Dok su drugi alternativni rok bendovi iz originalne generacije osamdesetih već stigli da se raspadnu, manje ili više uspešno vrate i ponovo raziđu, Yo La Tengo iz Nju Džersija već trideset godina stoji na istom uporištu na kojem je stajao i u vreme velikog sna da muzika posle Madone može biti nešto drugo od artikla na polici. Vreme je pokazalo da može, i da je muzika u međuvremenu nestala i sa polica, odnosno da je više nema u fizičkom obliku – što nikako ne sprečava banalnu potrošačku glupost da caruje popularnom muzikom, danas više nego ikad.

Sa karijerom koja nije mogla biti postupnija, sa jednom od najpostmodernijih ploča svog doba (album Fakebook, po kome si se pročuli 1990, nastao je kao pesmarica omiljenih i autorskih pesama, i još uvek je neka vrsta stilskog pisma o namerama ove grupe), sa par albuma koji pretenduju na dimenziju klasične vrednosti u okviru poznog andergraund roka (I Can Hear The Heart Beating As One, 1997, And Then Nothing Turned Itself Inside–Out, 2000), i sa kontinuirano doslednim studijskim projektima do danas, Yo La Tengo su postali nenadane tihe veličine savremene alternativne kulture.

Nedavno smo se sreli u Zagrebu, gde su nastupali u tamošnjoj Tvornici kulture. Na inače odličnom koncertu, sa nekoliko čarobnih vrhunaca posutih tokom njegovog trajanja, umesto jednog finala bilo je i malo neočekivane mikrofonije, koja ipak nije smetala. Kao u životu, ne može niti treba sve da bude savršeno, a ako nema prepreka, kako onda znamo da smo bili tamo? Koncept u kome i mikrofonija svira za tebe, kao da je deo benda, mora da je na neki način, u svoj svojoj nesavršenosti ipak savršen koncept, da savršeniji ne može biti…

Ovi naizgled obični ljudi iz komšiluka i njihova slatka muzika, nekad rušeće glasna, nekad nežnih melodija koje uplovljavaju u dušu i pre nego što ih postanete svesni, najbolji su primer koliko je svojevremena alternativna mini revolucija na rokenrol sceni bila revolucija svakodnevnog življenja. Njihova muzika uvek nam iznova otkriva osećanja kao nasušnu potrebu, kao nešto bez čega ne vredi izlaziti napolje, a čista ljubav za rokenrol svakako je dobar razlog da imate bend, mada ste na javnu scenu stupili kao rok kritičar…

"Da, zapravo sam dosta pisao o muzici pre nego što smo napravili Yo La Tengo", kaže u razgovoru za "Vreme" Ajra Kaplan, frontmen benda. "Onda sam prestao, ali je moj prijatelj postao urednik u ‘Spinu’ (ključi alternativni rok magazin u SAD, prim. aut.) i ponudio mi priliku da uradim intervju sa Nilom Jangom… Naravno da sam odmah pristao. Potom su mi predložili da pratim Velvet Undergound na turneji po Evropi, što sam takođe bio slobodan da prihvatim (smeje se), ali nisam dalje mnogo nastavio da pišem. Razgovor sa Nilom Jangom je, inače, bio fantastičan, počevši od lokacije koju je izabrao – jedan običan njujorški restoran sa dugačkim, zajedničkim stolovima. Svi koji su sedeli za našim stolom blenuli su sve vreme ka nama. Jang je inače bio bitan za našu generaciju, prvi put sam ga gledao usred njegovog takozvanog mračnog perioda, kad je na turneji sa Crosby, Stills, Nash and Young izvodio pesme sa albuma On The Beach, a potom sam ga uhvatio usred pank perioda, na turneji sa Rust Never Sleeps, i taj album se na svoj način potpuno uklapao sa pankom!"

"VREME": Da li su onda sedamdesete bile posebno mračno doba, u kome su nastajale neke fantastične ploče?

AJRA KAPLAN: Ne znam tačan odgovor. Za mene su sedamdesete bile doba otkrivanja – pošto sam bio sve vreme u muzici, ja se ne sećam tog vremena kao posebno mračnog, nego kao vremena u kome sam otkrivao garažni rok ili one druge ploče Rolling Stonesa, za koje još nisam znao. Nisam ni bio sasvim svestan šta je važno, a šta nije. Prva ploča koju sam ikad kupio i jeste bio njihov singl Ruby Tuesday / Let’s Spend The Night Together… Tek kad sam počeo da kupujem singlove, a ne albume, postao sam pravi kolekcionar.

Mislim da je većina kasnijih žalbi na muziku sedamdesetih zapravo kritika disko muzike i kulture, odnosno jedne vrste potrošnosti koja se tad pojavila u modernom obliku. Ali ako ćemo pošteno, sad kad slušaš disko muziku iz tog doba, ona je zaprepašćujuće dobra. Nije slučajno da su disko, fank i soul iz tog vremena i dalje glavni izvor inspiracije za sve današnje umetnike, posebno R&B žanra.

Kako ste došli do instrumenata i koliko je komplikovano bilo pokrenuti grupu?

Moja majka je svirala klavir i gitaru, uglavnom standarde američke folk muzike, pa sam i ja pored nje počeo malo – od vrlo ranih dana sam učio gitaru, a u prvi bend sam ušao u srednjoj školi. Međutim, posle se moja priča malo razlikuje od uobičajenih – naime, ja sam bio previše stidljiv da bih se penjao na scenu, odnosno čak previše stidljiv da bi uopšte pokušao da se izrazim. Tako da zapravo i nisam ostao ni u jednom bendu, niti sam hteo da budem u nekoj grupi. Gledao sam te ljude koje sam poznavao na bini kako sviraju i razmišljao sa jedne strane kako bih to i ja mogao, a sa druge strane kako to ne želim.

Sve dok nisam sreo Džordžiju Habli, moju ženu i člana Yo La Tengo, nisam dalje razmišljao o bendu, pa čak i kad smo ga nas dvoje napravili, ja sam i dalje oklevao. Mi smo bili deo zajednice koja je volela muziku, u okviru koje sam ja pisao o njoj, a naši zajednički prijatelji su bili muzičari, i oni su nas nagovarali da i mi samo počnemo da nastupamo, tako da se bend vrlo postupno stvorio. Trebalo nam je dosta vremena u svemu, pa i da stignemo tu gde smo sad. Stvarno nismo Sex Pistols (smeje se), da udarimo i objavimo tu jednu veliku ploču, i onda se raspadnemo.

Ova vrsta nečuvene sudržanosti obojila je materijalističke osamdesete, kao poseban stav unutar alternativne kulture – svaka vrsta preispitivanja sebe bila je antiteza novim agresivnim marketinškim konceptima koji su tad odneli prevagu, a koji su govorili da sve treba trošiti brzo. Trideset godina kasnije, kako izgleda govoriti iz antimaterijalističke pozicije?

Mi smo krenuli kao fanovi, čisti fanovi što su obožavali neke muzičare koje smo smatrali velikim umetnicima. Ja čak ni sad ne bih nikad nazvao sebe muzičarem, nego fanom. Dakle, mi smo suprotnost bilo kakvom marketinškom principu. Naravno, mi danas mnogo bolje vladamo svojim instrumentima nego ranije, ali naše promene su bile tako krupne i tako jedinstvene da nisam siguran smem li uopšte da generalizujem svoje stavove. Od nemuzičara, postali smo neko ko ume da svira. Čini mi se da sam se ja promenio više nego što su se promenila vremena.

Ne razmišljam previše šta publika misli i na kojim je pozicijama. Danas nam, na primer, često naručuju da odsviramo neki naš album u celosti – ali mi to ne želimo. Radimo ono što mislimo da treba i nadamo se da će dovoljno ljudi moći da komunicira s tim.

Postoji jedna paralela sa šezdesetim godinama – tadašnje rok i pop pesme su sve počivale na naraciji. Danas se čini da je naracija u pesmi umanjena, čak i odbačena kao takva. Kao da je svima pažnja postala toliko kratka da nisu u stanju da saslušaju priču.

Pre nego što smo napravili naš novi CD Fade, otišli smo u svoju izdavačku kuću Matador i pitali ih – da li vi stvarno hoćete da objavite naš album? U kom formatu? Kao CD ili download ili nekako drugačije, šta je danas bitno? Matador je rekao ono što uvek kažu – uradite šta vi hoćete, ali mi bismo voleli da uradite normalan album. I mi smo rekli – pa to je super, i mi hoćemo isto. Mi smo bend koji potpuno ignoriše činjenicu da ljudi sad možda imaju kraći raspon pamćenja – mi smo ti čiji albumi su sve duži, a naši koncerti traju po tri sata. Možda ljudi zapravo i ne uživaju toliko na njima (smeje se). Nama je jedino važno da radimo onako kako mi osećamo da treba i nadamo se da će nam se neko u tome pridružiti. Strategije po kojima treba sebe i svoju muziku prilagoditi, recimo Tviteru, nekako mi ne idu sa prirodom muzike kao takve.

Ali ono što je sad drugačije jeste činjenica da se osećaj zajedništva i pripadnosti među ljudima koji slušaju muziku više ne gradi samo odlaskom na koncert i provođenjem vremena skupa u jednoj prostoriji. Štaviše, ljudi sad ne moraju fizički ni da budu blizu jedni drugih da bi bili živa zajednica.

Ne romantizujem prošlost, ali sećam se vremena kad smo nosili kući ploče u ruci, pa bi išao ulicom, a omot bi funkcionisao kao tvoja lična karta, kao da pokazuješ svoj identitet. Danas se to radi na kompjuteru. Muzika možda ima malo drugačiju ulogu danas nego tad, ali je pitanje kolika je ta razlika – meni se čini da su to samo drugačiji načini iskazivanja iste potrebe da pokažemo identitet. Pre nekoliko godina neko je postavio Velikog Getsbija na scenu, čitale su se strane i strane tog romana uživo, nekih osam sati. I sve je bilo puno u tom pozorištu, veliki uspeh u Njujorku, išao sam da vidim – dakle, ljudi su oduševljeno osam sati pratili čitanje… u svetu u kome navodno nemaju više vremena ni za šta.

Da li je i koliko specifično iskustvo benda iz Nju Džersija deo Yo La Tengo pogleda na svet?

Nju Džersi je mala država. Blizu je Njujork, Filadelfija, a mi smo završili u Hobokenu, s druge strane reke, odakle se Njujork lepo vidi. Mi smo zapravo bliži Menhetnu nego recimo Bruklin. Tehnički, mi smo Njujork, ali mada smo geografski tako blizu, život u malom, uspavanom gradu, koji ni po čemu nije "in", dao nam je taj osećaj oslobođenosti od bilo kakvih pritisaka.

Taj kraj je veoma inspirativan, pun je ljudi koji sami iznalaze neke načine da urade ono što oni misle da treba da se uradi. Takva je i radio-stanica WFMU, najstarija freeform nezavisna radio-stanica na svetu, koja još uvek radi, a gde povremeno puštam muziku. Činjenica da su preživeli strahovito je inspirativna. A pričali su da će radio kao takav nestati, kao i vinil… Pravi radio zvuči drugačije nego plej-lista koju ti neko pušta. Publika traži emociju.

I ne samo to, taj radio je zapravo nemoguće slušati u celini, jer su u blokovima po dva sata raspoređene raznolike autorske emisije sa raznim žanrovima i voditeljima. To je njegovo bogatstvo, ali je previše idiosinkratičan i ličan. No, lepota je u tome što, kad slušaš voditelja koji se toliko loži na ono što pušta, počneš da voliš činjenicu da neko toliko voli tamo neku muziku, pa počneš i sam da obraćaš pažnju na ono što se pušta, mada i ne slušaš tu vrstu.

Da li nezavisni autorski bendovi kao što je Yo La Tengo uopšte mogu da posluže kao uzor mlađima? Koliko verno može iskustvo starijih generacija da se prenese na njih?

Mi nismo toliko obuzeti nekom našom misijom. Znam da su Sonic Youth uvek promovisali nove grupe i vukli ih na turneju sa sobom… Ali, kad se popnemo na binu, mi sviramo set iz dva dela, akustičan i električan, a to traje cela tri sata, tako da nema mesta za predgrupu (smeje se). To je otprilike naš stav.