Glumac Gordan Kičić je još 2012. godine uplovio u producentske vode sa trilerom Ustanička ulica u režiji Miroslava Miše Terzića, u kome je odigrao i glavnu ulogu. Sedam godina kasnije Kičić je otišao korak dalje. Naime, dramediju Realna priča, koja je upravo počela da se prikazuje u našim bioskopima, Kičić je producirao, u njoj odigrao glavnu ulogu, ali je i režirao. Glumci-reditelji nisu više retkost ni u Srbiji, uspesi Dragana Bjelogrlića i Mirjane Karanović osokolili su i druge njihove kolege da se okušaju u filmskoj režiji, a ovoj prestižnoj skupini sada se pridružio i Kičić. I dobro je da je tako, pošto je Realna priča ostvarenje kakvo je nedostajalo na srpskom repertoaru.

Kičićev rediteljski debi se možda najjednostavnije može opisati sintagmom "film normalizacije", u smislu da publici nudi sadržaj sa kojim se može lako poistovetiti i koji ne opterećuje. Teške i škakljive teme, toliko česte u savremenom srpskom filmu, ovoga puta sklonjene su van vidokruga. Fokus Realne priče je na stresno-komičnim previranjima unutar tročlane porodice Radisavljević. Veljko (glumi ga, naravno, Gordan Kičić) je sredovečni glumac kome karijera već čitavu deceniju stagnira, te je prisiljen da nastupa u degradirajućim reklamama i predstavama koje ne voli kako bi obezbedio egzistenciju porodici i sebi. Veljkova supruga Jadranka (Nina Janković Dičić) je arhitekta u uspešnoj firmi, a četvorogodišnja ćerkica Vida (debitantkinja Lana Lazović) odbija da govori zbog, kako će se ispostaviti, sve češćih sukoba roditelja. Kada već dugo nezadovoljna Jadranka podnese zahtev za razvod, Veljko će se naći u procepu i na samoj granici nervnog sloma, istovremeno pokušavajući da sačuva brak, pomogne ćerki da progovori i oživi posustalu glumačku karijeru.

Realna priča je namenjena najširoj publici i njene komercijalne pretenzije su očigledne. Ono što je u ovom konkretnom slučaju zanimljivo jeste da scenario Vladimira Simića (a na kome su saradnici bili Kičić i Marko Manojlović i koji je zasnovan na motivima scenarija Miroslava Momčilovića Razvedeni) obrađuje zadatu temu na jedan krajnje nepretenciozan i neopterećujući način. Mogući razvod, ipak, nije smak sveta, a glavni junak je prikazan kao dobar mada naprasit čovek, koji s vremenom shvata da će morati da se promeni i odbaci svoju glumačku egocentričnost kako bi dobio šansu da sačuva porodicu.

Kičićev uobičajeni glumački manir (setimo se njegove afektacije u seriji Senke nad Balkanom ili filmu Patuljci sa naslovnih strana) znatno je ublažen u Realnoj priči, a istovremeno ima pokriće u tome što glavni junak uporno pokušava da glumi i u "stvarnom životu", a ne samo na sceni i ispred kamere. Spoj teksta i glume rezultira jednom krajnje prijemčivom rolom (uz već pomenutu Ustaničku ulicu, ovo je sigurno najzreliji Kičićev filmski nastup), pa Veljko s vremenom postaje gubitnik za koga navijamo – što je veoma važno za funkcionisanje priče u celini. Nina Janković Dičić je uobičajeno suzdržana, a to i odgovara liku koji tumači: njena Jadranka pleni svojom plavookom lepotom i otmenom odmerenošću, ali i neodlučnošću koja je efektno i duhovito iznijansirana. Udarnu glumačku trojku zaokružuje malena Lana Lazović, ljupka devojčica nepatvorenog talenta, koja i ne progovorivši uspeva da na gledaoce prenese odgovarajuću emociju. Ako se tome dodaju i vešto odglumljene epizode Nebojše Ilića, Branimira Brstine, Katarine Gojković, Svetozara Cvetkovića i Vojina Ćetkovića (svi zaslužuju pohvale, baš kao i neki od glumaca u minijaturama – kao, recimo, uobičajeno sjajna Gorica Popović u ulozi socijalne radnice, ili Vladan Matović kao Zvonko, Veljkov zakleti neprijatelj), dobijamo glumačku postavu kojoj možemo da verujemo i koja uspešno ovaploćuje zadatu (realnu) priču.

U tehničkom pogledu, Kičićev debi je sasvim kompetentan. Režija je, doduše, rutinska, bliža televizijskom nego filmskom izrazu, ali sveukupno na visini zadatka, a sa posebnom pažnjom, što i treba očekivati imajući u vidu izvorni poziv reditelja, na glumačke kreacije. U fotografiji iskusnog Miladina Čolakovća (Ustanička ulica, Izgrednici, filmovi Olega Novkovića) preovlađuju pastelni tonovi, a rana zima u Beogradu (sve sa onom sada već nezaobilaznom vesićevskom novogodišnjom rasvetom) zabeležena je efektno i ekonomično, bez vizuelnih bravura, ali sasvim u službi prikazanih događaja. Muzika koju potpisuju Nenad Marić (poznatiji pod umetničkim pseudonimom Kralj Čačka) i Marko Marić uspešno potcrtava radnju i daje joj potrebnu dozu vragolije i melanholije, dok od prêt–à–porter melodija svakako treba izdvojiti pesmu Vlade Divljana Odnesi me, koja (gotovo pa) završnici filma daje snažnu emotivnu notu.

I upravo izbor Divljanove pesme za ključno emotivno čvorište govori mnogo o onom što Realna priča želi da postigne, ujedno signalizirajući i kome je ovaj film prevashodno namenjen. Kičić i ekipa žele da privuku pažnju predstavnika srpske srednje klase (o kojoj, uostalom, film i govori), a posebno onih gledalaca kojima ne prija vulgarni/prenaglašeni humor kakav se nudi u većini domaćih komedija sa komercijalnim pretenzijama (psovki, istina, ima i u Realnoj priči i za njih je prevashodno zadužen Veljko, s tim što ga svaka prostota koju izgovori debelo košta – to je ujedno jedna od lekcija koju naš junak mora da nauči tokom ove filmske priče).

Realna priča je iznenađujuće dobar film sa jasnim komercijalnim pretenzijama koji će, ako bude bilo sreće i pameti, imati veoma uspešnu distribuciju u mesecima koji predstoje. Bilo bi lepo da Kičićev rediteljski debi doživi trijumf na blagajnama ne samo zato što to svojim kvalitetima zaslužuje, već i zato što će to podstaći druge autore i/ili producente da pristupe realizaciji projekata u sličnom ključu – a oni su i te kako potrebni. Zdrav "glavni tok" je veoma bitan za svaku nacionalnu kinematografiju, a Realna priča, uz skorašnje primere poput Jeseni samuraja, Južnog vetra ili Taksi bluza, može biti još jedan dokaz da komunikativnost i solidnost izrade rezultiraju šestocifrenom gledanošću.