Pre mnogo godina.

Danas bi svaki tekst o herojima iz doba kad je rokenrol bio kultura koja se tek pomaljala, a sve ostalo bilo surova tržišna komercijala, mogao da počne sa "pre mnogo godina". A ovaj će se sam nastaviti sa "u jednoj zemlji na kraju sveta, živela je princeza".

Princeza je živela na stanici usred ravnice, u gradu koji je bio tako mali da se sastojao od svega par kuća, i među njima mala železnička stanica.

Decenijama kasnije mašinovođe su se sećale zubate curice koja im je mahala kad god su prolazili kroz to mesto koje je bilo nigde, usred prirode koja nije bila uređena, nego samo prugom privremeno presečena.

Pre mnogo godina.

ŽELJA DA SE IDE: U vlažnoj kanadskoj preriji i njenim rasutim gradićima nikad nije bilo mnogo ljudi, i zato se moglo i moralo maštati. Tu su se mnoge devojčice učile poeziji, čitanju knjiga i sviranju gitare. Tu su rečenice iz klasične literature postajale istine. A potom i stihovi tada popularnih pesama, kao ono: "Don’t hate nothing at all except hatred / ne mrzi ništa osim mržnje" (Bob Dilan, "It’s all right mama, I’m only bleeding").

Džoni je dakle došla iz kraja u kome niko drugi nije bio, možda par belaca među Indijancima, a voz je prolazio jednom dnevno. Zato se nikad nije plašila da ide u nepoznato. Zato se njena prva velika pesma zove "Urge For Going".

Ako izuzmemo jurenje sa dečacima, prva ljubav joj je bila i ostala slikarstvo. Mnogo kasnije slikaće omote svih svojih albuma, ali u vremenu o kome govorimo epidemija dečje paralize ozbiljno ju je ugrozila. Fizičke sposobnosti jednog do tad živahnog deteta su opale, i ona se u dugim satima bolničke samoće dohvatila gitare – razvijajući buduće legendarne nove načine štimovanja, jer je više nisu svi prsti slušali jednako. Njena umetnost nastala je dok se borila da je bolest ne prevari. I zato je ostala zauvek gladna života i lepih stvari u njemu.

Pop umetnost je bila složena disciplina, onako kako je Džoni bila zamislila da je ostvari: umesto klasičnog sviranja gitare ili pevanja poznatih numera, sastojala se od pisanja svojih pesama, izvođenja istih, pravljenja benda po potrebi, samostalnog dogovaranja i vođenja svog posla, kao umetnica koja sve sama određuje.

Nešto što u tom trenutku još nije postojalo.

Svet pop muzike prihvatao je žene samo kao izvođače, sve do momenta kad se u njemu pojavila Džoni. One su mogle biti date u formi solo pevačice, pevačice sa gitarom, za klavirom, plesačice koja peva, ili čak kao all–female band… ali uvek su oblik ženskog tela i njegove mogućnosti određivale sudbinu, a ne sposobnosti uma. Džoni Mičel je došla najtiše što je mogla, sa kraja poznatog sveta, ali je sa sobom donela prevratničku generacijsku pobedu: kao prva jaka ženska pop ličnost, uz nezaboravno lep izgled donela je i nezaboravno lepu umetnost, u jednom trenutku postajući hodajuće otelotvorenje kulturne revolucije koju je sa sobom donelo zlatno doba rokenrola. Sa svojom gitarom, dugom plavom kosom i često kratkom haljinom, pevajući reči nečuvene još od najboljih Dilanovih momenata, Džoni Mičel je bila otelotvorenje sna.

GO WEST YOUNG GIRL: Do tog vrhunca, ova prozračna, a čvrsta devojka došla je preko mnogo krivina, pretvarajući svaki svoj nedostatak u prednost: činjenicu da nikog nije bilo da joj priča priče, sama je nadoknadila pričajući ih kroz pesme, pokušavajući sebi da objasni šta joj se dešava. U tome je brzo imala širokog uspeha.

Takmičenja na kojima je pobeđivala, ljudi koji su joj aplaudirali kod kuće i u njenom kraju, sve je to bio jedan brilijantan početnički uzlet – no ništa nije moglo da je spremi za susret sa Torontom, najvećim kanadskim gradom. Njegov kraj po imenu Jorkvil funkcionisao je u to vreme kao tamošnji odgovor na njujorški Grinič Vilidž, po broju folk i bluz talenata koji su se tuda gurali za malo svetla na sceni. Međutim, prvo što je Džoni otkrila u velikom gradu bilo je da nema para da plati članarinu sindikata muzičara, te da ne sme da nastupa ni u jednom glavnom klubu, kao i da ne sme da peva neke poznate tradicionalne pesme jer su ih već izvodili popularniji od nje. U to vreme, tradicionalne pesme su bile osnova svakog repertoara, pa je i vlasnik kluba svake večeri učestvovao u garantovanju uspeha onim već etabliranim izvođačima, zabranjujući manje poznatima da interpretiraju ove hitove. Tako je, silom prilika, Džoni počela da izvodi svoj materijal.

Mnogo godina kasnije saznali smo da je u tom početnom životnom nesnalaženju rodila dete, koje je dala na usvajanje, potom je ušla u brzopotezan brak sa slabo poznatim američkim folk izvođačem, čovekom koji je na kraju ostao poluupamćen samo po tome što je ona zadržala njegovo prezime. Greške koje i danas nosi sa sobom provlačile su se kroz njene pesme (od "Little Green" do "Chinese Caffe") – ako postoji neki ponos u priznavanju svojih grešaka, Džoni ga je uvek imala. Razoružavajuće otvoreno iskazivanje ranjivosti te strasno napipavanje pravog puta kroz život i nepresušna snaga za prolaženje kroz njegove nedaće, osnovni su sastojci poezije kakvu je pisala celog života.

Izvođenje autorskih kompozicija nije na kraju moglo da prođe nezapaženo u mreži coffehousea sa živom svirkom, koja se protezala po Istoku Amerike, te su, zahvaljujući Tomu Rašu, mnogi drugi saznali za ovaj talenat. Nije samo već veliki Raš snimao njene kompozicije za svoje albume, već su prave hitove sa njima zabeležili tada slavni Džudi Kolins, Dejv Van Ronk, Bafi Sent-Meri (kao neprikosnoveni dotadašnji idol Džoni Mičel). Lepa perspektiva objavljivanog autora stajala je pred Džoni, 1966/67, ali možda ne i karijera priznate autentične zvezde. No, sedeći i pevajući jednog dana u baru "The Gaslight South" u Kokonut Gruvu, predgrađu Majamija na Floridi, svakako nije mogla očekivati da će baš u njega ući Dejvid Krozbi, autor i pevač jednog od najvažnijih američkih bendova trenutka, Birdsa, ta originalna i inspirativna hipi figura.

Smemo da pretpostavimo da je potonje putovanje jahtom sa Dejvidom Krozbijem bilo od ključne poslovne važnosti, jer ju je odvelo pravo u srce tadašnje najkreativnije zajednice na muzičkom nebu – one u Kaliforniji. Prelazak na Zapadnu obalu doneo nam je Džoni kakvu poznajemo.

U CENTRU CENTRA: Kalifornija je 1968. bila mesto na kome se oblikovala rok kultura, oslonjena na tamošnju kontrakulturu bitnika i džeza. Svaka vrsta drugačijeg glasa tamo je odjekivala kao da je bila kod svoje kuće. No među svim tim otpadnicima, disidentima, dezerterima od potrošačkog društva, među svim tim velikim umetnicima popularne kulture, nedostajao je jedan ženski glas, nedostajala je jedna kraljica.

Pojava Džoni bila je kao ostvarenje jednog neizgovorenog obećanja koje je hipi zajednica sama sebi dala – da će se iz mora dugokosih devojaka u cvetnim motivima, devojaka koje su pokušavale da stanu na noge u rasklimatanom svetu bez putokaza, devojaka koje su pokušavale da odrede šta je to sloboda i gde su njene podnošljive granice – pojaviti jedna koja će znati sve to da kaže u ime ostalih. Dženis je bila snažna figura, ali koliko god silno iskazivala, i dalje je pevala tuđe pesme. Džoni je bila ona koja će reći sve, obuhvatiti dileme, dati rešenja i ostaviti nerešeno ono što ne može da se reši. Kao prva autentična pesnikinja pop muzike, Džoni je ostala utisnuta duboko u svest svih koji su bar malo tad živeli zahvaljujući svojoj snazi modela koga treba slediti.

Ključni albumi su usledili jedan za drugim, u periodu od 1969. do 1974. Ono što je na prva dva albuma bio strog, tradicionalni folk format, ali sa temama koje uzimaju široko gradsko prostranstvo kao svoju oblast, na "Ladies of the Canyon" (1970) i posebno "Blue" (1971), pretvorilo se u ono po čemu je Džoni ostala upamćena. Kao dva romantična romana o ljubavima, trajanju u muškom svetu i odrastanju u centru hipi zajednice, sa svim njenim problemima prvi put otvoreno iznetim na svetlo dana, ova dva albuma su ključni emotivni dokumenti o svom dobu. Istovremeno, kao priče o ljudima koji veruju u nešto mada su uhvaćeni u životnoj konfuziji, oni nadrastaju period u kome su nastali i stavljaju Džoni tamo gde je još uvek: među najbolje singer songwritere svih vremena.

Njen potonji zaokret ka džezu nije došao slučajno niti preko noći – počevši od "Court and Spark" (1974), taj period potrage za vrhunskom sofisticiranošću obeležio je godine koje su dolazile i nikad nije iščileo iz njene muzike: apsolutni vrhunac bio je "Hejira" (1976), brilijantan tematski album u formi samootkrivanja datog kroz putovanje sa jedne na drugu stranu Amerike. Jedinstveni spoj folka i džeza (bas Džako Pastoriusa blista kao nikad) ovde je pričao večnu priču o potrazi sa sobom kroz razne ljubavi, od kojih su neke usputne, neke trajne, ali naizgled nijedna dovoljna.

I to je bila njena glavna tema na svakoj ploči: kako živeti ljubav i kako ljubavno živeti. Jednostavnost, elegancija i nemistifikacija sa kojom je pevala o ovoj temi, zauvek su ostali zapamćeni, ako ste samo imali vremena da se prepustite čaroliji u kojoj se na talasima zvukova i reči rađa nova umetnost u kojoj su mentalna slika i zvuk jedno.

"Ljubav ima mnoga lica" zove se njena poslednja kompilacija, i za nju je tako uvek i bilo: bez obzira kako se zvao konkretan muškarac, rečeno njenim glasom, njegovo ime sadržalo je sav respekt za ljubav koji jedna osoba može da ima.

WE ARE GOLDEN, WE ARE STARLIGHT: Bile su žene i bila je Džoni Mičel, koja je svojim primerom učinila normalnim da se u muzici bude ženstvena i svoja u isti mah, bez kompromisa. Žena koja je uticala na muškarce i otvorila zauvek vrata ka jednom drugačijem svetu, koji je svakog jutra sve više moguć – svet koji je tu za devojke da ga uzmu. I nije stvar u tome što danas nikog više ne moraju da pitaju za dozvolu, nego u tome što ih sa druge strane stvarno čeka neko ko od njih očekuje da taj svet već jednom i uzmu, da bi došle do tog muškarca koji želi da one to i urade. Slobodne žene i slobodni muškarci su danas mogući, baš onako kako je Džoni sanjala.

Devojčica iz kanadske vlažne prerije, koja čeka vozove na samo njenoj stanici, odnedavno više ne može da govori, više nema ni potrebe da govori. Sa njom je svet izgubio više od jednog glasa. Izgubio je još jednu mogućnost da se vrati u Vrt ("Woodstock").

Ne želim da napišem in memoriam za Džoni, zato pišem sad.

What are you going to do now
You’ve got no one to give your love to
("Just Like This Train")