Kada je 29. marta vest o smrti Aleksandra Joksimovića dospela u javnost, razmišljanja i razgovori koji su započeti u stručnim krugovima kretali su se u najmanje dva pravca. Prvi je svakako bilo žaljenje što je jedna izuzetna umetnička ličnost stigla do kraja životnog puta, doduše ne i do kreativnog jer se Joksimović već decenijama unazad držao odluke da je njegovo povlačenje sa modne scene konačno. Drugi se odnosi na temu koja zaokuplja modne delatnike već tridesetak godina: zašto nema prostora ili potencijala da se na državnom nivou pojavi ime koje bi poput Joksimovića i drugih velikih umetnika bivše Jugoslavije imalo snagu i kreativni potencijal da stvara umetnost opšte prihvaćenu kvalitativnim sudom kako domaće, tako i strane stručne javnosti. Koren ove pojave ne treba tražiti u stvaraocima ovog našeg ranog dvadeset i prvog veka, već mnogo više u okolnostima u kojima su svoje karijere započinjali umetnici zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina, i u današnjim izazovima.

Nakon što je Jugoslavija našla svoju, manje ili više jasnu poziciju na klackalici između Istoka i Zapada, kultura je postala tema koja će stvoriti prostor za građenje autentičnog senzibiliteta države. Ništa novo nećemo reći tvrdnjom da je kulturna promocija SFRJ bila državni projekat od vrhunskog značaja i da će sve do poznih osamdesetih ona biti ozbiljan pokretač i podrška finansijski izuzetno zahtevnim projektima na njihovom putu van granica zemlje. (Namerno izbegavamo da kažemo na putu ka stranim tržištima, jer tržište su za modnu scenu bile uglavnom samo zemlje istočnog bloka.) Tako će se desiti procvat kreativnog sektora u tekstilnoj industriji, koji će potencijal za promociju zemlje videti u znalačkim umetnički i tehnički realizovanim autorskim kolekcijama. Pripremane uz ozbiljnu podršku i po više udruženih preduzeća, one su svoj put pronalazile na najvećim svetskim smotrama mode. Uz dužno i neupitno poštovanje autorima toga doba, mora se postaviti pitanje da li bi te, sada već kapitalne kolekcije u našoj istoriji umetnosti, imale takav zalet i kapacitet da nisu imale dostupnost svakog mogućeg i željenog resursa svog vremena.

Potreba da se strategija promocije zemlje kreira na najvišem nivou bila je vidna i u modi, o čemu govori činjenica da su postojala savetovanja eksperata za modu i tekstil. Na jednom takvom skupu održanom 1966. Pavle Vasić, naš do danas najveći istoriograf odevanja, zalagao se za veću primenu tradicionalnih motiva i ornamentinke u kreiranju savremene odeće kako bi se stvorio prepoznatljiv identitet u odnosu na evropocentričnu zapadnu modu. Ubrzo nakon toga uslediće legendarne kolekcije Aleksandra Joksimovića Simonida (1967), Vitraž i Pejzaž (1968) i Prokleta Jerina (1969). Na neki način, one će odrediti ton rukopisa onoga što će se prepoznavati kao visoka moda sa prostora SFRJ. Definisanju ovog distinktnog stila dodatno je doprinelo formiranje Nacionalnog salona, institucije čiji je cilj bio negovanje stilizovane upotrebe tradicionalnih vrednosti u savremenom odevanju. Pored Aleksandra Joksimovića, čiji je uticaj na ovaj modni pravac bio nesumnjivo najznačajniji, moda sa nacionalnim elementima mogla se naći i kod Anđelke Slijepčević, Mire Čohadžić i Dobrile Vasiljević Smiljanić.

Uz takvu svesrdnu pomoć države, Joksimović se našao u poziciji da razvije kompletni potencijal i da u autorskom smislu ponudi evropskoj publici jedinstvene kolekcije koje će mu otvoriti vrata najvećih modnih kuća. Ipak, odlučio se da stvaralački vek provede u uslovima koji su mu u tadašnjoj državi davale potpunu kreativnu slobodu, smatrajući to u neku ruku i svojevrsnim vidom patriotizma.

Već do 1997. kada se, pridodavši svojoj bogatoj kolekciji priznanja i Nagradu za životno delo ULUPUDS-a, Joksimović konačno povukao sa scene, svet mode u Srbiji je za kreatore postao mnogo nepodobnije mesto. Velike državne firme su i pre procesa privatizacije (uglavnom zarad upotrebe atraktivne mreže prodajnih prostora), uništene u talasu svirepog otuđivanja mašinskih pogona. Novonastale modne kuće, većinom u porodičnim vlasništima, nikada nisu, ili barem većina njih nije shvatila važnost i prednosti negovanja kreativnog sektora. Samostalni dizajneri, u borbi za finansijski opstanak na neprirodno malom tržištu, često su se predavali komercijalnim okolnostima na uštrb ličnog kreativnog impulsa. Državne ekspertske strategije za kulturu uopšte, a modu pogotovo, prohujale su uz vetrove tranzicije.

Sve ovo nas zapravo dovodi do odgovora na pitanje sa početka priče. Nema velikih dela, velikih umetnika i ozbiljnog zamajca bez pomoći mecena, bilo da je to država ili pojedinac. To svakako ne znači da nema ozbiljne i kvalitetne umetnosti, ali znači da ona, nažalost, uspeva da opstane sporadično i neretko, čim digne glavu, udavi se u mulju svakodnevne borbe sa egzistencijom.