Iako bezmalo već dve decenije ne živi na ovim prostorima i ređe je nego ranije glumila u domaćim filmovima i serijama, Branka Katić je i dalje, u kontinuitetu, jedna od najpopularnijih glumica u regionu. Njena bogata filmografija sadrži čak oko 70 odrednica, a ostvarila je i brojne uloge u američkim i engleskim filmskim ostvarenjima. Čini se, međutim, da i pored uspešne internacionalne karijere u poslednje vreme sve radije prihvata uloge u domaćim serijama i filmovima. A kada kažemo "domaćim", mislimo na prostore bivše Jugoslavije.

Branka Katić glumi Macu u seriji "Ujka – novi horizonti", koja je nedavno počela da se emituje u Srbiji, a imaće ulogu i u krimi-seriji "Grupa", koja će uskoro početi da se prikazuje na RTS-u. Svi pamtimo njenu sjajnu rolu u legendarnoj hrvatskoj seriji "Novine", a priprema se i za važnu ulogu u još jednoj hrvatskoj seriji o imigrantima "Amnezija", koja će početkom sledeće godine početi da se snima na Plitvičkim jezerima, u režiji Gorana Gajića.

Rođena je 1970. godine, završila je Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu, u klasi Radeta Šerbedžije. Posle niza legendarnih uloga u domaćim filmovima i serijama tokom devedesetih, 2000. godine udala se za britanskog reditelja Džulijana Farina, sa kojim ima dva sina. Jedno vreme su živeli u Los Anđelesu, ali joj se, kako je rekla u jednom intervjuu, nije svideo američki način života. Danas žive u Londonu.

Branka Katić nikada nije krila svoju sklonost ka političkom i društvenom angažmanu, a veoma joj je teško pao rat na prostoru bivše Jugoslavije i raspad te države. Za sebe će reći da je jugonostalgična, protivnik je nacionalizma, a više puta je izjavila da ima potrebu se bori za "pravedno društvo". Devedesetih je bila aktivni učesnik na demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, a 2017. godine bila je jedna od brojnih javnih ličnosti koje su podržale kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Srbije. Aktivna je i u Londonu, oštar je protivnik Bregzita…

"VREME": Dugo već živite u Engleskoj, ali ste još uvek prisutni i na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Kako vam Srbija izgleda iz perspektive građanke Britanije svih ovih godina otkako ne živite ovde? Da li primećujete neke promene ili se vrtimo ukrug?

BRANKA KATIĆ: Malo šta se promenilo, a gotovo ništa nabolje. Na vlasti su ista lica koje pamtim iz devedesetih, iz vremena nesrećnog rata koji je doveo do raspada Jugoslavije. Mediji su u još goroj blokadi nego pre, a manjina koja je na vlasti ima sve povlastice i bahato se njima koristi. Još uvek ima previše ostrašćenosti i nedostatka tolerancije, nepoštovanja osnovnih ljudskih prava, homofobije, nacionalizma, isključivosti… U Velikoj Britaniji makar zakoni važe jednako za sve, a oni koji su na vlasti još uvek su odgovorni ljudima koji su ih izabrali.

Šta vam iz Srbije nedostaje dok ste u Londonu?

Nedostaju mi, uvek i samo, ljudi koji su mi dragi.

A da li možete da zamislite da ponovo živite na ovim prostorima?

Mogu, naravno. Ove godine sam, snimajući serije "Ujka – novi horizonti" i "Grupa", provela gotovo četiri meseca u Srbiji i to nije sve: upravo se pripremam za snimanje filma Duška Kovačevića u Beogradu.

Procenjuje se da iz Srbije godišnje ode više od 50 hiljada mladih ljudi, uglavnom na zapad. Odlaze i vaše kolege. Kako zaustaviti odlazak najboljih?

Jedini način da se taj trend napuštanja zemlje zaustavi – i to ne samo mladih ljudi nego i čitavih porodica – jeste da se mnogo toga u našem društvenom i političkom sistemu izmeni: da se mladim ljudima pruži fer šansa da rade i grade život u društvu koje brine o pojedincu, da žive u uređenom sistemu u kojem se poštuju prave vrednosti i u kojem zakon važi jednako za sve. Pored toga, da se znanje ne devalvira lažnim diplomama i da ljudi budu slobodni da iskazuju svoje kritičko mišljenje i ostvaruju svoja ljudska i građanska prava.

Šta će biti od ove zemlje? Nedavno ju je napustio i vaš kolega Nikola Đuričko, sa kojim glumite u seriji "Ujka – novi horizonti"…

Biće šta biti mora. Nikola je odličan glumac koji se sa porodicom hrabro upustio u tu avanturu. Ne sumnjam da će njegov talenat prepoznati i u svetu, a sasvim sam sigurna da će ga njegova publika uvek voleti, gde god bio.

Jednom prilikom ste rekli da ste jugonostalgični. Kada pogledamo kulturnu scenu na Balkanu, videćemo da je saradnja na tom polju manje-više obnovljena. Ipak, u javnom govoru je još uvek opstao "mrzilački" jezik iz devedesetih, koji se poslednjih godina intenzivira. Kako biste objasnili tu kontradikciju, ako je uopšte kontradikcija u pitanju?

Kulturna veze nikad nisu ni prekinute. I u vreme ratova kultura i umetnost su transcedirale granice jer ne funkcionišu po principu "ograđenosti". Umetnost svojom kreativnom snagom inicira približavanje, pomirenje i harmonizaciju između pojedinaca i naroda. Kao najplemenitiji izrazi naše duhovnosti, uvek će povezivati ljude iz regiona. A mrzilački jezik, koji se opet javlja, bio je i ostaće mračna strana naše politike i razumevanja istorije. Ta vrsta retorike ne dolazi iz sveta umetnosti nego iz oblasti politike, po potrebi i u skladu sa interesima vladajućih stranaka. Toliko strašnih zločina i nesreće je proizašlo iz poslednjeg rata, toliko nedužnog sveta je stradalo. U ime čega? Koga? Ne verujem u ratove.

Početkom sledeće godine igraćete u seriji "Amnezija", koja se snima u Hrvatskoj i koja se bavi, između ostalog, izbeglicama i migrantima iz Južne Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike. Čini se da je fenomen izbeglica i migranata mnogo progovorio o nama, ali i o celoj Evropi, koja se diči svojom otvorenošću i multikulturalnošću, a koja je na izbeglice reagovala rastom ksenofobije, nacionalizma i desnog ekstremizma. Kako vi gledate na ovaj fenomen?

Izbeglička kriza je u samo tri godine dramatično promenila političku kartu Evrope. Manipulacija strahom od migranata na kraju je dovela i do Bregzita. Duboko saosećam sa ljudima koji su morali da napuste svoje potpuno razorene domove. Tužno je i nehumano da su toliki stradali u pokušaju stizanja do Evrope, a onda ovde naišli na veliki otpor i nebrigu. Licemerno je da vlade razvijenih evropskih zemalja još uvek prodaju oružje zemljama u sukobu, a onda, pod izgovorom širenja demokratije, uzimaju uloge u rešavanju sukoba. A kada ti nesrećni ljudi uspeju da se dokopaju razvijenih zemalja Evrope, stavljaju ih u kampove sa neljudskim uslovima, deportuju ih bez mnogo saosećanja, fizički se obračunavaju sa njima… Ono čime će se serija "Amnezija", pored ostalih tema, baviti jeste i biznis krijumčarenja izbeglica, koji je u protekloj godini samo na teritoriji Hrvatske – preciznije, na ruti u Lici, gde planiramo snimanje – bio vredan čak 150 miliona evra. 

Rekli ste da je dolazak migranata bio presudan faktor i za "čuveni" Bregzit. Kako vi gledate na izlazak Velike Britanije iz Evropske unije i na sve ono što se povodom toga dešava u jednoj tako ozbiljnoj zemlji, sa dugom tradicijom demokratije?

Citiraću kolegu Hjua Granta: "Bregzit je fantastičan primer nacije koja sebi puca u lice…" Kako volim sve da idealizujem, još uvek se nadam da se Bregzit neće dogoditi. Kampanja za Bregzit je bila zasnovana na brojnim lažima – od toga da će novac koji Britanija daje Evropskoj uniji otići u zdravstvo do toga da stranci uzimaju radna mesta Englezima. Pokušajem otcepljenja Velika Britanija slabi i Evropu i svoju poziciju u svetu, a no deal Bregzit će, u slučaju da se desi, imati velike i teške posledice.

Generalno, čini se da iz sveta dolaze uglavnom loše vesti. Tramp, Boris Džonson, Putin… na čelu moćnih država – ne ulivaju poverenje…

Mislim da je danas demokratija na velikom udaru, što je posledica surovosti neoliberalnog kapitalizma i gramzivosti velikih korporacija. Obični građani nemaju luksuz materijalne slobode koju bi želeli da imaju, i to dovodi do populističkog besa i polarizacije. I eto nama zločestih klovnova na najvažnijim pozicijama.

Citiraću Tonija Bena: "Kada sretnete moćnika, postavite mu pet pitanja – Kakvu moć imaš? Kako si je dobio? U čijem interesu je koristiš? Kome si za to odgovoran? I kako možemo da te se rešimo?"

Imali ste zaista sjajnu ulogu u popularnoj hrvatskoj seriji "Novine". Radeći na njoj, sigurno ste mnogo saznavali o tome kako funkcionišu novinari i redakcije, i kako se često na njima prelamaju razni uticaji. Kada pogledate medijsku scenu Srbije, osobito tabloide, šta vidite?

Dnevne novine sam prestala da čitam još davne 1991. godine jer sam bila iznervirana iskrivljenom slikom stvarnosti koju su nam nudili. Tabloide zaista ne čitam. Ne želim da kvarim svoj dan mržnjom, primitivizmom i neistinama koje neprestano plasiraju.

Ipak, da li možete da napravite poređenje između ovdašnjih tabloida i onih britanskih?

Nema velike razlike. Tabloidi nemaju veze s istinom, ne izražavaju nikakvu brigu o ljudima o kojima pišu svoje izmišljene priče. Jedina razlika je to što su tabloidi u Srbiji glasila vladajuće partije kojima se skreće pažnja sa relevantnih političkih tema i kojima se anestezira zbunjena javnost. Od engleskih dnevnih novina čitam "Gardijan", dopadaju mi se njegova etika i politička korektnost.

Među vašim kolegama u Srbiji postoje oni koji su spremni da hrabro iznesu svoje mišljenje o društvenim i političkim procesima u društvu, ali i oni koji i ne kriju svoju bliskost sa vlastima. Među ovim potonjima se nalaze i neki koje smo donedavno prepoznavali upravo kao građanski orijentisane kritičare nacionalizma i raznih društvenih devijacija. Kako to objasniti?

Verujem da je svako slobodan da radi šta god poželi dok god to što radi ne ugrožava druge. Razne moje kolege su bile u dobrim odnosima sa raznim političarima i to je njihovo pravo. Svako ima svoj put. Nadam se samo da to nisu radili zato što su bili ucenjeni i primorani da to čine.

A koliko je važno da intelektualac u ovakvim konfuznim vremenima bude angažovan? Rekli ste u jednom intervjuu da se vredi boriti za pravedno društvo. Koliko je Srbija udaljena od pravednog društva?

Građanska dužnost svih nas je da budemo angažovani. Biti "apolitičan" je samo još jedna forma političkog delanja koju vlast u Srbiji pothranjuje, zazirući od politički pismenog i osvešćenog građanstva. Meni je jako važna sloboda, i mišljenja, i delanja, i izražavanja. Verujem da se za slobodu uvek vredi boriti.

Glavna ličnost naših života već godinama je, na našu nesreću, Aleksandar Vučić. Da li smatrate da bi on mogao da bude interesantan za neki film ili pozorišni komad? Rale Milenković je nedavno u intervjuu za "Vreme" rekao da je Vučić lik koji može da posluži isključivo za skeč?

Verujem da postoje interesantnije i kvalitetnije teme. A predstava je već u toku, možete je gledati na raznim kanalima, u dnevnicima koji to više nisu.

Vratimo se kulturi. Koliko je uopšte kultura ovde moguća bez uplivisanja države ili finansiranja iz nekih stranih fondova? Koliko su ovi prostori u sferi kulture, nevladinim žargonom rečeno, samoodrživi?

Kultura ne može biti odvojena od društvenih, ekonomskih i političkih okolnosti, a u svim tim područjima Srbija se i dalje suočava s ozbiljnim poteškoćama. Srbija nema zvaničnu kulturnu politiku. A zašto je kulturna politika tako važna? Zato što pruža podršku razvoju kreativnosti, čineći kulturne vrednosti delom svakodnevnog života najšireg broja ljudi. Čini mi se da se svest Srbije o njenoj kulturnoj slici zaista menja, uz nedostatak strategije u ovom području, nedostatak dobro definisane kulturne politike i transparentnih izvora finansiranja.

Kada posmatrate našu pozorišnu i filmsku scenu, šta primetite da joj nedostaje ili dostaje? Manjak novca, višak politike?

Nisam bila u mogućnosti da pogledam sve što je u ponudi, pa ne umem tačno da vam odgovorim na ovo pitanje. Cenim naše umetnike koji uspevaju da iznedre kvalitetne sadržaje i u jako lošim uslovima u kojima rade.

Za kraj, šta biste danas, u ovom dobu, voleli da igrate u pozorištu ili na filmu? Sa kim biste voleli da sarađujete?

Želim da sarađujem sa talentovanim ljudima koji imaju šta da kažu, u projektima koji su društveno angažovani i, kao takvi, imaju svoju ulogu u poboljšanju naše svakodnevnice i našeg razumevanja ljudske duše.