Ocena da ovdašnje društvo ne prepoznaje nezavisnu scenu kao ravnopravnog sudeonika kulturnog života postala je obavezna u svakoj priči o onima koji stvaraju van institucija. U takvim uslovima, DAH Teatar, sinonim naše nezavisne kulturne scene, izuzetno uvažavan u regionu i međunarodno prepoznatljiv, upravo obeležava 30 godina od osnivanja. Tim povodom nedavno je održan festival "Spajajući vekove", na kome je prikazivanjem sedam aktuelnih produkcija DAH Teatra predočen primer savremenog teatra koji provocira i ohrabruje druge da svojom umetnošću izraze kritičko mišljenje.

Dijana Milošević, rediteljka po obrazovanju, direktorka je DAH Teatra od njegovog osnivanja. Ovog proleća nominovana je među 27 žena iz sveta za prestižnu nagradu koja se jednom u tri godine dodeljuje vodećim svetskim pozorišnim umetnicama zbog umetničke izvrsnosti u angažmanu za društvene promene. DAH teatar bez svake sumnje spada u tu kategoriju.

"VREME": Naziv jednog od programa koji su organizovani tokom slavljeničkog festivala bio je "Nema nazad ili zašto zlatne godine DAH teatra nisu prošle već tek dolaze". Koji je vaš odgovor na postavljeno pitanje?

DIJANA MILOŠEVIĆ: To je naslov performativnog predavanja koje je tokom proslave naših 30 godina izvela Nataša Novaković, naša menadžerka i koordinatorka evropskih projekata. Nataša je blistava mlada žena u ranim tridesetim godinama, u DAH Teatar je došla veoma mlada i sve ove godine stalno je slušala o našim čuvenim predstavama iz devedesetih godina prošlog veka, tako da je pomenuto predavanje njena reakcija na činjenicu da DAH Teatar ima snage da se menja i da se stalno transformiše, i da su zlatne godine pred nama zato što stalno nastojimo da budemo sve bolji i bolji. Naime, mi umetnički razvoj posmatramo kao nešto što se dešava tokom celog života, bez obzira da li se radi o pojedincu ili o trupi.

U kakvoj kulturnoj klimi je 1991. osnovan DAH teatar? Kakav je tada bio odnos javnosti prema nezavisnoj sceni i njenim projektima? Da li su vas smatrali za umetnike ili za čudake koji imaju iluziju da će naći svoje mesto na kulturnoj sceni?

Jadranka Anđelić i ja osnovale smo DAH Teatar i svoje prve korake napravile tokom tih jezivih 90-ih godina. Osnivanje našeg teatra podudarilo se sa početkom tragičnog građanskog rata u kome je naša država imala strašnu ulogu i vodila rat praktično u naše ime, dok je istovremeno cenzurisala svaku informaciju o tome. Skoro svi mediji su ćutali, dok smo u suštini svi znali šta se dešava. U takvoj klimi naš prvi impuls bio je da postavimo esencijalna pitanja koja su se pre svega ticala odgovornosti pojedinca u mračnim vremenima i odgovornosti umetnika koji imaju moć javne reči. Posebno nas je zanimalo pitanje moći umetnosti i pozorišta da se suprotstave razaranju i nasilju, imamo li prava da stvaramo umetnost dok se oko nas dešava neizmerna patnja, kakav je naš odnos prema istoriji. Ta pitanja su oblikovala našu prvu predstavu, antiratnu, Ova vavilonska pometnja, koju smo igrali u galeriji i ispred Kulturnog centra Beograda. Bila je to prva antiratna predstava kod nas u vreme kad je svako javno spominjanje rata i odgovornosti naše države u tom ratu bilo apsolutno zabranjeno. Reakcija publike je bilo ono što me je pomirilo sa sopstvenom zemljom, kada sam shvatila da mala, posvećena, hrabra grupa umetnika može da utiče na promenu situacije u društvu. Gledaoci su nam se zahvaljivali sa suzama u očima govoreći da su napokon čuli u javnom prostoru o onome šta se dešava, o strašnom razaranju vođenom u naše ime i o tome da se neko javno ne slaže sa takvom politikom. Ta predstava je oblikovala naš put i mi se svih ovih 30 godina bavimo temama koje se tiču naše zajednice, našeg društva u savremenom trenutku.

Tada odnos prema nezavisnoj sceni nije postojao jer ni nezavisna scena nije postojala. Postojala su institucionalna pozorišta ili takozvani ad hoc projekti koji bi okupljali profesionalce oko jedne predstave. Mi smo bili prva profesionalna pozorišna trupa sa idejom trajanja i kontinuiranog razvoja. Ta pionirska pozicija je imala svoje dobre strane, na primer pažnju medija, ali i mnoge ne tako dobre strane jer smo konstantno "probijali led" oko mnogih aspekata našeg rada. Nisam imala utisak da su nas smatrali čudacima, s obzirom da smo dobijali anonimne pretnje zbog te prve predstave ali i zbog kasnijih, i s obzirom da smo bili finansijski odmah nepodržani od strane države. Više su nas uvažavali kao nezgodnu pojavu, čiju su nezavisnost pokušavali da uguše tim odsustvom podrške.

Svaki od vaših projekata bavi se nekom aktuelnom temom. Na primer, Drveće pleše, predstava koju upravo pripremate, priča o opasnosti od klimatskih promena. Da li su teme razlog zašto vas društvo ne podržava onoliko koliko podržava pozorišta sa "lakšim" repertoarom?

Svakako, mi postavljamo nezgodna pitanja, naš glas se čuje u javnosti, mi konstantno upiremo prst u ono što ne valja, što treba da se menja, ne samo kod nas nego i šire. Mi slobodno mislimo i nismo članovi ni jedne političke partije i tu poziciju naša vlast ne voli. Meni je već dosadilo da pričam kako je važno da jedno društvo ima slobodne mislioce i da će društvo koje ne podržava svoju kulturu u kojoj cveta slobodna misao i raznolikost polako potonuti, što je proces koji je kod nas već počeo da se dešava. Ogroman odliv mozgova a posebno odliv umetnika, između ostalog, govori o tome.

Vi nemate svoju scenu, predstave igrate na gostovanjima. Kako sarađujete sa institucionalnim pozorištima? Da li vam odgovara što nemate svoju zgradu?

Generalno, institucionalna pozorišta nemaju finansijsku podršku od strane Grada ili Republike da bi imali motiva da ugošćavaju nezavisnu scenu, što je velika šteta. Primeri iz sveta pokazuju kako je upravo takva saradnja velika dobit za kulturu zemlje jer institucije dobijaju inovativni i uzbudljiv program, a nezavisna scena tehničke i ostale resurse koje poseduju institucije. Postoje, naravno, izuzeci od ovog pravila i mi povremeno sarađujemo sa nekim pozorištima – sad smo, na primer, zajedno sa Narodnim pozorištem organizovali gostovanje predstave čuvenog danskog Odin teatra, kojom smo zatvorili festival "Spajajući vekove". Kuća koja je nama posebno draga jeste UK "Parobrod", jedan sjajni, moderni, otvoreni kulturni centar i sa njima ostvarujemo važnu saradnju. Sarađujemo sa Malim pozorištem "Duško Radović", povremeno i sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju, a na naše čuđenje i žalost, više izgleda da za nas nema mesta u Bitef teatru koji bi po prirodi svojih aktivnosti trebalo da bude i naša kuća. Predstave takođe igramo i u javnim prostorima kao što su trgovi, autobusi, muzeji, što je meni posebno važno i izazovno. Naravno da bi bilo sjajno da imamo svoj prostor, što bi bilo normalno da smo u nekoj drugoj državi s obzirom na naše trajanje i uspehe, ali u datim okolnostima izgleda da ćemo još morati da čekamo na to.

Knjiga DAH Teatar: Izvornik je objavljena u Americi, izdavač je Leksington buks. U njoj su, između ostalog, tekstovi mnogih teatarskih autoriteta u svetu čije vam ocene svakako imponuju. Da li je prevedena? Da li je to znak da u svetu ljudi imaju više razumevanja za vas nego ovde?

Ova knjiga , čiji je glavni urednik profesor Denis Barnet sa Koledža iz Ajove, nešto je čime se jako ponosimo, posebno zato što znamo da se nalazi u bibliotekama mnogih koledža i univerziteta širom sveta. Ona, nažalost, nije prevedena na srpski jezik, ali i to je u planu, time se bavi naša glumica i direktorka marketinga Ivana Milenović Popović. Činjenica da o nama nije izašla knjiga na našem jeziku, odnosno da još niko nije dobio impuls da je napiše ili uredi, verovatno govori o tačnosti stare poslovice da " niko nije prorok u svom selu".

Ovdašnja javnost, bez obzira na iskustvo koje je stekla gledajući predstave Bitefa, nedovoljno zna o savremenom plesu. Kako biste ga opisali?

Ja imam veliko zadovoljstvo da predajem na Institutu za umetničku igru koji je, s obzirom da je prva visokoškolska ustanova iz oblasti plesa, doprinela širenju ideja savremenog plesa kod nas – upravo smo dobili šestu generaciju diplomiranih studenata. Naravno, postoje i aktivnosti nezavisne scene u oblasti plesa koje su doprinele širenju ideje plesa i savremenih scenskih formi. Lepota savremenog trenutka je da se umetničke discipline prožimaju, tako da savremeni ples koristi i jezik teatra i vizuelne umetnosti i performansa, što ga je takođe obogatilo.

I da se vratimo na početak: na osnovu čega očekujete da će doći zlatne godine za DAH Teatar, šta će se to promeniti?

DAH Teatar ne miruje, već se konstanto menja i otvara nove puteve, i u tom smislu ja bar mislim da smo sa svakom novom predstavom pronašli nešto što do tada nismo znali. Mene ne zanimaju provereni recepti uspeha, već naprotiv, zanima me uzbuđenje otkrića, neizvesnosti traganja, rizik, i kada se tako postave stvari, onda sa radošću gledamo na vreme koje dolazi.