam biti podrška u borbi za uspostavljanje nezavisnog pravosuđa i vladavinu prava.

Dakle, znamo da smemo, a da li i možemo, to zavisi od nas samih. Pritom ne smemo da zaboravimo da je to i naša dužnost te da nije slučajno da se vekovima civilizacijski izgrađivao normativni okvir, da smo pravno jedna od najzaštićenijih profesija. Ustav i zakoni nas štite od gubitka posla. To nije slučaj sa drugim profesijama, baš iz razloga što nam je dodeljen zadatak da mi budemo korektiv razvitka društva, odnosno da kontrolišemo zakonitost rada i izvršne i zakonodavne vlasti, a ne samo građana. Mnoge od naših odluka mogu biti presudne ne samo za stranke u postupku i ne samo za mesto i prilike u kojima su donete i u kojima živimo, već i za ono što nas tek očekuje.

"Pokolenja dela sude", te će tako suditi i o nama i našim odlukama. Ne smemo se postideti naših odluka i ne smemo ćutati, jer samo čovek oslobođen od straha slobodan je čovek.

Zato se naša uloga ne iscrpljuje samo u sudskom postupku, već je s pravom očekivano naše angažovanje u rešavanju naraslih problema i protivrečnosti u društvu. Sudija ne treba i ne sme samo da izučava sudske spise i propise, već mora da bude sposoban da razume najsloženije društvene, kulturne, ekonomske probleme kao i težnje društva i da kreativno doprinese njihovom rešavanju. Zato smo i sa etičkog aspekta u obavezi da strukovno razvijamo sopstveni sistem vrednosti i sopstvene nezavisnosti, stručnosti, integriteta, nepristrasnosti, transparentnosti u radu, ali i ličnih kvaliteta kao što su hrabrost, humanost i mudrost. Jedino tako zadobićemo poverenje građana koje su političke vlasti decenijama tendenciozno urušavale, jer pravosuđe svoju funkciju treba da vrši u interesu građana.

Političke vlasti, kako bi izbegle jedinstvo građana sa pravosuđem, decenijama preko poslušnih i kontrolisanih medija prikazuju sudije kao neprijatelje građana. Naravno, postavlja se s pravom pitanje zašto su to činili. Zašto su najviši državni funkcioneri upravo one koji su bili najdosledniji i najhrabriji među nama sudijama nazvali državnim neprijateljima i stranim plaćenicima, a čitavo pravosuđe proglasili za korumpirano, neradno, odgovorno za blagu kaznenu politiku i porast kriminala, etiketirajući ga da ljudima oduzima decu, izbacuje ih iz kuće?

Odgovor je jednostavan: političke vlasti su, kako bi obezbedile svoj dug, nesmetan, nekontrolisan, pa samim tim i nekažnjiv boravak na vlasti, stavile pravosuđe pod apsolutnu političku kontrolu i time ga onemogućile u vršenju sudske vlasti. Na ovaj način političke vlasti su izbegle da budu kontrolisane od strane pravosuđa, tako što ga same apsolutno kontrolišu! Tako je kontrolor, volšebno, postao kontrolisani.

I za kraj umesto zaključka:

Sudije Srbije, probudite se!

Izlaz nije u napuštanju dostignutog nivoa civilizacijskih vrednosti, već u mobilizaciji svih humanih snaga ovog društva u borbi za vraćanje dostignutog nivoa pravne države i daljem unapređivanju vladavine prava. Zaštita ljudskih prava i osnovnih pravnih pravila nisu pitanja samo naše profesionalne časti, niti smeju da zavise od individualne hrabrosti. Ta zaštita je naša dužnost.