Iste godine kada sam rođena umro je moj Deda. Sve što znam o njemu pričala mi je majka. Govorila mi je da joj je te godine srce umalo dva puta prepuklo: od sreće, jer sam bila prvo dete u porodici, i od tuge, zbog očeve smrti.

Nemam nijednu fotografiju sa Dedom, jer, rekla bi majka, bile su to teške devedesete godine. Nije to bilo kao danas, imaš telefon pa slikaš. Ali imam jednu sliku u glavi koju mi je mnogo puta opisivala, kada me je Deda prvi put uzeo u ruke i rekao: "Bože, što je slatko ovo detence." Kad majka to govori, svaki put joj glas postane sladak i mio, kao da je taj stari, mrki čovek tako govorio.

O Dedi su po selu kolale svakakve priče. Prvo je bio harmonikaš. Za majku je to značilo da je bio pijanica, i zgrčenih bora oko tankih stisnutih usana opisivala bi scene koje je pravio kada je dolazio kući sa pijanki. Onda je bio i kockar. Govorila je da bi prodao krmaču ili bika pa bi dobijeni novac prokockao. Ali nije nikada izgubio imanje, koliko je gubio toliko je i dobijao. Radio je pod nadnicu, satirao se od posla, to bi mu priznala. Kopao je bunare. Međutim, dodavala bi, sve je odlazilo na piće i kocku. Toliko mu je to bilo u krvi da je na kraju i bilijar igrao u pare. Svaki put kada bi moju sestru i mene uhvatila da se kartamo, prezrivo bi frknula: imate i na koga. Ali ponekad, kada bi bila u posebnom raspoloženju, obično posle čaše vermuta, rekla bi: ma bio je moj otac pravi bonvivan.

Deda se dva puta ženio. Iz prvog braka imao je dvoje dece. Prva žena Ljubica ga je napustila dok je bio u zatvoru. Tu priču majka mi je rado pričala: "Deda je uzgajao svinje da bi kupio tvom ujki prvo odelo. Ujka je bio momak, te je bio red, ali je to retko ko imao, kupiš jedno pa imaš za ceo život." To načuje komšija Živan i ljubomoran potruje dedi svinje. Na to Blaža, Dedin sinovac, predloži: "Ajde, čiko, da se osvetimo." I plate tako neke momke koji to rade da ga prebiju. Priča tu dobija akcione primese i majka bi frenetično naglašavala obrt: ko je još mogao da zaustavi takve gadove kada krenu, pa su počeli i da kolju Živana. Na kraju prežive Živan nekako, al’ Dedu i ujka Blažu osude na četiri godine robije.

Majka je ponosno nastavljala svoju petparačku priču: "Dok je Deda bio u zatvoru, baba Ljubica počne da živi raskalašno. Napusti kuću i ode u Beograd da radi kao čistačica. Živela je i sa drugim muškarcima. Deda joj je samo poručio: nemoj da me čekaš kod kuće."

Od kuće, priča majka sada već ogorčeno, nije mnogo ni ostalo. Dedin brat i komšiluk sve su razvukli, dasku po dasku. Uhvatili su ujaka kako vuče korito, a snaja je i drveni WC uprtila na leđa i odnela. Baba Petrija, druga dedina žena, govorila bi da u kući u koju je dovedena ni kašiku masti nije zatekla. A doveli su je kao nerotkinju, jer je deda već imao dvoje dece iz prethodnog braka. Ona je bila udata za nekog Ćošu, oterali su je jer nije mogla da rodi. Posle je na svet ipak došla moja majka. Baba je bila lepotica, a Deda bonvivan. Ćerku su nazvali Lepijada. Majka je odrastala odbačena od rodbine kao dete iz drugog braka. Usamljena mezimica svoje majke, koja joj je uvek govorila da je jedinica.

Deda je umro od tuberkuloze kičmene moždine. Majka je za to krivila "loše navike" i uslove u kojima je radio – uvek u bunaru, u vodi do pojasa. Dugo se mučio u bolnici u Beogradu, pa je majka Beograd vezivala za njegovu smrt. Kad sam odlučila da studiram tamo, shvatila je to kao izdaju: "Sve mi je taj Beograd uzeo. I oca i majku, a sad i tebe."

Na kraju priča o Dedi uvek bi rekla: "A bio je mali, ali žilav čovek, veliki radnik." Mali čovek velikog srca, zaključila bi ponosno, zaboravljajući i na kocku i na piće.

Uvek pomislim na Dedu kada naiđu letnje nepogode i dođu prve trešnje. Imali smo neki vinograd na vrhu brda i u njemu jednu razgranatu trešnju. Sve oko nje je bilo zaraslo, jedva bismo se probili kroz visoku travu, koprive i trnje. Majka je s nipodaštavanjem govorila da rodbina nije mogla da se dogovori čak ni oko toga čija je Dedina trešnja. Nešto su se i sudili.

Majka nas je tamo vodila svakog proleća da beremo trešnje. Prolazili bismo pored kućice gde su nekada stajale rakete koje su ispaljivane na oblake kad naiđu nepogode. To je u našem selu radio moj Deda. Kad sam bila mala, za mene je Deda bio pravi heroj. Zamišljala sam ga kako sa vrha brda besno ispaljuje rakete na tmurne oblake, dok nepogoda preti da ga zbriše sa lica zemlje. Vetar mu nosi kosu i odeću, ali on se ne predaje i spasava selo od katastrofe. Kad bi ga pitali šta radi, on bi rekao: "Pucam na Boga."

Mnogo kasnije, kada su se nada mnom nadvili prvi crni oblaci, prizivala sam Dedu da puca na Boga. Činim to i danas. I vidim ga kako štiti mene, ono slatko detence koje se rodilo u godini kada je on umro.