1. Izbori, izbori, izbori – i…

Deveti po redu višestranački izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije održani su 6. maja 2012, po okončanju saziva parlamenta, koji je konstituisan 11. juna 2008. godine. To su drugi redovni izbori od 1990, svi ostali su bili ili vanredni ili prevremeni. Istog dana održan je i prvi krug pokrajinskih u Vojvodini po mešovitom većinsko-proporcionalnom sistemu, a i "proporcionalni" lokalni izbori za skupštine opština i gradova.

U toku kampanje za parlamentarne i lokalne izbore, 5. aprila 2012, bivši predsednik Srbije Boris Tadić podneo je ostavku pa su održani i prevremeni predsednički izbori.

Njegov drugi predsednički mandat isticao je, inače, 15. februara 2013. godine, pa je rok za redovne predsedničke izbore isticao 15. januara 2013.

Nijedan od 12 predsedničkih kandidata nije dobio većinu glasova birača koji su glasali u prvom krugu 6. maja. Oko polovine građana glasalo je za Tomislava Nikolića, kandidata Srpske napredne stranke, koja je pod parolom "Pokrenimo Srbiju" okupljala 12 stranaka (Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbjeglica u Republici Srbiji, Pokret snaga Srbije – BK, Narodna seljačka stranka, Bošnjačka narodna partija, Demokratska partija Makedonaca, Romska partija, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret socijalista, Pokret privredni preporod Srbije), i za Borisa Tadića i kandidata Demokratske stranke, odnosno koalicije Izbor za bolji život, sastavljene od više stranaka čiji je stožer bila Demokratska stranka.

U prvom krugu Tadić je imao neznatnu prednost od 10.238 glasova. Ishod svih izbora rešen je 20. maja u drugom krugu predsedničkih izbora u kome je Tomislav Nikolić osvojio 1.552.063 glasova, odnosno 22,92 odsto upisanih u birački spisak, a Boris Tadić – 1.481.952 glasova. To je bio njihov treći duel, prva dva je dobio Tadić.

Tadićev poraz u "trećem duelu" izazvao je politički zemljotres u Srbiji, ali nije to odlučilo izbore, već Ivica Dačić, koji je sa više od 556.000 glasova (14 odsto) postao "kingmejker".

Dve najjače liste SNS (24,04) i DS (22,06 odsto birača) ukupno su sakupile malo iznad 46 odsto glasova, imale su više od polovine mandata (DS 26,8, SNS 29,2), ali su bile previše udaljene da bi pravile veliku koaliciju. Pretpostavke politikologa da Srbija ide ka dvopartijskom sistemu pokazale su se netačnim.

Nije bilo jasnog pobednika, mada će se kasnije to tvrditi. Gubitnik izbora Demokratska stranka je preko liste Za evropsku Srbiju 2008. imala 1.590.200 birača, a 2012. dobila je 863.294 glasova, ali sada bez G17 plus, koja je na listi URS-a sa nekih četrdesetak lokalnih aktera 2012. inkasirala 215.666 glasova i bez SPO-a, koji je otišao na listu LDP-a.

Dobitnik izbora, lista SNS-a, sa ostalim članicama široke koalicije, sakupila je 940.659 glasova. To je znatno manje nego što je njihova prethodna partija, SRS, sakupila 2008 – 1.219.436 birača.

O pobedniku su svojim manevrima u postizbornom periodu odlučivali su manji igrači, pre svega SPS s PUPS-om i Dinkićev URS.

Prvih dana nakon izbora naprednjaci su bili van igre, ali pregovori o formiranju koalicione vlade DS-LDP-SPS-PUPS-manjine nisu dali rezultat, mada su Boris Tadić i Ivica Dačić još u periodu između dva izborna kruga započeli koalicione pregovore o formiranju vlade i čak potpisali nekakav načelni sporazum.

Naprednjaci su malo sačekali, a onda počeli da iznose ponude koje se ne odbijaju, pa su se relativno dogovorili sa SPS-om i URS-om o formiranju vlade koja ima parlamentarnu većinu. Pri formiranju vlade pokazali su iznenađujuću fleksibilnost, koja će nestajati kako se budu učvršćivali na vlasti.

Dvanaesta vlada od uvođenja višestranačja 1990. izabrana je 27. jula, 82 dana nakon republičkih izbora, 30 dana od kako je lider socijalista Ivica Dačić dobio mandat od predsednika Srbije Tomislava Nikolića i 32 dana pre isticanja zakonskog roka.

Klijentilističko jato birača-preletača trenutno ide ka SNS-u kome pojedini istraživači javnog mnjenja daju 35 i više odsto glasova.

2. Neki drugi film Borisa Tadića

Demokratska stranka je u nedelju, 25. novembra, šest meseci nakon predsedničkih izbora na stranačkoj vanrednoj izbornoj skupštini izabrala novog predsednika Dragana Đilasa, a u svečanom delu za počasnog predsednika izabrala je dotadašnjeg predsednika Borisa Tadića, koji je na kraju rekao: "Sad konačno možemo da se vidimo u drugom filmu." Podsećao je na vlastitu rečenicu: "Vidimo se u nekom drugom filmu", koju je izgovorio priznavši izborni poraz na predsedničkim izborima 20. maja.

U trenutku kada je 5. marta 2012. godine podneo ostavku, izgleda da je Tadić računao da će to poboljšati šanse demokrata na izborima, a ispalo je obrnuto: izgubio je i svu vlast i vodeću poziciju u Demokratskoj stranci, koja je ozbiljno uzdrmana time što je njegov predsednički izborni rezultat (1.476.868 glasova) bio ispod stranačkih očekivanja, i zbog neuspelih postizbornih pregovora koje je vodio.

Demokratska stranka nije ostvarila parlamentarni rezultat koji je očekivala, njen predsednički kandidat je izgubio izbore, a u toku izbornog ciklusa započeti pregovori o sastavljanju vladine većine su propali nakon oštrog manevra socijalista ka naprednjacima. Članovi Predsedništva DS-a su se, onako grogirani, sastajali u tri navrata zaredom: u ponedeljak 21. i petak 25. maja, kad je odlučeno da DS nastavi pregovore sa SPS-om, i u nedelju 27. maja, kada su odlučili da njihov kandidat za premijera bude Tadić.

Demokratska stranka se u tim trenucima više gložila unutar sebe oko toga ko je kriv za poraz nego što je racionalno tražila rešenje i to nije mogla da sakrije.

Kriza rukovođenja strankom je postala očigledna i bilo je prilično očigledno da će Tadić partijske izbore izgubiti, pa je on posle dužeg razmišljanja odlučio da se ne kandiduje na partijskim izborima nakon sporazuma s glavnim izazivačem, dotadašnjim zamenikom predsednika DS-a Draganom Đilasom.

Za novog lidera Demokratske stranke izabran je Dragan Đilas, za koga je glasalo 2386 delegata Izborne skupštine DS-a, dok je njegov protivkandidat Branimir Kuzmanović dobio 368 glasova.

Tadić je vodio Demokratsku stranku od 27. juna 2004. godine, kada je na prvoj izbornoj skupštini te stranke nakon ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine, ubedljivo pobedio tadašnjeg vršioca dužnosti predsednika stranke Zorana Živkovića sa 1538 prema 296 glasova delegata. Živković sada najavljuje formiranje nove stranke čime ipak potvrđuje pravilo da nema izbora bez rascepa u DS-u. U vreme kada je Tadić vodio stranku, iz DS je izašao LDP, a Mićunovićev Demokratski centar se vratio u DS. ("Kad nas vidim sve zajedno, pitam se zašto smo se rastajali", Tadić.)

Tadić je svakako ostavio traga u Demokratskoj stranci i u političkom životu Srbije, usmerivši zemlju ka integracijama sa EU i ka pomirenju u regionu…

Bio je šef države u periodu kohabitacije s Koštunicom, u periodu zajedničke vlade sa DSS-om i G17 plus, i u period kada je DS kao stožerna stranka kontrolisao i vladu i parlament i imao predsedničku vlast, kao i u vreme delimičnog raspada koalicije posle ostavke Mlađana Dinkića.

Nakon partijskih izbora poslanici DS-a su živnuli u parlamentu, ali spolja izgleda da "pomirene struje" još više motre jedna na drugu nego što ozbiljno razmišljaju o programskoj adaptaciji te stranke pred nove događaje koji mogu uslediti.

U pronaprednjačkim medijima vodi se orkestrirana hajka protiv pobednika u tom postizbornom svođenju računa u DS-u, na gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.

3. Jorgovanka u trezoru

Savet starog političara, mladom političaru: "Prvo, trezor!"

Predlog za izbor guvernera Narodne banke Srbije Narodna skupština razmatrala je na šestom vanrednom zasedanju 6. avgusta 2012, desetak dana nakon konstituisanja nove vlade (27. jula). O Zakonu o NBS-u raspravljano je 3. avgusta, a izmene su usvojene 5. avgusta 2012.

Brzo su došle primedbe Evropske komisije, MMF-a i opozicije zbog toga što se na brzinu usvojenim zakonom ugrožava samostalnost Narodne banke i što je za guvernera Narodne banke predložena visoka partijska funkcionerka.

Predstavnici nove vlasti tvrdili su da ne postoji nikakav nesklad sa našim evropskim integracijama kada je u pitanju ovaj zakon i da bivši režim treba da ćuti, s obzirom na to šta je radio.

A onda je ista ta vladajuća većina, tri meseca nakon izmene Zakona o izboru guvernera, 5. novembra 2012, posle negativnog stava u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije ponovo izglasala izmene i dopune Zakona sa obrazloženjem da treba da približimo odredbe ovog zakona evropskim propisima.

Zakon je promenjen, nova guvernerka je izabrana, pa je zakon opet izmenjen.

Nova guvernerka Jorgovanka Tabaković rođena je u Vučitrnu (Kosovo i Metohija), završila je Ekonomski fakultet, radila je u Telekomu od 1999. U Srpskoj radikalnoj stranci bila je 16 godina. Bila je višegodišnji radikalski poslanik i ministarka u vladi Mirka Marjanovića od 1998. do 2000. Srpskoj naprednoj stranci se priključila kada su se radikali pocepali.

Pri kraju godine promenila frizuru i stajling.

Izbor te osobe koju i politički protivnici opisuju kao korektan bio je primer prilagođavanja zakona partijskim potrebama.

4. Mišković pod istragom

Ceo Beograd je čitavu jesen šaputao: "Kad će da uhapse Miška, pa da polegamo", da bi se na kraju tvrdilo kako je "najbogatiji Srbin", koji "nije jači od države", Miroslav Mišković bio iznenađen kad je policija rano ujutru u sredu 12. 12. došla na njegovu kapiju u Užičkoj ulici…

Za showcase "slučaj Mišković", javnost je danima pripremana u tabloidima, nekoj vrsti službenih glasila nove vlasti i u tzv. mund propagandi: od vesti da Mišković hoće da sruši vladu, odnosno "da j… majku onom Vučiću koji ne zna ništa drugo do da hapsi", preko naglo utihle afere prisluškivanja predsednika Srbije Nikolića i potpredsednika vlade Vučića, do navodne pretnje Vučiću i Miškovićeve izjave: "Bio sam dobar kad sam im davao pare, sad me hapse!"

Radna grupa Uprave kriminalističke policije je tog jutra privela tužiocu u Specijalni sud Miroslava Miškovića, vlasnika "Delte"; njegovog sina Marka Miškovića, vlasnika firme Mera investment fond; Mila Đuraškovića, vlasnika Nibens grupe, Šer korporacije i Preduzeća za puteve (PZP) Niš; Milutina Gaševića i Zorana Mihailovića, bivše direktore PZP-a Niš; Ristu Ristića, direktora Šer korporacije; Dejana Jevtića, predsednika Skupštine akcionara PZP-a Niš; Zorana Kaitovića, akcionara PZP-a Niš; Predraga Filipovića, direktora Delta brokera i Zdravka Rašu, procenitelja Konzita.

U krivičnoj prijavi se kaže da su u periodu od 2005. do kraja 2010. godine Miroslav i Marko Mišković i Milo Đurašković, kao suvlasnici u privatizovanom Preduzeću za puteve Niš, a preko njega i suvlasnici više drugih preduzeća za puteve, neosnovano iz tih preduzeća izvukli novac i imovinu vrednu oko 30 miliona evra.

Prema krivičnoj prijavi Marku Miškoviću je pripalo od 17 do 19 miliona evra, Milu Đuraškoviću 10 miliona evra, a preduzeću Hemslejd 1,2 miliona evra.

Miroslav Mišković i Đurašković su, kako se navodi u krivičnoj prijavi, zajednički posao započeli 2005. godine kupovinom PZP-a Beograd za 23 miliona evra, koje je platila kompanija Hemslejd Miroslava Miškovića. Kad je 2006. vraćen kredit Hemslejdu pozajmicama od preduzeća koja su bila u postupku privatizacije, Hemslejd je smanjio učešće sa 48 na jedan odsto. U vlasništvo PZP-a Niš ušla je ofšor kompanija Mera invest sa Holandskih Antila, u vlasništvu Marka Miškovića, koja je uložila u dokapitalizaciju PZP-a Niš devet miliona evra i time stekla oko 48 odsto akcija tog preduzeća.

Potom je i Mera invest prodala akcije PZP-a Niš Nibens korporaciji Mila Đuraškovića, a po tri puta uvećanoj vrednosti. Cena je određena unapred dogovorenom prodajom na berzi samo 37 akcija PZP-a Niš vrednih 325.000 dinara.

Nibens korporacija je sredstva za tu kupovinu akcija obezbedila kreditom od 25 miliona evra, za čiju su otplatu solidarno jemčila putarska preduzeća, koja se sada nalaze u stečaju ili za koje su raskinuti ugovori o privatizaciji.

Tužilac smatra da je prodajom akcija PZP-a Niš po uvećanoj vrednosti, Mera invest ostvarila prihod od 25 miliona evra i stekla poslovnu zgradu u Takovskoj broj 6, korisne površine veće od 3500 kvadratnih metara.

Advokat Miroslava Miškovića, Zdenko Tomanović, tvrdi da njegov branjenik nije izvršio nijedno krivično delo, da odgovara za ono što je poenta svakog biznisa – da kupi akcije po nižoj ceni, a proda ih po višoj, te da je svaka transakcija rađena u saglasnosti sa državnim, nadležnim organima.

Prema listu "Blic", Miroslav Mišković je u informativnom razgovoru u policiji tvrdio da je sporna zgrada u trenutku promene vlasnika bila pod hipotekom koja je morala biti otplaćena, i da nije zaradio 20 miliona – nego dva.

Nakon saslušanja osumnjičenih u Specijalnom sudu, tužilac Miljko Radisavljević doneo je naredbu o sprovođenju istrage za svih 10 osumnjičenih. Sudija za prethodni postupak odredio je pritvor do trideset dana Miroslavu i Marku Miškoviću, Milu Đuraškoviću, Zoranu Mihajloviću, Dejanu Jevtiću, Risti Ristiću i Zdravku Rašu. Predraga Filipovića je pustio da se brani sa slobode. U trenutku kada nastaje ovaj tekst, tužilac saslušava svedoke.

5. Džaja aboliran

Dragan Džajić, potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije i direktor svih reprezentativnih selekcija, Vladimir Cvetković i Miloš Marinković, savetnik u FK Crvena zvezda, uhapšeni su 5. februara 2008. godine zbog sumnje da su nezakonito prisvojili 6.127.104 evra od transfera Gorana Drulića u špansku Saragosu 2001. godine, dok su bili na čelu crveno-belih. Pregled događaja u 2008. nosio je naslov "Godina u kojoj su hapsili Džaju".

Džajić je lišen slobode u kući na Dedinju, a TV kamere su zabeležile kako ga policija vodi s lisicama na rukama.

Tokom suđenja je svedočio fudbaler Goran Drulić, koji je kazao da mu FK Crvena zvezda od transfera u FK Saragosa duguje 1.22.000 evra, a Dragan Džajić ništa, te da Džajić i ostali nisu prisustvovali njegovim dogovorima sa klubom Saragosa i načinom isplate novca. Sudski postupak protiv Džajića je trajao četiri i po godine i prekinut je 16. novembra 2012, kada je Dragan Džajić odlukom predsednika Srbije Tomislava Nikolića aboliran.

Neposredno posle toga, u prisustvu Aleksandra Vučića promovisan je u šefa Radne grupe za spasavanje Crvene zvezde, a 18. decembra na skupštini sportskog društva izabran je za njenog predsednika.

6. Susreti Dačića i Tačija

Premijer Srbije Ivica Dačić i kosovski premijer Hašim Tači susreli su se 7. novembra u Briselu za istim stolom sa visokom šeficom evropske diplomatije Ketrin Ešton, koja se lično angažovala u pokušaju unapređenja dijaloga Beograda i Prištine. Razgovarali su o modalitetima primene onoga što je ranije dogovoreno u pregovorima koje je vodio Borko Stefanović sa Editom Tahiri.

U decembru je počela primena tog ranijeg dogovora o administrativnim prelazima. Srbi sa severa Kosova kratko su protestovali na početku radova na punktu Jarinje, ali su se na ubeđivanje iz Beograda povukli.

Jedna od tema razgovora bilo je i transparentnost finansiranja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Dačić je poručivao da Srbija ta sredstva dajemo kroz budžet, da su podaci dostupni svima i da vlada nema nameru da ima tajne fondove kada je reč o finansiranju institucija ili aktivnosti na KiM.

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica pozvao je 10. decembra sudije Ustavnog suda Srbije da se izjasne o inicijativi DSS-a za ocenu ustavnosti uredbi Vlade Srbije, zasnovanih na sporazumima Beograda i Prištine, uz ocenu da je najgore rešenje ćutanje i izbegavanje vlastite dužnosti i ustavne obaveze.

Nekoliko nedelja nakon početka pregovora Dačića s Tačijem predsednik Srbije je upoznao opozicione lidere s predlogom teksta platforme za pregovore. Pre toga s osnovama te platforme upoznao je strane ambasadore.

Nova vlast je u te pregovore krenula novom "olako obećanom brzinom": baš oni će, iz drugog pokušaja, u drugačijim odelima, "rešiti Kosovo" i "naći trajno održivo rešenje", pošto dr Vladan Đorđević, Stojan Novaković, Milan Rakić, Nikola Pašić, đeneral Boža Janković, Lazar Kujundžić, Kralj Aleksandar, njegov imenjak Ranković, Tito, Petar i Ivan Stambolić, otpisani Buca Pavlović, Sloba Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić nisu znali šta da urade s tim demografsko-istorijskim Gordijevim čvorom.

Iz nekih izjava proizilazi da je zvanični Beograd nastojao da izbegne da tehničkim pregovorima daje koncesiju po koncesiju i da se razmišljalo o prekidu tehničkim pitanjima, već da se pređe na suštinske pregovore.

Evropljani i Amerikanci, koji očito iz nekih razloga misle da bi Nikolić mogao da isporuči više nego što je to bio u stanju Boris Tadić, pa stoga "gledaju kroz prste" na skoro sve ostale postupke nove vlasti, uz reči "ohrabrivanje", i "posvećenost", vraćaju ih nazad, na zahtev da se rasformiraju "paralelne strukture" i držeći im kalendar evropske mape puta ispred očiju, ali na dovoljnoj udaljenosti od ruku.

Susret s Tačijem, koji je u Srbiji lice osumnjičeno za teške zločine, bio je tabu za srpske političare. Formalističke cepidlake bi od Dačića očekivale da kao srpski ministar policije kad sretne begunca od pravde uruči nalog da se javi na saslušanje u svojstvu osumnjičenog. Naravno, ovde je reč o sarkazmu. To se nije desilo ni kad je Tači putovao u Rambuje 1998. Bivši predsednik Boris Tadić je korektno pokušao novoj vlasti da olakša tu neprijatnost. Sreo se s Tačijem na jednom skupu u Dubrovniku. Nisu mu rekli ni hvala. Dačić je naglašavao kako je on protiv Tačija ratovao, kako niko ne može da ga optuži da je izdajnik itd.

Najdalje je otišao kad je izjavio: "Ako sam ja mogao da se sretnem s Tačijem, možete i vi da očistite sneg." ("Vreme" 1145)

7. Pregovori o članstvu u EU? Neka, od nedelje…

Šefovi diplomatija EU postigli su 11. decembra dogovor da se na proleće iduće 2013. godine proceni da li Srbija ispunjava sve uslove za početak pregovora o članstvu u EU i da, ako ocena bude povoljna, do juna bude određen datum početka pregovora.

Nemačka je na sastanku Saveta ministara tražila da se zajamči da će Srbija, da bi pokrenula pregovore o članstvu s EU, početi da povlači svoje "državne strukture" sa severa Kosova.

U zaključcima o napretku dijaloga Srbije i Kosova, koji je Evropski savet među uslovima, definisao u decembru 2011, a zatim potvrdio u martu 2012 godine, pominju se "vidljiv i održiv napredak odnosa sa Kosovom, primena svih postignutih dogovora, napredak u nalaženju rešenja za telekomunikacije i puna saradnja s Euleksom".

Milica Delević, predsednica Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije, pisala je krajem godine u "Vremenu" kako je sporo kretanje Srbije ka Evropi dovelo do razočaranja građana koji su očekivali da to ide brže i bolje – za svaki korak bilo je potrebno mnogo vremena, uglavnom je Srbija oklevala, a nekada ni Evropska unija nije prepoznavala situacije u kojima bi podrška, pre nego kazna ili strogo uslovljavanje, bila bolji garant napretka… Srbiji je trebalo 12 godina da dođe do statusa kandidata, a za to vreme većina i aktera i građana verovala je da ćemo biti mnogo bliže članstvu. Situaciju je otežavao i birokratski ili "papirnati" jezik Evropske komisije, koji obiluje frazama poput unapređeni stalni dijalog, mapa puta, dijalog o viznoj liberalizaciji, konsultativna radna grupa, dijagonalna kumulacija porekla robe.

8. Nemačka Politika u šabačkim rukama

Tokom leta mnogo buke se podiglo oko toga kome je nemački VAC prodao svoju udeo u Politici novine i magazini. Partije čiji su izvori finansiranja nejasni takmičile su se u tome da će utvrditi ko su stvarni vlasnici medija, očiju i ušiju Srbije.

Aleksandar Vučić je neposredno po dolasku na vlast saopštio da je šabačka firma Farmakom bila prinuđena da preko svojih ćerki firmi učestvuje u kupovini vlasničkog udela VAC-a u Politici novine i magazini, i potraživanja VAC-a u Novostima i Dnevniku Vojvodinapres. Ugovor VAC-a i moskovske firme Ist medija o kupovini preduzeća Politika novine i magazini potpisan je 29. juna 2012. VAC je prodao svoj udeo vlasništva za 4,7 miliona evra. Četiri miliona evra je odmah isplaćeno, a ostatak od 700.000 će biti isplaćen do 1. decembra 2014. Pored tih, javnosti do tada poznatih detalja, Vučić je dodao da je "postojao i predmet ustupanja potraživanja koje kompanija VAC (WAZ) ima prema PNM-u i Štampariji Politike, ukupne vrednosti 12,3 miliona evra, koja će biti realizovana pri isplati svake rate". To bi trebalo da znači da je moskovsko društvo s ograničenom odgovornošću DOO Ist medija grup od Ost holding GMBH, iz Beča, kupilo Politiku novine i magazini zajedno s dugom i da bi vlasništvo bilo preneto po vraćanju duga VAC-u.

Prema evidenciji Agencije za privredne registre od 17. jula 2012. Politika – akcionarsko društvo za novinsko-izdavačku i grafičku delatnost, Beograd, imalo je udeo od 50 odsto vlasništva u društvu Politika NM sa 24.000.000 evra upisanog nenovčanog kapitala i sa 15.000.000 evra upisanog novčanog kapitala, a drugih 50 odsto ima DOO Ist medija grup iz Ruske Federacije.

Po Vučiću, Farmakom je platio deo iz svog obrta, a zatim, pošto nije bilo više slobodnih sredstava, dat mu je kredit iz državnih banaka Nove Agrobanke i Privredne banke Beograd. To je, po Vučićevim rečima, bilo obezbeđeno, ili nedovoljno obezbeđeno nekim drugim stvarima. Miroslav Bogićević, vlasnik koncerna MB Farmakom, pominjan u medijima kao čovek koji stoji iza promene vlasnika Politike je pre toga, u sredu, 18. jula, izjavio RTS-u da nikakve veze nema s Ist medija grupom. Sad je ćutao, a Vučić je izjavio da će država imati obzira prema njemu pošto zapošljava 3500 radnika.

"Nemamo dokaze zašto je država izostala iz prava preče kupovine, osim ako nije bila u pitanju procena (VAC-a) da je država od toga odustala", rekao je Vučić. Kako smo pisali na sajtu "Vremena" 18. jula u tekstu "VAC izašao iz Politike", direktor Politike a.d. Zeferino Grasi je tada u izjavi za list "Politiku" objasnio da je sredinom marta medijski koncern VAC, inače vlasnik bečke kompanije Ost Holding, ponudio Politici a.d. da otkupi njegovih 50 odsto po pravu preče kupovine, da je Politika a.d. tražila dodatna objašnjenja, jer nije bilo jasno u ponudi da li bi Politika a.d. kupovinom VAC-ovog dela morala preuzeti i sve obaveze i prava, a da je posle izvesnog vremena stigao odgovor da pošto se Politika a.d. nije izjasnila da VAC smatra da je odbila ponudu i da će prodati svoj udeo trećoj strani.

U odnosu na ono što je javnosti bilo poznato kada je objavljeno da list Politika menja vlasnika, u izjavi potpredsednika vlade Vučića novo je zapravo samo to od koga je novac za transakciju pozajmljen – iz državnih banaka Nove Agrobanke i Privredne banke Beograd".

9. Ostavka upravnika Ateljea 212

Upravnik pozorišta Atelje 212 Kokan Mladenović 8. novembra je podneo ostavku, a novinarima je kazao da "samoukidanjem posla i plate želi da pokaže da odlazak na tržište rada nije ništa strašno i da treba dati šansu mladim glumcima". Ostavku Mladenovića nekoliko meseci je tražilo 25 od 33 glumca Ateljea 212, koji su stupili u štrajk i optuživali Mladenovića za samovolju, a i za to što su pojedine projekte u pozorištu, umesto njih, bili uključeni glumci van pozorišta.

Štrajk glumaca je obustavljen dok Savet za kulturu Skupštine Beograda ne da mišljenje o tom slučaju. Pre ostavke Mladenović je ispoljio nezadovoljstvo zbog toga što su članovi pomenutog saveta dali mišljenje o razrešenju upravnika Ateljea 212, a da niko s njim nije razgovarao. Mandat Kokana Mladenovića kao upravnika Ateljea 212 trebalo je da se završi 1. jula iduće godine.

Kao jedan od razloga za ostavku pominje se i poslovanje Ateljea 212, jer se od trijumfalnog raspoloženja došlo do toga da pozorište jedva preživljava, a u situaciji kada je godišnji budžet pozorišta milion evra, sav novac odlazi na plate i nema sredstava za nove produkcije, a nije postojala ni volja ni način da se problem reši, ni sa glumcima ni sa gradom.

Kokan Mladenović je tvrdio da je okidač te situacije bila predstava Zoran Đinđić: "Naši glumci su se burno naljutili zato što su pominjani u predstavi, ne shvatajući da se Oliver Frljić poigrava sa fikcijom, kreira dokumentarnu fikciju. U delu predstave u kome se simulira prisluškivanje Bezbednosno-informativne agencije, nabrajaju se događaji u vezi sa radom na predstavi: ko je i kada došao na probu, šta su bile zamerke na račun rediteljskog pristupa, zašto je ko od glumaca odustao… "

Nebojša Ilić, član štrajkačkog odbora, međutim, na konferenciji za novinare je rekao: "Posebno želimo da skrenemo pažnju na jedno opasno podmetanje. Optuženi smo da sve ovo preduzimamo zbog predstave Zoran Đinđić, apsolutno odbijamo ove primedbe kao neosnovane…"

Posle glumačkih izjava protiv Mladenovića, 48 zaposlenih u pozorištu se obratilo pismom Skupštini grada, koje je protumačeno kao podrška Mladenoviću. Naveli su da je u Ateljeu za tri godine odigrano 1590 predstava od kojih 185 na gostovanjima u zemlji i inostranstvu, da su autori i glumci dobili 77 nagrada, da broj izvedenih predstava raste iz godine u godinu (506 – 523 – 561), broj gledalaca takođe (94.751 – 103.667 – 104.805 samo do 31. maja), kao i prihod sa blagajne, što je gotovo nezamislivo u današnje vreme (32.378.995,00 – 39.338.138,00 – 36.864.214,00 opet do 31. maja), pa je ostvareno 40 odsto sopstvenog prihoda i to u vreme velike ekonomske krize, da produciraju premijere sopstvenim sredstvima…

Nova v.d. direktorka Ateljea 212, dramaturg i pisac Ivana Dimić izjavila je početkom decembra da je atmosfera u tom teatru dobra, ali je finansijska situacija katastrofalna…

10. Hapšenje odbeglih "zemunaca"

Luka Bojović (37) je uhapšen u četvrtak 9. februara oko 17 časova u Španiji.

Policija je u njegovom stanu pronašla veliku količinu naoružanja – pištolje, tri automatska pištolja "škorpion", skraćenu lovačku pušku "bokericu", pancire, prigušivače, municiju; zatim preko pola miliona evra u gotovini, ručne satove, nekoliko laptop i tablet računara, lične karte, lažne pasoše (jedan hrvatski i nekoliko litvanskih).

Bojović je optužen za nekoliko ubistava i pokušaja ubistava. Sudi mu se u odsustvu zbog pokušaja likvidacije Andrije Draškovića 2004. godine. Takođe ga terete za organizovanje ubistva Branka Jeftovića Jorge 2004, pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića, kada su poginuli njihovi telohranitelji Dejan Živančević i Milutin Jovičić.

Bojović je hapšen u jesen 2007. godine zajedno sa Veljkom Banovićem, dok se Ilija Novović naknadno predao. Proveo je u zatvoru oko godinu dana. Novović i Cvetko Simić, njegovi najbliži saradnici su ubijeni, ostali su ili uhapšeni ili u bekstvu.

Pored Bojovića, španska policija uhapsila je i Vladu Milisavljevića, zvanog Vlada Budala (koji je inače osuđen u odsustvu na 40 godina zatvora zbog zločina Zemunskog klana, a zbog sudelovanja u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića na još 35 godina), zatim Sinišu Petrića, zvanog Zenica (nekadašnjeg pripadnika Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i člana grupe Marinka Magde, devedesetih osuđenog na smrtnu kaznu, koji je, po jednoj verziji, pobegao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, a prema drugoj, JSO ga je izveo iz zatvora Dubrava kod Istoka na Kosovu 1999. godine) i Bojovićevog kuma Vladimira Mijanovića, zvanog Zuba.