Na samom početku ukrajinske krize, oglasile su se pribaltičke zemlje, kojima je sećanje na bratski zagrljaj Rusije i dalje sveže, sa predlogom da se "imperijalističkim namerama Kremlja" stane na put ekonomskim sankcijama – embargom na uvoz ruskog gasa u Evropsku uniju, a da se manjak u energetskom bilansu nadomesti povećanom eksploatacijom nalazišta severnomorskog podmorja.

U isto vreme oglasio se Stejt department: zbog "grubog kršenja međunarodnog prava" da EU bez mnogo nećkanja redukuje uvoz ruskog gasa, da potrebe za gasom podmiri povećanjem dotoka iz severne Afrike, Bliskog i onog malo udaljenijeg istoka, da se blokira izgradnja Južnog toka, a eto, Amerika ima stanovite viškove gasa pa bi Evropa u sledećih nekoliko godina mogla zavisnost od ruskih da zameni zavisnošću od američkih isporuka gasa.

Na takve zahteve promptno je reagovala Nemačka: može zabrana ulaska na teritoriju Unije za ove ili one ruske zvaničnike i tajkune, može i zamrzavanje njihove imovine, ali prekid uvoza gasa ne dolazi u obzir. Prosto, Nemačka skoro 40 odsto svojih potreba za gasom namiruje uvozom iz Rusije i prekid tog dotoka bi se veoma negativno oslikao na nemačku privredu, bez obzira što je zima bila blaga, što su skladišta puna. Gasnim sankcijama nedvosmisleno su se suprotstavile Mađarska i Bugarska, budući da im neki drugi gas sem ruskog nije dostupan, bar ne u doglednoj budućnosti. Istina, kako proleće odmiče i ta pesma je unekoliko promenila tonalitet: može i sankcije, ali neko mora da nadoknadi štetu.

FAKTA: Dve trećine ukupne potrošnje prirodnog gasa u Evropskoj uniji je iz uvoza: najveći je iz Rusije – 34 odsto, zatim Norveške – 31 odsto i Alžira – 14 odsto. Iz Katara, Libije, Egipta i Nigerije stiže sledećih 12, a iz "drugih zemalja" 9 odsto uvoznog gasa. Najveći deo tog gasa koji nije iz Rusije ili iz Norveške transportuje se gasovodima od Nigerije i Alžira preko Maroka ispod Gibraltarskog moreuza do Španije, po dnu Sredozemnog mora od Tunisa i Libije preko Sicilije do Italije, kao i tankerima od Libije, Egipta i Katara do evropskih sredozemnih luka.

Najveći evropski proizvođači prirodnog gasa su Holandija, Velika Britanija i Danska, a najviše gasa se ispumpava iz sevenomorskog podmorja. Te rezerve, međutim, rapidno padaju, proizvodnja je iz godine u godinu sve manja i manja, ergo – uvoz će se povećavati, naročito jer potrošnja gasa u Evropi permanentno raste.

Više od polovine sveg gasa koji iz Rusije stiže u zemlje Evropske unije završava u Nemačkoj i Italiji. Drugi veliki uvoznici su Francuska, Mađarska, Češka, Poljska, Austrija i Slovačka. Najveći "non-EU" uvoznici ruskog gasa su Ukrajina, Belorusija i Turska, od kojih su prve dve i važne tranzitne zemlje.

Ruski prirodni gas do evropskih potrošača stiže kroz 12 gasovoda, od kojih su tri direktna – do Finske, Estonije i Letonije, četiri kroz Belorusiju sa krakovima prema Litvaniji i Poljskoj, pet preko Ukrajine prema Slovačkoj, Rumuniji, Mađarskoj i (opet) Poljskoj. Tome treba dodati i Severni tok, gasovod koji po dnu Severnog mora direktno spaja Rusiju i Nemačku, Plavi tok – po dnu Crnog mora od Rusije do Turske, kao i Južni tok koji bi trebalo da bude izgrađen.

Gasovodna veza izmeću Rusije i Nemačke, odnosno (u to vreme) Evropske ekonomske zajednice, uspostavljena je ranih osamdesetih na vrhuncu Hladnog rata, uprkos gunđanju Sjedinjenih Američkih Država i uprkos početku eksploatacije nafte i gasa u Severnom moru: prosto, ruski gas je jeftiniji od onog severnomorskog, a pozamašna infrastruktura za transport bila je nadohvat ruke. Od tada pa do sad, udeo ruskog gasa u ukupnoj evropskoj potrošnji se ušestostručio, a u Nemačkoj udesetostručio.

Severni tok je gasovod postavljen po dnu Baltičkog mora koji direktno povezuje izvorište u Rusiji sa potrošačima u Evropskoj uniji: izgradnja/postavljanje prve cevi po dnu Baltičkog mora – najdužeg do sada podmorskog gasovoda – započeta je aprila 2010. godine, prva cev je bila operativna već u novembru sledeće godine, dok je kroz drugu cev gas potekao već oktobra 2012. godine. Ukupan kapacitet ovog gasovoda je 55 milijardi prirodnih kubnih metara gasa godišnje, a ukrajinski udeo u tranzitu ruskog gasa opao je sa 50 na 30 odsto.

UCENOM NA UCENU: Inicijal za izgradnju Severnog toka je nepredvidljivost/nesigurnost transporta gasa preko teritorije Ukrajine. Naime, Ukrajina je veliki potrošač ruskog gasa, ali ne baš i kadra da ga plati po tržišnim cenama, šta god se pod tim pojmom podrazumevalo. Po ugledu na Poljsku, preko čije teritorije je transportovano više od polovine ukupnog izvoza ruskog gasa prema zapadnoj Evropi i koja je u vreme dok je bila u predvorju Evropske unije koristeći taj "ucenjivački potencijal" ishodovala povlašćenu cenu za sebe, Ukrajina je već dva puta učinila isto i uspela: sve do ove poslednje "razdružbe", plaćala je ruski gas za trećinu jeftinije nego recimo Srbija, dok je cena gasa sad za četvrtinu veća od one koja se nama zaračunava.

Štaviše, Gasprom zahteva od Ukrajine da isplati sva zaostala dugovanja ili, ako to ne može ili neće da učini, svaka sledeća isporuka moraće da se plati unapred. Predsednik Rusije Vladimir Putin je pozvao "evropske prijatelje" da preuzmu svoj deo odgovornosti za stabilnost snabdevanja: Rusija će gas da isporučuje kako je dogovoreno, ali kako više nema uticaja na Ukrajinu i nove vlasti koje su poništile sve dosadašnje dogovore, za njihove postupke neka odgovara onaj ko je "majdanski prevrat" sponzorisao. Ukratko: gas koji Ukrajina preuzima mora da bude plaćen, ko god bio platilac, inače gas tuda više neće teći. Takođe, ako neko pomišlja na uvođenje sankcija na "gasni biznis", nema problema – Kina je zainteresovana za ruski gas.

Onaj zahtev da EU sa preuzimanjem odgovornosti za transport gasa preko Ukrajine prihvaćen je bez velike galame: gas prema Evropi preko ukrajinske teritorije sad teče kroz tri cevi, a kroz četvrtu se vraća u Ukrajinu. Za taj aranžman, jer gas (ipak) mora da bude plaćen, EU je odobrila Ukrajini zajam od milijardu evra.

KAO, SVE U REDU: Evropski komesar za energetiku Ginter Etinger je potvrdio da postoji rizik da Rusija zbog neplaćenih računa smanji isporuke gasa Ukrajini, koja je važna tranzitna zemlja, ali je istakao da postoji saglasnost "da sektor gasa ne bude prioritet u mogućim ekonomskim sankcijama – bilo s evropske, bilo s ruske strane" uz dodatak da je EU spremna da razgovara sa Rusijom o uvozu gasa, što podrazumeva i razgovor o cenama.

Ova "spremnost" da i o ceni gasa može da se razgovara je vrlo važan momenat. Mnogi ovdašnji rusofili su tu izjavu primili kao trijumf bratske Rusije, mada može da bude i suprotno: Kina, naime, jeste zainteresovana za uvoz gasa iz Rusije i lako može da "proguta" dobar deo isporuka namenjenih Evropi, ali nije spremna da ga plati koliko ga Evropljani plaćaju, nego, recimo, upola manje, oko 140 dolara za hiljadu kubika, za koliko dobija gas iz Turkmenistana. Tako, sankcija (za sad) neće biti, ali i to ima svoju cenu o kojoj "može da se razgovara".

KAO DA BAŠ I NIJE: Evropski parlament pozvao je vlasti Evropske unije da neodložno uvedu sankcije ruskim energetskim kompanijama i prekinu izgradnju gasovoda Južni tok: predloženo je čak i da se revidiraju, pa i da se stave van snage svi sporazumi sa Rusijom, da svaka aktivnost oko izgradnje Južnog toka bude suspendovana: "EP poziva da se usvoje mere protiv ruskih kompanija, između ostalog u energetskom sektoru, kao i ruskih investicija i aktiva u EU, na reviziju svih sporazuma sa Rusijom radi njihove moguće suspenzije", navodi se u rezoluciji.

Savetnica za štampu evropskog komesara za energetiku Sabine Berger izjavila je kako "EU izgradnju Južnog toka ne vidi kao prioritet", da će se oko organizacije i pregovaranja o Južnom toku svakako imati u vidu "opšti kontekst odnosa između Rusije i EU", te da će u pregovorima Evropska komisija zastupati šest država – Mađarsku, Bugarsku, Hrvatsku, Sloveniju, Austriju i Grčku, usput i Srbiju.

Južni tok je, u stvari, glavni ulog u ovoj partiji: da je kojim slučajem do sad izgrađen kako je prvobitno bilo dogovoreno, tranzit ruskog gasa preko Ukrajine sveo bi sa na simbolične količine, čime bi Ukrajina izgubila na strateškom značaju, a Rusija "pokupila šnjur": sa strane sigurnosti snabdevanja Evropa bi bila namirena za sledećih tridesetak godina što bi, takođe, Rusiji na isti period obezbedilo sigurno tržište i – svi srećni. Svi osim "prekoatlantskog partnera" – Amerike, kojoj bi izgradnjom Južnog toka i marginalizacijom Ukrajine iz ruku bio izvučen značajan končić.

Još u vreme kad je Južni tok bio u najavi, Stejt department je insistirao na konkurentskom projektu – gasovodu "Nabuko", kojim bi Evropa dodatno diversifikovala snabdevanje gasom, a Rusiji podsekla krila. Projekat je neslavno propao, jer ispostavilo se da za njega nema dovoljno raspoloživog gasa. Sad je u igri novi projekat – Južni koridor, u karte ucrtan kao Beli tok, koji bi kao i onaj Južni bio položen po dnu Crnog mora od Gruzije do Bugarske i Rumunije, a kojim bi bio transportovan gas iz Azerbejdžana, Uzbekistana i Turkmenistana.