Antropolog Ivan Čolović nije se, poput svojih slavnih kolega Bronislava Malinovskog, Margaret Mid ili Pjera Klastra, probijao kroz pustinje i prašume u potrazi za autohtonim ljudskim zajednicama kako bi tu, na licu mesta, izučavao jezik, običaje i prehrambene navike svojih (recimo) domaćina, niti se, posledično, izlagao opasnosti da ga rastrgnu zveri, izujedaju zmije i pauci, ili, šta-ti-ja-znam, da ga oglođu mravi. Ništa od svega toga, međutim, ne znači da se Čolović nije suočavao, ili da se ne suočava, s pojavama i bićima zastrašujućim poput afričkih pčela (Apis mellifera scutelata), bizarnim poput ameba koje jedu mozak (Naegleria fowleri) ili tajanstvenim poput glavatog mrmoljka (Triturus carnifex). Ko bi priseban, recimo, i manje avanturistički nastrojen od Čolovića, pohitao ("bez oklevanja") da presluša integralnu verziju ("bez preskakanja") promocije sabranih dela počivšeg mitropolita Amfilohija (maj 2020. godine), na kojoj su promociji govorili dvojica sveštenika (od kojih jedan budući patrijarh) i dvojica prominentnih mirjana (kako Čolović voli da kaže), dakle jedan pjesnik-akademik i jedan profesor književnosti (budući akademik, naravno), te iz svega toga izašao ne samo neoštećena uma, nego vedar i čio: "I, odmah da kažem, vredelo je truda" (str. 50). Kada pročitamo Čolovićev izveštaj naslovljen "Amfilohije u 36 knjiga", možemo, no i ne moramo, da podelimo piščevo ushićenje, ali ćemo svakako biti neizmerno zahvalni izveštaču što je, vođen nesalomivim naučnim duhom i neutaživom radoznalošću, rečeno preslušavanje obavio on, a ne mi. Ako je suditi po sažetom zapisniku u koji su, sva je prilika, ušli najprobraniji i najpotresniji momenti događaja, samo je istraživač čvrstog duha i obdaren ironijom bio u stanju da se suoči s nečim što najviše podseća na religiozni trans u kojem obuzeti vernici naprosto bulazne, dok posvećeni slušaoci i predani obožavaoci lika i dela (Radovićevog) usredsređeno pokušavaju da u buncanju pronađu viši smisao (pošto je onaj niži svakako nedostupan). Na ovom mestu na scenu stupa Čolovićeva istraživačko-spisateljska metoda. Umesto tumačenja koje bi, koristeći naučnu aparaturu i disciplinarni žargon, razlagalo, objašnjavalo i kritikovalo šta se na tom predstavljanju čulo, pisac pribegava ironiji. Umesto, dakle, da gomila viškove koji su svojstveni teorijskom tekstu (objašnjenja), Čolović se poigrava manjkom koji je svojstven ironiji: ironičar kaže manje da bi rekao više. Za taj postupak potrebna su, uglavnom, dva elementa: poštovanje logike i montipajtonovski duh (malo li je?), pa kada istraživač postavi buncanje u logički poredak, svodeći svoje intervencije samo na to da ukaže na izostanak logičkih relacija koje su govornicima promakle (a ne bi smele), učinak biva urnebesan. Budući patrijarh će, recimo, izjaviti da su Amfilohijeve reči, u stvari, reči boga, na šta će Čolović primetiti da "u vreme rasprostranjene pojave plagijata" ovaj nalaz "može da ima neželjen prizvuk optužbe", te da se, "u skladu s dijalektikom crkvenih laudacija" da zaključiti kako govornik "najveću vrednost Amfilohijevih knjiga vidi u njihovoj neoriginalnosti" (str. 52-53). Pjesnik će, opet, podeliti s pastvom davnašnji jedan događaj kada se u Parizu susreo s budućim mitropolitom, te da je najlepša stvar koju je u tom pustom Parizu video bio upravo rečeni mitropolit. Dakle (ako je nekome promaklo), najlepše što je pjesnik video, pored svih pariskih žena i muškaraca, usred tog prelepog grada, bio je upravo Risto Radović. Ironičaru poput Čolovića nije se mogao ponuditi lepši i plodniji motiv (jer da se tako nečeg bizarnog on sam nikada ne bi dosetio). Prominentni će profesor, pak, uspeti da se uplete u kučine nelogičnosti i neistina u tolikoj meri da će Čolović, gospodski odmaknut, samo da pribeleži kako to izgleda kada se profesor, uhvaćen u mrežu sopstvenih koještarija, koprca. Taj prizor, pribeležimo, ne odiše dostojanstvom.

Čolović se, dakle, ne probija kroz pustinje i prašume nego se probija kroz tekstove, a tekst "Virus u tekstu" koji daje naslov ovoj zbirci tekstova, piše autor na početku epidemije kovida, te odmah i bez oklevanja primećuje kako ovdašnja medijska mašina (mešina?) bliska vlasti, ili pod njenom direktnom kontrolom, koristi epidemiju na svoj prepoznatljivo neinteligentan, ali provereno delotvoran način, ne bi li radosno razvila sumanute religijsko-nacionalističke konstrukcije u kojima, da sažmemo, nepobedivi srpski narod vojuje protiv nevidljive pošasti, ali, bez brige, i nevidljiva će pošast da prođe onako kako je prošao i onaj nevidljivi američki bombarder na srpskom nebu za vreme NATO pohoda (oboren), i kao što su, uostalom, prošli svi srpski neprijatelji još od praistorije do danas i do sutra i do zauvek. Razume se, da bi sakupio tako bogat materijal, morao je Čolović da obavi temeljno ispitivanje tabloidne srpske kanalizacije, što je poduhvat spram kojeg epizoda u kojoj Malinovski ide na kazan ljudožderima deluje kao poseta Hajd parku.

Tekst o novim balkanskim identitetskim obračunama, pak, počinje ovako: "Težak je život takozvanih nacionalnih identiteta (NI) na Balkanu. Kao da su rođeni da bi patili i stradali" (str. 151). Personifikacija identiteta na ovom mestu mnogo je više od puke dosetke. Identitet je apstraktna konstrukcija, sablast koja telo dobija u tekstu i govoru jer se (identitet) u takozvanoj stvarnosti ne može pronaći. U srpskom slučaju, telo identitetu pribavljaju desničarske koještarije, što, posledično, telo čini nakaznim. Šta biva kada to i takvo telo identiteta ogrnemo ironijom? Biva čolovićevsko tekstualno čudovište nalik čudovištu doktora Frankenštajna, s namerno debelim šavovima koji spajaju upravo raskošne izlive nesuvislosti što nadiru iz svih balkanskih zakutaka, iz svih tih podruma gluposti otkud izranjaju panična zapomaganja kada neka srpska ekipa smesti Marina Držića među srpske pisce (pa šta?) ili, obratno, kada neka hrvatska ekipa pridruži Milutina Milankovića hrvatskim naučnicima (o tome kroz šta je prolazio nesrećni Tesla ni da ne govorimo). Ne čudimo se, međutim, čitajući Čolovića, junacima našeg doba poput Dačića Ivice, ili njegovim homolozima u Hrvatskoj, Bugarskoj ili Bosni, koji izgovaraju stvari od kojih bi svaka pristojna osoba propala u zemlju, nego se čudimo samima sebi, pitamo se šta nam se to dogodilo te smo dopustili da tako plitki mozgovi, osobe na kojima civilizacija nije ostavila vidljiv trag, postanu gospodari života i smrti?

Čolovićevi se tekstovi čitaju brzo i lako iako im sadržina ni malo nije zabavna, smejemo se iako tu nema mnogo toga smešnog. No, kada Čolović potegne roman Džejn Ostin Razum i osećajnost da bi lik i delo Vučić Aleksandra provukao kroz analogije s racionalnom Elinor i osećajnom Merijen (u briljantnom tekstu "Razum i sećajnost"), naš se suzdržani smešak razliva u grohot iako i dalje ništa nije (naročito) smešno. Kao kad Koraks obuče dotičnu osobu u kostim striptizete, na primer (da bi ga time ogolio), samo još urnebesnije jer Čolović uspeva – kako, to samo on zna – da ne napravi nijedan suvišan pokret, da dok Vučića preoblači čas u Elinor, čas u Merijen, sve vreme, dakle, zadrži odmak. Biće da je upravo to dar rođenog ironičara.