Ilješ Špic, osnivač Partizanove fudbalske škole, 1942. bio je u furgonu za koncentracioni logor Aušvic. Mađarski Jevrejin, završio Bankarsko-trgovačku školu u Budimpešti, apatrid, postaje trener Hajduka 1937, nije se dugo zadržao u Splitu. Nekad čuvena leva polutka Ujpešt Dože na hiljadu utakmica, postigao je više od šeststo golova, bio je reprezentativac Mađarske u vreme braće Šaroši i Žengelera…

Dolazi u Skoplje 1938. za trenera Građanskog. U Skoplju ih je zatekao rat. Njegova žena Edit u rano jutro 7. marta 1942. dotrčala je do kuće Miška Simeunova, člana uprave kluba i zavapila na mađarsko-srpsko-makedonskom: "Odvela policija Špic, nema Ilješ kući… Ubiše Špic…" Onda je predsednik kluba potegao hitno veze sa okupatorsko-bugarskim komandantom i voz za Nemačku stao je u Surdulici. Nemački oficir izveo je Špica na postaju, fudbal je Ilješu Špicu spasao život. Na predlog izvrsnog halfa Džine Simonovskog, koga je Špic trenirao u Skoplju, mađarski trener dolazi u Partizan.

Špicova škola počivala je na etici, na ponosu, da njegov tim vodi igru i da ne razmišlja o taktici protivnika. Partizanova igra bila je jurišna, uvek se igra na gol više. Stari Dorćolac Mića Petrović (kasnije kibernetičar svetskog glasa), prijatelj Špicovog sina Đurike, pričao mi je da je fudbalski učitelj u mladosti bio prijatelj pesnika Lajoša Kašaka i da je voleo njegovu pesmu Konj umire ptica uzleće, posebno stihove:

Sigurno je da pesnik
ili gradi nešto do čega mu je posebno stalo
ili može hrabro da ode
u sakupljače opušaka od cigara.

Špic je negovao apsolutnu posvećenost i napad kao opsesiju. Stvoriti slobodan prostor u zoni šuta i u taj prostor uputiti tačan pas precizan kao Direrova linija. Na taj pas natrčava treći čovek i strelja u gol. Najbolji pas-igrač je mladi Zagrepčanin u Beogradu Stjepan Bobek. To je rekao Ferenc Puškaš, kapiten mađarske zlatne momčadi. Bobek, najbolji igrač u povesti Partizana, igrao je po sredini terena, a na 468 utakmica za Partizan postigao je 403 gola.

Davno već, u Bašti kluba književnika, Kiš mi je pričao da je Špic Leonidu Šejki i njemu, sedeli su u Ruskom caru, kazao da kada bi se svake nedelje igrao derbi Partizan–Zvezda, Štef bi bio najbolji igrač na svetu.

Mladi zemunski ilegalac, kasnije borac Trećeg kruševačkog korpusa Marko Valok igrao je za tim svoje brigade protiv Vojnog okruga Zagreba. Partizan je gostovao te nedelje u Zagrebu i Špic je pre podne gledao tu vojnu utakmicu. I video je centarfora kakav je neophodan Partizanu. Marko Valok je na 18 utakmica protiv Crvene zvezde dao 18 golova. Prvi maj 1949, borac Trećeg korpusa igra prvi derbi, na dan trudbenika. Valok je na toj utakmici dao dva gola (2:2). Na drugoj utakmici 17. septembra 1950. Valok je postigao jedan gol, Partizan je pobedio 2:1. Na trećoj utakmici 17. juna 1951. Valok je bio strelac tri gola, Partizan je pobedio 6:1.

Sledeće godine u finalu Kupa Jugoslavije, 29. novembra 1952. Partizan je pobedio 6:0. Valok je dao dva gola, prvi u 13. minutu. Dva gola dao je Zebec, a po jedan Bobek i Veselinović. Za najboljeg igrača te utakmice proglašen je Zlatko Čajkovski, koji je, kako kaže Bobek, pokrio svaku stopu terena. U ranom detinjstvu gledao sam Zlatka Čajkovskog Čika kako u gradu N. igra sam protiv četiri dečaka iz moje ulice. Igralište, Trg Šaka Petrovića, oivičen Gradskim grobljem, Sabornom crkvom, zgradom Gimnazije (dvorac Knjaza Nikole) i parkom. Trg je bio posut belim šoderom. Stojim, dečak od pet godina iza gola Zlatka Čajkovskog i doturim poneku loptu. Igrao je Čik u sandalama na prečke sa malo debljim đonom, a poslednja dva gola dao je bos. Posle utakmice na kojoj je pobedio, Čik je svakom dečaku pružio ruku, mahnuo i otišao. Još dok je odlazio, beli šoder nicao je kao trava. Držim, evo, te vlati i danas i biram sa Voltom Vitmenom:

Kroz mene se nadahnuće talasa, talasa,
Ili sveukupnost dokaza i sve ostalo nosim na licu…

Oba stiha u slavu Zlatka Čajkovskog.

U razgovoru s Bobekom, u kafeu 2T, Ulica 27. marta, na njegov rođendan, Bobek mi je pričao zašto je onako dobro igrao derbi koji se završio 6:0: "Uvek sam išao peške na utakmicu, to je bio moj ritual. I na ulazu na Istoku JNA vidim neke redare zvezdaše, neće da puste Džinu Simonovskog, reprezentativca Jugoslavije. Taj dan došao je iz Skoplja na utakmicu. Bio sam strašno ljut i jedva ubedio redare da puste mog prijatelja. Ušao sam u svlačionicu i rekao: Moramo ih pobediti."

U decembru 1953, nedelja 7. decembar, Partizan je pobedio Zvezdu 7:1, a nije igrao Marko Valok. Pa, koliko bi bilo da je igrao – 9:1, 10:1 ili…

To je bio prvi derbi koji je kao dvanaestogodišnji dečak gledao Velibor Vasović. Sredinom 50-ih prošlog stoleća Juniorsko prvenstvo Jugoslavije bilo je važno gotovo kao državno prvenstvo, kao Prva liga. Dve godine Partizan je bio prvak bez poraza, sezona 1955/56. i 1956/57. sa gol diferencijom 231:17 i 209:23. Pobedili su Dinamo 8:0, Zvezdu 7:1… Na fotografiji Splita, stadion kod Plinare, kod stare murve, juniorski tim Partizana: Rede, Miloradović, Kiš, S. Čabinac, Todorović, Jusufi, Vasović, Mitić, Miladinović, Z. Čabinac, Kovačević. Dresovi na najdarovitijim igračima Miladinoviću i Jusufiju, Iliji Mitiću, Vasoviću, Kovačeviću gotovo da vise kao da su ti mladići došli iz Aušvica. Ali neko je video da će ti dečaci, rođeni uoči samog rata, dobiti krila. Video je to Florijan Matekalo, strelac prvog gola za Partizan. Imao je Matekalo nešto na srcu i morao je da prekine blistavu karijeru, ali je njegov doprinos uzletu Partizanove škole nemerljiv. U korenu Matekalove škole je eros. I pesnik Meleagar (130–160. p. n. e) u slavu Partizana:

Često se Eros i ja igramo loptom.
Gle, Heliodoro, on ti umjesto lopte
Moje dobacuje srce!

U Matekalovoj generaciji najveće srce imali su Zoran Miladinović i Velibor Vasović. U Ajaksu Vasović će biti kapiten Johanu Krojfu. Ajant ili Ajaks, ravan po junaštvu Ahileju.

Čikati, izazvati najboljeg na svetu, to mora biti geslo, glavni princip svih generacija Partizanovih igrača. Taj nerv, taj puls, ta drskost, ta smelost. To su imale Matekalove i Bobekove crno-bele bebe, najbolje generacija, najbolji tim u povesti Partizana. Kako se pamti put do finala Kupa šampiona, u plovidbi je stvar, pamti se više nego osvajanja Kupa šampiona. U tom jurišu padali su prvak Francuske, prvak SR Nemačke, prvak Čehoslovačke (finalista Svetskog prvenstva), prvak Engleske… Sa gol razlikom, ne 12:0 (2:0, 3:0, 5:0, 2:0), nego 14:0, jer ko može poništiti ona dva gola Mustafe Hasanagića, volej protiv Sparte i projektil protiv Mančester junajteda. Ko može poništiti taj karneval, tu svetkovinu, taj trans na Stadionu JNA, to ošamućeno proleće u Beogradu, ta srca u galopu kad večnost podrhtava. Parni valjak u Čikovoj brzini. To vreme juriša Partizana, vreme brže no u snu. Crno-bele bebe uvele su rok kulturu u Beograd, u Jugoslaviju. Buntovnici, a neodoljivi. Oni su bili Parni valjak pre Kamenja koje se kotrlja. Taj pohod do finala kad slepoočnicama putuju predeli, to osvajanje slobode (za onoga su život i sloboda ko ih svakog dana osvaja) ostavio je veći trag u lepoti i tradiciji Beograda, nego BITEF, BEMUS i FEST zajedno. Taj tim u kome su u odbrani, već u odbrani četiri svetska asa: Šoškić, Jusufi, Vasović, Miladinović, svi deca Partizana. Kakve su igračine bili Bečejac, Rašović (Div sa Old Traforda), Ljuba Mihajlović… A trio napred Kovačević, Hasanagić, Galić, najefikasniji trio u istoriji klupskog fudbala na svetu. A na krilima Bajić i Pirmajer, njih dvojica pokrivali su svaku stopu terena.

O lepoti golova, to ni u stih ne može da stane, to ne može u statističke tablice. Jer, taj eros, taj ushit, taj san lebdi nas Stadionom JNA, nad Beogradom. A na terenu još igraju i Bobekov tim i crno-bele bebe, samo moraš da zaslužiš da ih vidiš.

U tu tradiciju velikih Partizanovih međunarodnih utakmica idu i mečevi protiv Kvins park rendžersa, Seltika, Groningena, Njukasla (pozdrav Ivanu Golcu i Lotaru Mateusu) i snolike majstorije Milka Đurovskog, Vokrija, Šćepovića, Čave Dimitrijevića, Živkovića, Varge, Ćirića, Saše Ilića, Nađa, Ilijeva…

Matekalovom mladom timu nedostajala su dva ključna igrača – golman i centarfor – crno-belim bebama dobro su došli Milutin Šoškić i Milan Galić. Šoškić mi je u Bezistanu pričao da je prvi put video kožnu loptu u dvorištu Gimnazije blizu Patrijaršije u Peći, to je godina 1943; u tom dvorištu okupatorski vojnici igrali su fudbal. Kad je lopta preletala preko ograde, uhvatio je petogodišnji Šoškić i držao čvrsto u zagrljaju, držao kao neko čudo. Onda je došao italijanski major, istrgao mu loptu i šutnuo ga u tur. Oficir je došao kasnije da se izvini, doneo čokoladu. I u dvorištu Šoškićeve kuće video je jednu njegovu rođaku i zaljubio se. Možda se iz toga izrodio i neki roman. Dečak iz Peći izrastao je u Apolona na gol liniji. Gledao sam njegove treninge na crvenoj šljaci pomoćnog terena JNA. Onaj gol ispod zida prema ulici šutirao je Šoletu Aleksandar Atanacković i trajalo je to puna dva sata. Leteo je Šole, padao, ustajao, leteo dok se crvena šljaka nije pretvorila u pesak, u kaljugu. Gledao sam Vladimira Bearu kao veterana, ali je Šoškić po rezultatima najbolji jugoslovenski golman. Najbolje je branio na najvažnijim, najpresudnijim utakmicama. Od Šoškića je počinjao svaki napad Partizana, Šoškić je u juniorima igrao tako dobro u napadu da su Špic i Bobek dolazili da uživaju u njegovoj igri. Imao je muzikalno osećanje prostora i mladalačku vitkost sve do danas. Pred početak utakmice povukao bi crtu od sredine gola do jedanaesterca. Znao je Šole od početka da je ljubav pitanje prostara. A Šole voli Partizan biblijskom ljubavlju.

Moj najbolji prijatelj, među igračima najbolje generacije u povijesti Partizana, jeste Milan Galić. Naše prijateljstvo počelo je 1959. kad sam u Titogradu gledao utakmicu Budućnost–Partizan. Pobedio je Partizan 4: 2. Posle utakmice stajao sam na platou ispred hotela "Crna Gora", a od stadiona Budućnosti brodom "Fickaraldo" dolazili su igrači Partizana. Kad su pristali, hodali su, tako su bili i kostimirani kao da dolaze iz filma Do poslednjeg daha. Galić u letnjem pepito sakou, s crno-sivim tačkicama. Moj brat Jagoš, student prava u Beogradu, koji me je doveo na utakmicu, pričao mi je kasnije da sam se pozdravio sa Galićem. Ne sećam se, nekad se dečak ne seti sna, onog najdražeg. Od tada počinje moja velika ljubav prema Partizanu. Sedeli smo često u kafani "Šumadija" na dnu Nebojšine ulice. Fragmente tih naših razgovora objavio sam u knjizi Samo bogovi mogu obećati. Nisam u tim Galićevim sjećanjima ni zapetu promenio, a to je najbolji deo knjige. Samo bogovi mogu obećati jer su besmrtni… Misleći na Milana Galića – koji je odrastao uz partizanske brigade i zbegove, majku su mu ubile ustaše – sledeće znatno prošireno izdanje moje knjige o svetskim prvenstvima naslovio sam I dečak može obećati. Galić je odrastao u domovima za ratnu siročad, u domu u Kanjiži sanjao je da će igrati sa Bobekom i Zebecem. I 1958. došao je u Partizan i te godine debitovao u reprezentaciji Jugoslavije, na prvoj utakmici dao je gol u 28. sekundi protiv Bugarske. U Rimu 1960. kao kapiten, najbolji igrač i najbolji strelac osvojio je zlatnu olimpijsku medalju. Te godine igrao je finale Evropskog prvenstva u Parizu, dao je gol u finalu Lavu Jašinu. Jugoslavija je izgubila od SSSR-a 2:1.

U fašističkom Čileu 1962. Jugoslavija je prvi put na svetskim prvenstvima pobedila SR Nemačku 1:0. Pet minuta pre kraja utakmice, još su se u daljini beleli vrhovi Kordiljera, Galić je u sprintu čistom kao čelik prošao kroz Nemce po desnoj strani i euklidovski centrirao na Radakovića, koji je zakucao loptu pod prečku iznad Farijana. I ponad nemačkog izbornika Sepa Herbergera, prvaka sveta 1954, Herbergera koji je bio savezni kapiten i u Hitlerovo vreme.

Na derbiju 1962. Galić je dao Zvezdi tri gola:

Junaku se češće putah hoće
vedro nebo nasmijat grohotom…

Vidi se da je i crnogorski vladika Rade bio partizanovac.

Galić je odrastao u blizini najžešćih bitaka u Bosni, bio je proleter na terenu: Kida srce u parčad rima. I jedan veliki Irac u rekvijemu za Milana Galića:

Sate i sate mogao bih da utrošim na dribling.
Al’ ako ne izgleda da tren ga je dao lud,
Tad sve je uzaludno i besmisleni trud.

Bez tog zanosa, bez te vatre, bez tog ludila ni partizani, ni Partizan ne bi pobedili. Pobedićemo još ove jeseni primitivce, nikogoviće, ništarobu, tresigaće, kukavelje.

Galić me uvek seti na Milutina Miša Pajevića, najboljeg crnogorskog igrača do dolaska Dejana Savićevića. Seti me po licu, po puti, po stasu i žaru, i po šutu sa 20-25 metara. Mišo je igrao u Partizanu sa Čajkovskim, Bobekom, sa Hočevarom, Simonovskim. I za reprezentaciju Jugoslavije dao je tri gola protiv Izraela. Njegov brat Božidar – Pušo igrao je otmeno centarhalfa deset godina u Partizanu. A treći brat Nikola igrao je u zagrebačkom HAŠK-u, ubijen je u Jasenovocu 1943. I Mišo je bio u logoru za vreme Drugog svetskog rata. U kafani kod Bose Feribotke, na obodu Dvorskog parka na Cetinju, Mišo mi je pričao o turneji Partizana po Skandinaviji, na kojoj je on, po svedočenju Bobeka, bio najbolji igrač. Najviše je govorio o svojoj pas-igri sa Čajkovskim. I voleo je uz lozu da govori stihove svata Crnogorca:

Soko mrzi polja od prašine,
soko neće žabu iz lužine,
soko hoće visoku liticu
soko traži pticu jarebicu.
Jarebica tanka i plašiva,
ma tijela kao vatra živa.

Važan je taj crnogorski nerv u Partizanu. Od Miše i Puša Pajevića do Laza Radovića, Rašovića, Gajice Đurovića, Radanovića, Rojevića, Perovića, Vukčevića, do mladog Cetinjanina Vujovića, koji je volejem pobedio Crvenu zvezdu. I čudesnog Peđe Mijatovića.

Vukotići su starinom iz Crne Gore. Generaciju Moce Vukotića (njegov otac bio je oficir JNA i doveo je Mocu u devetoj godini na crvenu šljaku pomoćnog igrališta JNA) dočekao je Mustafa Hasanagić… Kao đak osmog razreda osnovne škole doputovao sam u Sarajevo i na Stadionu Koševo video kako je Hasanagić uhvatio volej i kako još drhti rogalj Muftićevog gola tamo gde se spajaju stativa i prečka, pobedio je Partizan 3:1. I vidim kako drhti trava na tom stadionu na kojem su sahranjivali građane Sarajeva i djecu koje su pobili Karadžićevi zločinci i kukavice. I vječni partizan Abdulah Sidran:

Tri su godine evo
kako stoje svi poslovi
Sa sahrane na dženazu
sa dženaze na sahranu
Tri godine kako Sarajevo
ne suši obraza…

Dolazak Dalmatinca Biće Mladinića za trenera Partizana poklopio se sa punom igračkom zrelošću Momčila Vukotića. Mladinić je izašao iz rata kao partizanski kurir. Bio je kurir kod komesara Četvrte dalmatinske operativne zone Ivana Kukoča, predratnog igrača Hajduka. Komandant te Četvrte zone bio je Vicko Krculović. Mladinić se seća da je na partizanskim priredbama recitovao stihove Jure Kaštelana: I u smrti mi smo Partizani / I naši mrtvi još se jače bore. Mladinić je imao najveće poverenje u Mocu Vukotića, koji je bio dobar i u driblingu i u pasu i kao strelac. Moca je bio prvi igrač, igrač-tim i Partizan je kao nikada dotad superiorno osvojio prvenstvo. To je bio partizanski rukopis Mladinića i Zorana Miladinovića.

Ova ilijada Partizana mogla bi trajati. U trećem jurišu Partizana pisaću o Milošu Milutinoviću, jedinom jugoslovenskom igraču koji je mogao biti broj jedan u svetu. Sa plavom čigrom Jugoslavija bi bila prvak sveta, a Partizan tri puta šampion Evrope. O Zoranu Miladinoviću, Fahrudinu Jusufiju, Veliboru Vasoviću, Bečejcu, Rašoviću, Ćurkoviću, Pirmajeru Bajiću, Blagoju Paunoviću, Bjekoviću, Katanecu, Vokriju, Milku Đurovskom, Džoniju, Prekaziju, Zavišiću, Golcu, Hatoniću, Zaladu, Draganu Manceu, Savi Miloševiću, Ćiriću, Saši Iliću… O Bori Đorđeviću po daru, po stasu i gospotstvu najbližem generaciji Zorana Miladinovića. I Koča Popović, Peko Dapčević, Ratko Vujović – Čoče… Sve komandanti proleterskih brigada. Nijedan od jugoslovenskih klubova nema tu partizansku hrabrost i ponos kao Partizan.

U vreme kad se čini da Srbijom vlada isprdak isprtka povijesnog isprtka Vojislava Šešelja, jave se glasovi da treba promeniti grb Partizana, znamenja Partizana. Samoproglašeni predsednik ne vlada državom, već vlada ucenjenim bašibozukom, podtrpeznim kučkama i ližisahanima. Vežgaju i kevću da su Partizanova znamenja komunistička, pa ih treba skloniti. A stoti put ponavljam: 12.000 komunista ušlo je u rat, 9000 je poginulo. Onda je došla 1948. i pritajnim izdajnicima je svanulo. Nahrupilo je to u KP, omastili su se dobro, razbaškarili i probudili se 90-ih kao ratnohuškačka bagra, kao radikali, danas naprednjaci. E, pa, neće moći promeniti ta partizanska znamenja, patriotska i građanska. Moći će, al’ moj kurac. Na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu još igraju Čajkovski, Bobek, Zebec, Milutinović, Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović, Miladinović. Ne bih kročio na naš stadion kad bi se promenio grb, kao što ne bih ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište da promeni ime. Jeste, tradicija je lepota koju čuvamo. Svako ko misli da može prebrisati partizanski ponos zajebao se. I na kraju, beogradski pesnik, moj prijatelj iz Književnih novina, Miloš Komadina:

I svoje sećanje na žene, i žene dao bi,
i one najmlađe, ljubav…
Novce i posede dao bi, dao bi sav imetak,
Slavu, moć, mnogo štošta.
Ali nema načina da se to kupi,
Pa čak ni silom da se uzme.
Sve što si ikad želeo (i imaš)
Dao bi rado: ponos Gorštaka da stekneš,
prirodnu nedodirljivost, zrno časti,
neprelazni prelaz…
Dao bi sav svoj smisao,
sve posede, znanje, blago sve, sve
samo: to se nikako ne može imati
ne može ukoliko se već nema.

Smrt fašizmu, živeo Partizan!