Laboratorije u Los Alamosu u Nju Meksiku tokom Drugog svetskog rata bile su među najtajnijim mestima na svetu. Atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945. godine bile su ključni razlog za predaju Japana, svet je slavio dugo očekivani mir, a malo ko je znao da se u laboratorijama Los Alamosa nalazi još jedna plutonijumska sfera koja će odneti još nekoliko žrtava i dobiti naziv "Demonsko jezgro" (Demon core).

U slučaju da Japan ne prizna poraz nakon atomskog napada na Nagasaki 9. avgusta, Sjedinjene Američke Države imale su plan da sledeću bombu bace 19. avgusta. Tačna meta nikada nije otkrivena, ali pojedini vojni zvaničnici iz tog vremena nagoveštavali su da bi to mogao da bude Tokio. Srećom, Japan se zvanično predao 15. avgusta te godine, i treće jezgro nije iskorišćeno u vojne svrhe, ostalo je u Los Alamosu. Naučnici, u žurbi da iskoriste borbene mogućnosti nuklearnog oružja, nisu stigli da se posvete izučavanju stvarnog praga kritične mase jednog ovakvog jezgra. Da se podsetimo: prilikom bombardovanja atoma legure plutonijuma neutronima, oslobađa se velika količina smrtonosne energije. Takvo razbijanje atoma naziva se kritičnom masom ili kritičnim nivoom. Da bi se u atomskim bombama pokrenula ovakva reakcija, nuklearno jezgro se izlaže eksploziji omotača. Ali, koliko jezgro može da podnese izlaganje neutronima? Kada je Japan potpisao predaju, naučnici su dobili odličnu priliku da nađu odgovor na to pitanje: imali su na raspolaganju plutonijumsko jezgro i odrešene ruke. Nisu dugo čekali da sprovedu eksperimente.

Fizičar Heri Daglian imao je samo 24 godine, ali već je smatran jednim od najdarovitijih naučnika Los Alamosa. S namerom da radi u miru i tišini, 21. avgusta 1945. došao je u Los Alamos u 21.30. Zatvorio se u laboratoriju i započeo eksperiment. Uzeo je jezgro od legure plutonijuma i galijuma, veličinom i sastavom isto kao i ono koje je bačeno na Nagasaki. Bilo je teško 6,2 kilograma i prečnika 89 milimetara. Daglian ga je postavio na postolje sa otvorom na dnu kroz koji je propuštao neutrone, i počeo da gradi omotač oko njega od tungstensko-karbidskih pločica nalik ciglama. Nakon svakog nivoa merio je zračenje i kritičnu masu jezgra, tražeći prag iznad koga ne bi trebalo ići. Kada je stigao do poslednjeg sloja, shvatio je da bi bilo previše rizično da zatvori jezgro do kraja. Dok je spuštao poslednju ploču, brojač neutrona je počeo da se nekontrolisano penje, te je Daglian naglo povukao ciglu. Međutim, iskliznula mu je iz ruku i pala pravo na radioaktivno jezgro. Srećom, udarac nije uspeo da pokrene eksploziju, inače ne bi ostalo ništa od Los Alamosa, ali je oslobođen talas radijacije od oko 100 rada kojim je Heri Daglian pogođen. Uspeo je da sačuva hladnokrvnost, te je odmah sklonio omotač i vratio jezgro na zaštićeno mesto. Preminuo je 25 dana kasnije u mukama. Koža mu se sljuštila sa šaka, a organi su mu otkazivali jedan po jedan. Većina fotografija Herija Dagliana je i danas zapečaćena. Trenutak kada je izgubio kontrolu nad jezgrom opisao je kao talas toplote i prelepe plave svetlosti koja je obasjala celu laboratoriju. Redov Robert Hemerli je takođe ozračen, ali poživeo je još 33 godine. Lekari su saglasni da je leukemija od koje je oboleo sigurno posledica gama zračenja.

Naučnici nisu prestali da eksperimentišu sa atomskim jezgrom ni nakon Daglianove nesreće, zbog koje je ono dobilo demonski nadimak. Štaviše, njihovo interesovanje je povećano, pa je kasnije jedan od oficira Los Alamosa izjavio da je trebalo na svim zidovima okačiti fotografije Hirošime i Nagasakija.

Među naučnicima je bio i doktor Luis Slotin, koji je žudeo da se vrati na svoj matični univerzitet u Čikagu gde je predavao na katedri za biofiziku i radiobiologiju. Čekao je samo da uvede u posao dr Alvina Grejvsa, koji je od maja 1946. godine trebalo da preuzme njegovu dužnost. Jedno od Slotinovih najvećih dostignuća bilo je eksperimentisanje sa kritičnim nivoom Demonskog jezgra. Naime, Slotin i kolege uspeli su da otkriju koliko neutronskog bombardovanja može da podnese jezgro, a da se reakcija ne pokrene. Na osnovu onoga što se desilo Daglianu, znali su i da jezgro reaguje brzo, talasom gama radijacije. Napravili su dve berilijumske polusfere, koje odbijaju neutrone ka jezgru, i otkrili da dok god postoji razmak između polusfera, iz njih će se propuštati dovoljno neutrona i neće doći do smrtonosnog zračenja ili eksplozije. Napravili su sistem nosača i mehaničkih poluga koje spuštaju i dižu gornju polusferu, dok oni eksperimentišu sa kritičnom masom Demonskog jezgra. Slotin se razmetao pred Grejvsom i još šestoricom kolega kako savršeno poznaje Demonsko jezgro, pa je berilijumske polusfere držao razmaknute samo šrafcigerom, što su nazivali "golicanje repa usnulog zmaja". Šrafciger je skliznuo, i berilijumska sfera se poklopila. U trenu prostoriju su preplavile plava svetlost i toplota. Slotin je brzo skinuo gornju polovinu sfere pre nego što je bilo prekasno. Trojica naučnika su pohrlila iz sobe, ali su brzo vraćeni nazad pod pretnjom oružja. Morali su da pokažu gde su se nalazili u trenutku nesreće. Svi su preživeli osim Slotina, koji je ozračen sa oko 1000 rada i izdržao je samo devet dana. Imao je 35 godina. Muke u kojima je umro nije potrebno opisivati. Ostala sedmorica su proveli izvesno vreme u bolnici i imali zdravstvene probleme u godinama koje su usledile, ali su sačuvali žive glave. Grejvs je bio najbliži Slotinu, gledao je eksperiment njemu iza ramena, i tako je delom bio zaštićen od radijacije. Preminuo je 19 godina kasnije od srca, znatno oslabljenog delovanjem zračenja.

Vlada i vojska SAD ozbiljno su pooštrile sigurnosne protokole za rukovanje nuklearnim materijalom. Bombardovanje jezgra neutronima dozvoljeno je samo daljinskim upravljanjem i to iz druge prostorije. Uostalom, trka u nuklearnom naoružanju tek je počela, kao i Hladni rat.

Demonsko jezgro nije dugo nadživelo Slotina. Smešteno je u novu atomsku bombu "Gilda" koja je isprobana nedaleko od ostrva Bikini na Pacifiku 1. jula iste godine. To je bila prva u nizu nuklearnih proba SAD nakon Drugog svetskog rata, a Hladni rat i razvoj atomskog oružja koji je usledio čini se da nemaju kraja.