Pre dvadesetak godina ništa nije upućivalo na današnju sudbinu Bašara el Asada. Sin tadašnjeg predsednika Sirije Hafeza el Asada, Bašar, za razliku od svoje braće Basila i Mohera i sestre Bušre, nikada nije pokazivao interesovanje za politiku. Diplomirao je medicinu u Damasku 1988. godine, specijalizirao oftalmologiju u Londonu. Onda je Bašarov stariji brat Basil, određen za očevog naslednika, poginuo u saobraćajnoj nesreći 1994. godine. Bašara je otac pozvao da se vrati iz Britanije. Upisao je vojnu akademiju u Homsu, ekspresno dogurao do pukovničkog čina. Od "civilnih" interesovanja zadržao je mesto na čelu Sirijskog računarskog društva – kasnije će, kada postane predsednik, pomoći razvoj informatičkog društva u Siriji u kojoj su posle 2001. otvorene hiljade internet kafea. Kada je Hafez el Asad umro 2000. godine, Bašar ga je zamenio na mestu predsednika države i BAAS partije. Iste godine oženio se Asmom, britanskom državljankom sirijskog porekla, i s njom kasnije dobio dva sina i dve ćerke. Drugi sedmogodišnji mandat predsednika osvojio je 2007, kao jedini kandidat.

Kada je postao predsednik, od njega su mnogi očekivali otvaranje zemlje i brze promene. Bašar je obećao i pokušao da sprovede neke reforme, ali u narednim godinama prevladalo je razočaranje onim što je urađeno. Sa teškim nasleđem koje je dobio u ruke, pitanje je koliko je i mogao da učini. Došao je na mesto harizmatičnog i ambicioznog oca koji je koristio sva sredstva tokom tridesetogodišnje vladavine. "Socijalistički islam" sprovodio je gvozdenom rukom, 1982. godine u gradu Hami je u tronedeljnim borbama vojske i pripadnika organizacije Muslimansko bratstvo ubijeno desetine hiljada ljudi, a stari deo grada je potpuno razoren.

Hafez je ostavio iza sebe mnoge nerešene konflikte sa susedima. Bio je u sukobu sa Jordanom i Irakom dok ga je vodio Sadam Husein, posle šestodnevnog rata sa Izraelom 1967. godine Sirija je izgubila Golansku visoravan, a pokušaj da se 1973. Golan povrati završio se katastrofom. Sirijska vojska je aktivno učestvovala u građanskom ratu u Libanu koji je trajao od 1975. do 1990. godine, ostajući u Libanu i posle toga kao deo trupa za održavanje mira. Uz sve pomenuto, Sirija je relativno siromašna zemlja, nema mnogo prirodnih bogatstava, osim nafte i gas,a kojih je mnogo manje nego u većini drugih arapskih država u regionu.

Pod pritiskom Amerike, Izraela, radikalnih islamista željnih osvete, starih očevih saradnika, naroda frustriranog zbog okupacije Golana, armije mladih željnih posla i para, pripadnika drugih konfesija koji smatraju da malo alavita (šiitski muslimani kojima pripada i porodica Asad) drži mnogo vlasti u rukama, Bašar je malim koracima pokušao da menja okamenjeni partijsko-plemenski sistem koji fabrikuje nepotizam i korupciju, uz malo uspeha. Uz sva nezadovoljstva koja su zbog problema postojala, po mnogo čemu se Sirija ipak razlikovala od drugih arapskih zemalja, počev od položaja žena čija prava su zakonom bila izjednačena sa pravima muškaraca, stabilnosti koja je vladala poslednjih decenija, osećanja bezbednosti unutar zemlje koju su mnogi objašnjavali strahom ljudi od policije, dragocenog osećanja koje se teško izgrađuje. No, početkom 2011. Sirija je eksplodirala.

Stara neprijateljstva i nezadovoljstvo unutar zemlje su proključali, ali na Bliskom istoku nagomilano je previše interesa da bi o daljem putu Sirije odlučivali samo njeni stanovnici. U arapskom svetu, u kome još od Muhamedove smrti traje borba za duše između sunita i šiita, Sirija je žigosana kao saveznik šiitskog Irana, zbog pripadnosti Asada i njegovog najbližeg okruženja šiitskoj alavitskoj sekti, i podrške Hezbolahu u Libanu. Sunitske monarhije u Persijskom zalivu, predvođene Saudijskom Arabijom i Katarom, verbalno, novcem i oružjem podržale su pobunjenike. Turska, ranije blizak Bašarov saveznik, u početku sukoba se držala neutralno, da bi članstvo u NATO-u kasnije prevagnulo, pa se ova zemlja otvoreno stavila na stranu pobunjenika. Po izjavama političara vodećih zapadnih zemalja, mira u Siriji ne može biti dok je na vlasti Bašar el Asad. Asad je početkom ustanka najavio otvaranje nacionalnog dijaloga, moguće izmene ustava, ukinuo je vanredno stanja u državi koje je trajalo 48 godina, ali je za sukobe okrivio islamske teroriste u redovima pobunjenika i njihove međunarodne pomagače.

I zapadni zvaničnici i pobunjenici su već mnogo puta najavili da je sirijski režim pred kolapsom, ali sukobima u ovoj zemlji se ne vidi kraj. Uprošćene slike o opštenarodnom ustanku protiv vlasti očigledno ne odgovaraju istini, radi se o građanskom ratu u duboko raspolućenoj zemlji u kojoj Asad ima jaku podršku, naročito među nacionalnim i verskim manjinama, koje se boje sunitskog ekstremizma u postasadovskoj Siriji. Eksplozije automobila bombi, samoubilački napadi, opsade i razaranje gradova, masakri nad civilima sirijska su svakodnevica. Sa Asadom ili bez njega, Sirija postaje novi Irak i raspada se u sektaškom krvoproliću.

Protiv Asada su domaći pobunjenici, vodeće zapadne sile i njihovi moćni arapski saveznici u regionu i njegov pad je pitanje vremena i tehnologije. Pozivi da mirno odstupi sa vlasti su formalnog karaktera, previše je porodičnih, plemenskih, verskih, svetskih interesa upleteno u ono što se dešava u Siriji da bi odlazak samo jednog čoveka smirio situaciju. Bašar el Asad je više puta ponovio da neće napustiti zemlju. Verovatno je i sam svestan da je sudbinu odabrao onog trenutka kada je otišao iz londonske bolnice i preuzeo "porodični posao", i da se od zle kobi politike na Bliskom istoku ne može pobeći.