Kako pisati o predstavi Tiho teče Misisipi? Nakon što je prethodnom premijerom BDP p(d)okazalo da prati savremene evropske dramske tokove u meri u kojoj je to za samo pozorište podsticajno, predstavom Tiho teče Misisipi napravljen je iskorak ka savremenoj domaćoj prozi (savremenih, valjanih, domaćih drama valjda nema?), da bi se kroz postavku istoimenog romana Vladimira Tabaševića ispitao naš odnos prema nama samima sada, ovde, uvek i zauvek, a kao što voda (voDeni je ime glavnog junaka!) teče, teče i radnja ovog romana, mada nema ni d od dramske radnje, ali ima spoznaje naše istorijske drame koja se prelama kroz dramu pojedinca i njegove porodice i zajednice šire i uže, te se, uočavajući ovaj potencijal, reditelj Ivica Buljan prihvata scenske postavke romana u pozorišnoj formi koja je primerena stilu romana, koja ga ne lomi i ne traži da bude nešto što nije, već nastoji da se poigra romanom i pozorištem i našom idejom o tome šta je to naše odrastanje, naša domovina, naše sećanje, naše emocije, naša istorija i sve naše, šta smo i ko smo i kako se odrasta i gde se odrasta i koliko je za odrastanje važno more, a koliko Beograd i koliko su tu važni otac i majka i Romi i izbeglice i himna i škola i seks i ljubav i plivanje i zdrav život i alkohol i cigare i muzika i pečeno prase i učiteljica i ono što savremeno pozorište stalno pledira da je najvažnije, a to je važno (ili lažno?) saznaje o nama i našem društvu, našoj istoriji, našim ratovima, običajima, našoj literaturi, našem jeziku, a kako sve to da stane u jednu predstavu prema istoimenom romanu pitanje je na koje je reditelj odgovorio tako što je u jedan isti prostor koji predstavlja i san jednog dečaka i više sasvim realnih prostora ubacio scenografiju Aleksandra Denića, u kojoj je plastična bela stolica uvek plastična bela stolica, kao što je i džinovska patka na naduvavanje uvek patka na naduvanje i onda se ta patka i puno belih, plastičnih stolica sudare i stvore nešto čudesno i neobično, a gledali smo više takvih predstava scenografa Denića i uvek ovaj princip "upali", uvek te prave stvari, te prave stolice i pravi stolovi i prave pravcate kartonske kutije za pakovanje banana i roštilj koji se puši, sve to na sceni postaje istovremeno jako realno i veoma teatralno i daje od samog početka snažan pozorišni utisak i atmosferu koja se nadopunjuje živom svirkom i onim najvažnijim, a to je kako se igra predstava i kako počinje predstava, a ona počinje i pre nego što je počela, jer su glumci na sceni tu i pre nego što smo mi kao publika ušli, a svetlo je upaljeno i dok se mi smeštamo, oni se vrte i kao nešto rade, a mi ih gledamo s blagom nevericom i pitamo se da li oni nas čekaju ili mi čekamo njih i onda počne pesma Tiho teče Misisipi koju izvodi Vesna Čipčić, a zna se da pesma podiže energiju na početku predstave, koja počinje na moru u vreme kada je glavni junak tek bio u maminom stomaku, a otac izigravao nekog frajera, a majka besnu domaćicu, a njihov kum švalera koji juri po plaži nekakvu poznatu spisateljicu, Vesnu Čipčić, koju igra glumica Branka Katić (ne, nisam pogrešila, stvarno je tako) i onda tu uviđamo to plemenito sprdanje sa nama, našim razumevanjem i pamćenjem, našom angažovanošću, našim razumevanjem pozorišta, literature, jer se sve dovodi na pitanje: šta je prostor igre i šta je tema predstave i ko odakle dolazi u predstavi i čemu služi pisac u predstavi, da se igra njegov tekst ili da on u predstavi igra, ko tu šta igra, jer je samo izvesno da Tabašević igra Tabaševića koji izađe iz publike i čita svoj roman dok ga glumci ne najure sa pozornice i mi pomislimo da je stvarno dosta čitanja i da ćemo se vratiti predstavi, ali onda oni navale da čitaju tamo gde je Tabašević stao i mi se čudu čudimo i pitamo se zašto Branka Katić igra Vesnu Čipčić, kada i Vesna Čipčić već igra Vesnu Čipčić i kako se zovu ostali likovi koje igraju drugi glumci (Aleksandar Jovanović, Vladan Milić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Trojpec, Milan Zarić, Nikola Malbaša) koji se stalno međusobno prepliću (likovi i njihovi akteri, to jest glumci) namerno i tendenciozno kao što se u našem sećanju prepliću bliža i dalja prošlost, sadašnjost natopljena iskustvima prošlosti i pogrešno naučenim lekcijama u životnoj školi i željama, željama, željama, i kao što mi sasvim sigurno znamo kako nam se, kada i zašto raspala zemlja, kakve s tim veze ima Boj na Kosovu, film (ili nema?) i slika Uroša Predića Kosovka devojka i vinjak i logotipi nekih dragih firmi i uopšte koliko je naše sećanje relativno i koliko mi, u stvari, pojma nemamo o raspadu naše zemlje, o našoj odgovornosti za našu zemlju i naše pozorište, i o tome šta ima, a šta nema smisla, da li ima smisla skinuti na sceni glumicu ili prikazivati seks, seks i puno seksa, nataći učiteljicu i mamu na znate-već-gde ili nataći čoveka-praseta na ražanj ili u sred predstave zapevati nekada čuvene hitove ili oterati sa pozornice Rome koji kradu (jer šta rade Romi u našim stereotipnim predstavama osim što lažu, gataju u dlan i kradu i naravno smrde [Sic]) ili se praviti da nemamo ništa protiv izbeglica (i Roma?) osim što ih ne želimo u našoj blizini i dok se ovo permanentno bezobrazno i duhovito poigravanje sa svim i svačim razvija, a predstava razvlači (jer treba to sve u nju da stane!), a vi počinjete da se pitate kada je ova predstava počela i hoće li se ikada završiti i da li je ovo još jedno biflanje rediteljskog koncepta + ega ili je ipak tačna, najtačnija slika nas samih, našega vremena i istoimenog romana i hoće li se ova razvučena predstava (kao što je razvučen i život) već jednom završiti ili ćemo svi ostati njeni zarobljenici kao što smo zarobljenici ovih stalnih istorijskih zaokreta koji nas godinama (decenijama!), zaokret po zaokret, drže u začaranom krugu iz koga niko ne može izaći jer izlaza nema, osim da se odluči da se stavi tačka, kao što se tačka stavlja na kraj rečenice.