Dakako, najbolje je kada umetnici, književnici, pripovedači, scenaristi, reditelji.., ponajpre govore o onome što ih dotiče i o onome što najbolje poznaju i najsnažnije osećaju i doživljavaju. Ali šta ćemo kada ta poželjna mustra dovede i do jednoglasja i uniformisanosti, kao, recimo, u slučaju drastične beogradizacije savremenog srpskog filma. Ova pošast dovela je do toga da krajolici i svet mimo Beograda, ionako skrajnuti i oklevetani, pa još i stavljeni pod krov istinski uvredljive i užasne pežorativne odrednice PodSrbija, budu gotovo pa potpuno nevidljivi, a samim tim i posledično teško spoznatljivi.

Ima dosta toga u činjenici da danas gotovo četvrtina stanovništva Srbije živi i radi upravo u glavnom gradu, dabome, deo pojašnjenja se krije i u sasvim legitimnim individualnim svetonazorima filmskih stvaralaca, kao i u profilu studenata i budućih diplomaca na prvom mestu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, a mnogo toga i u obično pogibljenom prenaglašavanju tzv. urbanih identiteta, možda nešto i u intelektualnoj i drugim lenjostima…, ali ima očigledne istine i u nekim životno-praktičnim datostima. Kao što su, na primer, dnevnice i povećani troškovi snimanja (smeštaj, hrana, gorivo…) u slučajevima kad se ona odvijaju mimo Beograda, a to nije i nikako ne može biti nebitna stavka pri stanju stvari u kome srpski film u budžetskom i produkcionom smislu ogromnim delom diše zahvaljujući veštačkim plućima i pomoći države i inih fondova.

Bilo kako bilo, posledice su očigledne i dalekosežno pogubne – ne samo da se srpski film dobrano beogradizovao do stupnja narečene uniformnosti u vizuelnom, motivskom, tematskom i značenjskom pogledu, nego savremenom srpskom filmu u puko pojavnoj dimenziji manjka prizora iz krajolika van prestoničkog vidokruga. Da ne govorimo da je život van Beograda u filmskim pričama bezmalo do u potpunosti izumrla vrsta. A mogućnosti su i u kreativnom pogledu nemale. Na primer, početkom devedesetih godina prošlog veka, zlatiborska epizoda bekstva glavnih junaka u Crnom bombarderu Darka Bajića poslužila je kao dovoljno upečatljiv kontrapunkt opasnim previranjima u delimično distopijski prikazanom Beogradu. Zatim, blago melanholični prikaz mirnog života velike a sada ostarele glumačke zvezde (u tumačenju Velimira Bate Živojinovića) u malom mestu u Senkama uspomena Predraga Velinovića iz 2000. godine.

Istini za volju i što temeljnijeg uvida radi, mora se priznati da je i u ovih dvadesetak godina bilo filmova, pa i autora, koji su svesno i hrabro plivali mimo te beogradizacijske struje. Kusturica je u ovovekovnim filmovima Život je čudo i Zavet dovoljno nadahnuto i živopisno oslikao svet, krajolike i naravi mimo prestonog nam grada, ali, budući da je ovaj autor po poviše osnova univerzum za sebe, ostavimo dva pomenuta filma van žiže ovoga teksta.

Geografsko-lokacijsko-međudržavnih finesa radi, neka ovde samo pomenuti budu noviji a sasvim međusobno raznorodni srpski filmovi koji ovim ili onim povodom, ali i uz ovakve ili onakve domete, pripovedaju priče iz crnogorskog okruženja – Atomski zdesna Srđana Dragojevića, Mamula Milana Todorovića, Vetar Tamare Drakulić, Svi severni gradovi Daneta Komljena, Biser Bojane Milana Karadžića. Predrag Velinović u Motelu Nana i Milorad Milinković u filmu Zduhač znači avantura stigli su do Republike Srpske. Sabor u Guči je poslužio kao pozornica za dobar deo zbivanja u Guči scenariste i reditelja Dušana Milića, dok se Goran Radovanović u svojoj Enklavi uhvatio u koštac sa ozbiljnim svakodnevnim egzistencijalnim iskušenjima preostalih Srba na Kosovu i Metohiji (doduše, ovaj film je većim delom sniman u okolini Valjeva).

Život na srpskom selu bio je, izvan kruga filmskih recidiva serije Selo gori, baba se češlja, problematizovan u nekoliko navrata, u ostvarenjima Led Jelene Bajić Jočić, Kozje uši Marka Kostića i sasvim solidnom Odumiranju u režiji Miloša Pušića. A zbog jasnoće poente svakako moraju biti apstrahovani kostimirane ekranizacije dela Stevana Sremca, Mir Jam…, kao i filmovi iz univerzuma Vase Ladačkog, odnosno, Save Lađarskog, te neozbiljna i brzo potrošena treš-ostvarenja poput diptiha Seljaci Dragoslava Lazića i/ili Ringeraja Đorđa Milosavljevića.

Izvanredna Tilva Roš, debitantski igrani dugi metar Nikole Ležaića, definitivno jedan od najboljih srpskih filmova u ovom parčetu 21. veka, donela nam je odličan uvid u život mladih u dobroj meri deindustrijalizovanom a tako fotogeničnom Boru; na to se nadovezao Oleg Novković u svom Belom, belom svetu, a Bor je ubrzo potom postao nezaobilazna adresa kao lokacija za snimanje spotova za hitove i hitove u pokušaju brojnih srpskih estradnjaka.

Nešto bolje prošla je (obližnja) Vojvodina – osim brojnih filmova Želimira Žilnika, koji, ipak, imaju biti shvaćeni kao prvenstveno filmovi jasne ideološke teze, tu je i Mina Đukić, koja je u Neposlušnima vešto iskoristila bačke pejsaže i prizore kao upečatljivu pozadinu za priču o tegobama i katkad i eteričnoj lepoti teskobe mladih duša i potonjih pobuna. Sabolč Tolnai je na dosadašnjom uzorku (filmovima Peščanik i Čudna šuma) pokazao očiglednu rešenost da u geografskom i tematskom vidu ostane odan onome što najdublje oseća i razume. Već pominjani Miloš Pušić je u svom prvom celovečernjem filmu, ostvarenju Jesen u mojoj ulici, sročio fino i ubedljivo ljubavno pismo Novom Sadu u ovom veku. U prilično začudnom i nespretnom filmu Povratak Predrag Jakšić je holivudske B i C veterane (glumca Majkla Parea, Džona Sevidža, Nika Mankuza…) doveo u bačke šorove. Sasvim prirodno, i dobar deo Glavonićevog Tereta zbiva se van /ili podalje od Beograda, a isto važi i za neprevaziđenu ekstravagancu prerano preminulog Uroša Stojanovića, film Čarlston za Ognjenku, gde je očajnička potera za muškarcima izjednačena sa nužnošću odlaska iz maštovito osmišljenog i prikazanog snovolikog sela punog manje ili više gnevnih žena.

Potrebno je nešto glasnije izdvojiti tri filma koji su u potpunosti transcendirali iz pozicija priče koje se, kanda, samo usled produkcijskih i drugih uslovljenosti ne zbivaju upravo u glavnom gradu. Najdalje je po tom pitanju otišao i po drugim osnovama superioran film Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, koji se izborio sa skladnom, inteligentnom i krajnje provokativnom i efektnom mešavinom odjeka žilnikovskog dokufikcijskog zanosa i crnotalasovske zaostavštine. Đorđevićevi junaci će i u seoskom glibu i u šumarcima, na tim urušenim i zabačenim adresama, spoznati isti pakao zbog kojeg su kao slobodarsko-provokatorski parateatarski karavan, i napustili Beograd. S druge strane, Ivan Jović je svoj igrani prvenac Isceljenje u potpunosti izmestio iz bilo kakvog gradskog okvira, a u krajolicima bezvremenske lepote njegov glavni junak, monah u potrazi za tišinom i mirom, moraće da se nosi sa životom na osami u malenoj isposnici i oko nje. Nedvosmislen urbani sentiment, a podaleko od Beograda, preciznije rečeno u Bečeju, donela je, pak, Jesen samuraja Danila Bećkovića spoj sportske komedije, akcionog filma i romantične i komedije naravi. Između ostalog, Bećković je u ovom svom drugom dugometražnom filmu znalački u dubinu kadra uveo i prikaz života u manjim gradskim sredinama, gde prostorna bliskost zna da bude i okidač za pomalo klaustrofobično ukrštanje životnih i drugih staza glavnih likova.

Na uzorku prethodne i prvih meseci ove godine, tu su i nižebudžetski filmovi mladih autora – neo–noir Horizonti Svetislava Dragomirovića i paranoidni triler Psi umiru sami Nikole Petrovića, zahvaljujući kojima smo imali prilike da na velikim platnima vidimo i Banat i Taru. U smislu najave, ova tema uskoro nas očekuje u filmovima Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića, Strahinja Stefana Arsenijevića, Otac Srdana Golubovića, Prvi maj Mladena Đorđevića, Mrak Dušana Milića, Vožnja biciklom sa Zolijem Turčinom Sabolča Tolnaija. Ipak, dobar deo ove priče ticao se lova na primere i reference na drugu, treću…petu decimalu, što suštinski ipak ne može da reši problem ovako raspomamljene beogradizacije srpskog filma danas.

Teoretski govoreći, Filmski centar Srbije (FCS) bi mogao da pokrene i zaseban konkurs za ovu kategoriju, ali čini se da bi to samo doprinelo iznuđenom konkursnom razvrstavanjju (tu su sada i konkursi za komercijalne filmove, za filmove sa nacionalnim temama, za debitantska celovečernja ostvarenja…), sa prilično izvesnom mogućnošću da autori krenu da mute vode i naprosto tek ovlaš "deobeogradizuju" svoje inicijalno "beogradske" scenarije i projekte, u biti ipak ostajući izrazito daleko od tog maglovitog sna o ovdašnjoj kinematografiji koja bi, kad već Srbija nikako to ne može ili možda ni ne želi da uradi, krenula u susret nedvosmislenije i istinske decentralizacije.