Sa sedamdeset bitaka iza sebe, iz daljine je mogao da oseti puls svog neprijatelja. Nije davao naredbe iz štaba, iskustvo mu je govorilo da prave vojskovođe nikad ne pobeđuju komandujući iz pozadine. Ovako je čuveni Iejasu Tokugava vodio okupaciju grada Osake 1615. godine, koja će izmeniti istoriju samuraja, ratničke klase Japana.

Tokugava je kao dete bio u ratnom zarobljeništvu. Život lišen ljubavi i porodičnog okruženja formirao je osobine koje su postale uzvišeni samurajski ideal: beskrajno strpljenje i čelična suzdržanost. Za Tokugavu se kaže da je pojeo kolač koji su za njega prethodno umesili Nobunaga Oda i Hidejoši Tojotomi, veliki samuraji koji su se tokom pet vekova feudalnih borbi nametnuli kao državotvorci.

Navedena priča o uzvišenim ratnim uzorima jedna je od bezbroj koje se vezuju za samuraje i njihove osobine.

ASKETA I RASIPNIK

Kaže se da je istinski produhovljena osoba ona koja ima nepokolebljivu veru u sebe i u stanju je da je realizuje čak i u svojim najjednostavnijim mislima i svakodnevnim poslovima. Hidejoši Tojotomi je bio oličenje ideje da se kvalitet samuraja ogleda i u najmanjim postupcima. Kada je stupio u Nobunaginu vojsku, dobio je zadatak da ispred gospodarevih odaja poslaže slamnate sandale koje su svi morali da skinu na ulazu. Hidejoši je Nobunagine sandale zavukao ispod kimona na svoje grudi i tako ih zagrejao. Nobunaga je primetio da su sandale prijatno tople, a kada je čuo od Hidejošija šta je ovaj uradio, uzeo ga je za svog ličnog pratioca. Dokazao je da zna kako da beznačajnu dužnost obavlja revnosno i sa žarom, što je odlika samuraja.

Tokugavinom pobedom u opsadi Osake počinje period od dva i po veka mira nazvan po njemu. Osnovao je šogunat Edo na teritoriji današnjeg Tokija, sa složenim mehanizmom vladanja, samodovoljno društvo izolovano od ostatka sveta. Pojedini eksperti tvrde da je današnji privredni i ekonomski rast Japana upravo posledica discipline i organizovanosti koje potiču iz tog vremena. Tokugavina pobeda donela je dobrostojećim samurajima još veće bogatstvo. Živeli su u okrugu svojih daimjoa, dobijali su godišnja primanja u određenim količinama pirinča. Provodili su vreme u letargičnim revijalnim takmičenjima u mačevanju i mečevima đijuđice, sokolarstva i streličarstva, plesali plesove No, sprovodili čajne ceremonije i beskonačne bankete na kojima bi se prisećali podviga predaka. Sastavljali su lošu kinesku poeziju ispod trešnjinog drveća. Oni bogati zbog duboko ukorenjenog prezira prema novcu postajali bi ekstravagantni. Bili su u stanju da potroše čitavo bogatstvo na oštricu iskovanu pod rukom vrhunskog majstora. Međutim, kako nisu navikli na rad, počeli su da se zadužuju kod sve moćnije trgovačke klase. Osiromašili su, ali su zadržali svoj uticaj.

Čuveni samurajski spis Hagakura kaže da samuraj nosi čačkalicu u ustima čak i kad nije jeo. On je častan u nemaštini i rasipan u bogatstvu. Ima neke suptilne vrline u tome što novac ne određuje ponašanje samuraja. Samuraj ne otkriva svoje slabosti tako da ga novac, i kad ga ima i kad ga nema, ne određuje. Ponos ratnika nikako se nije temeljio na činjenici šta je on materijalno stekao, već kakva je ličnost postao.

Poštovanje sopstvene vrednosti bila je izražena crta samurajskog ponašanja koja im u miru nije dozvoljavala da se odaju lenstvovanju. Podsećali su na atletičare koji se naporno spremaju za nastup koji možda nikad neće doći. Uz mnogobrojne borilačke veštine, trenirali su i svoj duh. Posvećeni kontemplaciji, razvili su ratničku filozofiju bušido kodeks. U Tokugava periodu usvajaju neokonfucijanističku filozofsku doktrinu, pomoću koje su ostavili jak uticaj na moral i politiku, i zadržali neophodno strahopoštovanje o sebi među stanovništvom. Ličnim primerom propovedali su bušido načela i od ratnika postajali su političari, vešti u večitim političkim previranjima u šogunatu.

I RATNIK I UMETNIK

Izreka kaže da nijedno ljudsko biće nije usamljeno kao samuraj, a najusamljeniji od svih je ronin. Pojedini samuraji su posle pada gospodske kuće kojoj su služili postajali lutajući samuraji ronini, bez stalne službe i utočišta. Ronin je "čovek talasa", ratnik lutalica koji se u idealnom slučaju bori za prava slabijih. Plašili su ih se jer su bili željni avantura a nimalo nisu marili za sopstvenu bezbednost. Za običan narod ronin je zastrašujući čovek jer nigde ne pripada i živi samo po svojim načelima, a za izvršnu vlast oni su bili opasnost jer su imali svoj doživljaj pravde, koji nisu mogli da predvide.

Kada je Tokugava u bici kod Sakigahare zarobio Išidu Micunara, očekivalo se da će ovaj izvršiti harakiri, uobičajen način umiranja za ratnike njegovog ranga. Ipak, Išida je želeo da svoje neprijatelje još malo namuči. Pred pogubljenje je zatražio šolju čaja. Zaprepašćeni vojnici ponudili su mu urmu. Išida je odbio rekavši da bi to moglo da mu prouzrokuje probleme u varenju. Na pitanje kako čovek pred pogubljenje može da misli o varenju, odgovorio je: "Čovek nikada nije u potpunosti siguran šta će se dogoditi sledećeg momenta, pa stoga dok diše, treba da vodi računa o sebi."

Samuraj je i oštar ratnik i suptilan umetnik. Čuveni pesnik i autor Hagakure Jamamoto Cunetomo odsecao je glave jednim udarcem mača, ali je jednako posvećeno pisao haiku i waka poeziju. Samuraj je surov ali i milosrdan. Kada je umro čuveni ratnik Šingen Takeda, njegov zakleti neprijatelj Kenšin žalio je zbog gubitka najboljeg od svojih neprijatelja.

Samuraj uvek vlada sobom i uvek je pribran, ali onog trenutka kada se odluči na osvetu ili ritualno samoubistvo, postaje fatalista. Ista veština koja ih je budističkim principom "akcije u mirovanju" držala u meditativnoj usredsređenosti na jedan objekat i na distanci od efemernih pojava, sada usmerava njihovu pažnju na predmet mržnje koji je uvredio njihovu čast. On će se osvetiti a da ga mržnja ne sažeže. Zato učitelj Ošio kaže samurajima: "Udaraj kao munja, budi snažan kao grmljavina, ali zapamti da je nebo iznad tebe uvek vedro." Samuraj nikad ne pristaje na kompromise jer kako kaže Jamamoto Cunetomo: "Ja sam otkrio da je put samuraja – smrt." Smrt je zalog njegove hrabrosti i etičke superiornosti.

Nakon Meiđi restauracije (1868) ukinut je šogunat, vraćeno carstvo a dva miliona samuraja je raspušteno. Samuraji koji su se dva i po veka duhovno i fizički usavršavali pripremajući se za bitku koja nikad nije došla, polako su se utapali u obično stanovništvo. Doživeli su tragediju da budu prevaziđeni. Pa ipak, njihov duh i učenja su preživeli.

Odjeci japanskog kodeksa ratovanja bušida osetili su se u Japansko-kineskom ratu, Japansko-ruskom ratu, ali i u Drugom svetskom ratu u ponašanju japanskih pilota, kamikaza. U velikim kompanijama poput Sonija, Honde, Micubišija oseća se samurajski gen. Otpornost radnika na pritiske, usredsređenost na zajednički cilj, njihova velika dela, nastali su iz čelične discipline i uverenja koje su vekovima poštovali samuraji.