Uskršnji sastanak: Ko je kome polupao jaja

Za uskršnjim stolom na aerodromu u Batajnici, sasvim očekivano, premijer Aleksandar Vučić polupao je jaja srpskim generalima, što, ruku na srce, i nije bio neki poduhvat.

Naznake rata unutar generalštapskih struktura, posebno na liniji načelnik i čelnici RV i PVO, Vučić je na jednočasovnom sastanku efikasno ugušio i novinarima saopštio da generali na potom upriličenoj konferenciji za štampu neće moći da govore, već će sve što da ima da se kaže reći on glavom i bradom. Kao i obično.

Generali, braća po ćutanju, moći će da govore jednog dana; verovatno kad zaboravimo ishod, a pre toga uzroke pada helikoptera, vapijuće nedostatke u procedurama i poremećene linije komandovanja. Dakle, dugo neće govoriti niti će vojničke gaće prati pred očima znatiželjne javnosti.

Poslušali su i shvatili komandu – ostav! Samo je falilo da uzviknu – služimo narodu, ili kako se danas to već kaže. Vučić im je obećao dva nova helikoptera i rezervne delove za avijaciju (u vrednosti, za delove, od oko pet miliona dolara) i svako je ostao na svom mestu uključujući i ministra odbrane koga Vučić nije hteo da se odrekne i pre nego što je bilo koji izveštaj o nesreći bio objavljen.

Srpski premijer je time samo potencirao i demonstrirao svoju presudnu snagu u arbitriranju "životom i smrti" i svoje okruženje utvrdio u veri da im je za ovozemaljski politički život jedino važno da im on duva u leđa, a da je sve drugo nevažno. Tako obezbeđuje lojalnost podređenih, uključujući tu i generale koji će pažljivo čitati "dogodovštine vojnika Lazanskog", pažljivije, koliko vidimo, nego banalna uputstva o poželjnom stanju opremljenosti borbenih sredstava.

Rekao bih da je batajničkim sastankom stavljena velika tačka na sve nedoumice oko uzroka i okolnosti pada helikoptera, nesreće u kojoj je sedmoro ljudi izgubilo život, jer po reformskoj logici Aleksandra Vučića život ide dalje i banalne nesreće koje bi u sređenim zemljama bile izbegnute ne mogu kočiti opšti napredak.

Generalima su šapke pale preko ušiju i shvatili su lekciju da šut s rogatim ne može vojevati. Kud viđeniji i slavniji od njih izgubiše onolike bitke oko jugoslovenskog nasleđa, neće ni oni da se trte u ratu za sirotinjsko nasleđe neuspele i siromašne armije već će da glancaju zvezdice sve do penzije koju su, po meni, već zaslužili i to kao – prevremenu.

Uloga predsednika s velikim P: Nešto kao zastava

Slutim da je glavnokomandujući oružanom silom, predsednik Tomislav Nikolić, o sastanku u Batajnici bio obavešten kao i koliko i ja. Seo pred televizor i gledao, samo što je povremeno morao da se osvrne i kaže Dragici: "Jeste, dušo, taj kompletić ti je savršen."

Kad god predsednik padne u zapećak, tu je Oliver Antić, savetnik za sve i ništa, da ga gurne još dublje. Ovih dana je, požalivši se na medije, ustvrdio da je Predsednik, s velikim P, simbol državnosti, nešto kao zastava, himna i druga mrtva priroda, i oštro se sukobio s medijima koji teraju sprdnju s Predsednikom. Uglavnom oko već pomenute supruge i sina koji bi da pravi Diznilend u Kragujevcu.

Lično mislim da tu, zbilja, ima preterivanja i da Tomislav Nikolić ne zaslužuje tu vrstu negativne kampanje. On jeste mrtva priroda na srpskoj političkoj sceni, čovek koji samozatajno već mesecima piše neku deklaraciju o Kosovu koju, verovatno, niko neće ni da čita i dobar je dubler za onu vrstu protokola koju Vučić neće da odigrava, poput puta na paradu u Moskvi. Vučić će tada, otprilike, biti u Americi i sklapati posao o kome će Nikolić možda i biti obavešten, pretpostavljam na isti način kojim je saznao da se ovaj s generalima sreo u Batajnici.

Blagodatni plamen: Kako upaliti reformu

Više nije jasno iz izjava Aleksandra Vučića da li će nam biti bolje već krajem ove godine, dogodine ili 2017. Ja bih voleo da to bude u ovom prvom roku.

Podaci na kojima se ta vera o oporavku mogla zasnivati poprilično su kontradiktorni, o čemu sam već pisao, i verujem da je toga svestan i premijer.

Do izvesne finansijske konsolidacije, o čemu smo inače pisali u prošlom broju "Vremena", došlo je, samo cena za taj uspeh još nije uspostavljena. Iako budžetski deficit umesto planiranih 55 iznosi svega 21 milijardu dinara, kao stvarno bolji rezultat može se okvalifikovati samo 5-6 milijardi koliko je dobijeno dobrom naplatom prihoda. Neke uštede, kao što je recimo neostvarenje planiranog obima javnih investicija (2,5 umesto 8,5 milijardi dinara), u stvari su za osudu.

Dok podaci o državnim prihodima i rashodima, bez obzira na pomenute rezerve, ipak mogu izazvati optimizam, za rezultate u privredi to se ne može reći. Naime, industrijska proizvodnja u prva dva meseca 2015, prema nedavnom saopštenju Zavoda za statistiku, manja je za 3,1 odsto nego u istom razdoblju prošle godine. Industrijska proizvodnja u februaru manja je za 3,3 odsto nego lane u istom mesecu, a od prošlogodišnjeg proseka manja je dvostruko više – za 6,3 odsto. Posebno zabrinjava pad u sektoru malih i srednjih preduzeća. Kada se i ona uzmu u obzir, slika postaje još poraznija. Ukupna industrijska proizvodnja u februaru 2015. godine od prošlogodišnjeg proseka tada postaje manja za 6,4 odsto, dok prerađivačka industrija beleži dvostruko veći pad – ona je manja za 12,1 odsto.

Nedavno se premijer pohvalio većom kreditnom aktivnošću i kod privrede i kod stanovništva. Ni tu, međutim, za zadovoljstvo nema razloga. Porast kreditne zaduženosti građana rezultat je najpre porasta kursa švajcarskog franka. Kada je reč o privredi, zaista je došlo do povećanog zaduživanja, ali samo javnih preduzeća. A i to da bi izvršila neke kratkoročne obaveze; ništa, dakle, investicije. Privatni sektor zajmove i dalje izbegava, pa tu zaduženost i dalje pada.

Ali, vera u uskrsnuće je potrebna i treba je održavati kao neki sveti plamen koji je, pod imenom Blagodatnog, u Veliku subotu, sleteo ruskim avionom na letu iz Jerusalima, do hramova "svih srpskih zemalja".

Ne pomaže da se iskrena vera u čudo cinično opovrgava svojstvom belog fosfora da se samozapaljuje u dodiru sa vazduhom. Oni koji veruju, verovaće i dalje.

Nadam se samo da Vučićeva vera ne počiva na opsenarstvu.