Zašto je danas neophodno govoriti o Faustu i zašto je njegov preobražaj, opevan u velikom Geteovom spevu, putokaz za najvažnije preobraćenje podeljene ličnosti savremenog čoveka? Zašto je došao čas da jedan primer iz kulture, kulture kao obrasca velike sinteze čovekovog puta, sagledamo u današnjem trenutku čovečanstva? Zašto se danas u čoveku budi jedan deo njegovog bića pozivajući onaj drugi, uzdignut u gordosti racionalnog, da se osvrne i da se zamisli nad raspolućenom celinom?

Geteov Faust želi da prodre u harmoniju Kosmosa, želi da se poistoveti sa Svetom, da bude sa njim jedno. Istorija ljudskih ideja takođe nas podseća na tu večnu čovekovu težnju. Ali, u želji da lakše spozna istinu, čovek je raskomadao i usitnio predmet svoje spoznaje odvojivši se i udaljivši na taj način od suštine. Naučnost, preko koje je čovek svoj razum uronio u Svet, postala je preovladavajući put moderne misli. Čovek je umislio da drugu stranu svog bića, svoju čulnost, danas vuče sa sobom kao prokletstvo. Tu započinje faustovska zagonetka i dilema! Tu se začinje preispitivanje odnosa razuma i imaginacije, naučnog i umetničkog, tehnike i prirode. Zbog toga se postavlja pitanje da li je čovek još uvek sposoban da pronađe univerzalno u konkretnom, odnosno makrokosmos u mikrokosmosu. Geteov spev je traganje za tim zaboravljenim odnosima. Moderni Faust je simbol obnove našeg bića. Faustovsko je danas aktuelno jer nudi nadu da u tehnološko-ekonomskom svetu pronađemo onu meru i stranu koje će čoveku vratiti poljuljanu ravnotežu u smislu da budućnost nećemo otkrivati kao jednodimenzionalni ljudi.

Smisao faustovskog je danas, najjednostavnije rečeno, borba za čovekovu dušu. Jer, reč je o tome da na današnjem stupnju razvoja tumač sveta mora da postane Faust, mora da doživi onaj prevrat kada će se u praktični um vratiti duševni nemir i strepnja, kada će se čovekovo središte u Svetu podudariti sa središtem u samom čoveku. Tek tada možemo verovati da tehnolog neće postati tehnokrata, da će tehnika biti samo i jedino – kultura. Faustovsko je "sila i volja, a iznad njih večita sumnja". Ono nije ili–ili, ono je sklad, ali sklad koji uznemirava. Nije ili Bog ili priroda, nego i Bog i priroda. Ono je Čovek i–i. Ono je sveprisutnost života u svojoj punoći, s jedne strane, i crna senka sumnje, nemir i jauk, buka i bes, s druge. I još nešto: faustovskim osećanjem sveta danas se – što je važno da važnije ne može biti – ponovo postavlja pitanje dobra i zla. To je ono pitanje koje čoveka u nekim epohama manje zaokuplja nego neka druga pitanja, a trebalo bi da bude obrnuto. Trebalo bi da to pitanje bude upravo ono što će ga večno mučiti, što mu neće dati mira, jer će se iz te užasavajuće more i nesanice roditi nada da će se barem jedan čovek spasiti, pa makar to bio i neki budući Noje.

Faustovsko je, dalje, velika bitka za individualnost. Gubitak individualnosti i iskustvo sa kolektivističkim idejama i ideologijama XX veka upozoravaju nas da je nemoguće na planeti ostvariti spinozijansko "društvo slobodnih ljudi". Čovek mora težiti novoj individualnosti, u geteovskom smislu, koja jedina ume da onu "slabu nit" znanja i imaginacije sprovede kroz najzamršenija i najmračnija vremena, individualnost koja je uvek i u suprotnosti i u sukobu sa masom, individualnost koja će biti u novom saglasju sa prirodom prožetom idejom da će se sve steći i sublimisati u kulturi. Taj naizgled protivrečni odnos između prirode i kulture, taj izgubljeni i zaboravljeni ideal, jedina je mogućnost da izađemo iz postvarenog sveta i totalitarnog društva i da se vratimo čoveku kao "metafizičkoj životinji", u najsvetlijem i najtragičnijem smislu te metafore.