Zamislite da nema smrti. Da nema "poslednjeg neprijatelja" koji čoveka milenijumima drži u strahu, u patnji i bolu neizvesnosti. Kako bi tada izgledao svet u kome živimo? Bilo bi nas više, to je nesumnjivo. Konkretno, ako bi se ljudi rađali istim onim tempom kojim se homo sapiens širio planetom u poslednjih 40.000 godina, na Zemlji bi danas živelo oko 110 milijardi ljudi. Petnaest puta više nego što danas nastanjuje svet.

Uzimajući sve u obzir, teško je zamisliti pakao u kome bi se obreli. Uslovi života za veći deo čovečanstva bismo bili gotovo nepodnošljivi. Neprekidni ratovi, mržnja, neprestana borba svakog sa svakim. Milijarde ljudi bi se otimalo oko nedovoljno hrane, oko retkih izvora pijaće vode i sve nepouzdanijih izvora energije. Ceo svet bi bio nalik na prenaseljeni grad, ruševan, bez stalnih objekata – čudovišna kolonija privremenih skloništa, bez javnih zgrada i prostora, svet neprijatan, nečist i prepun opasnosti.

Horde udruženih tragača za hranom bi vladale ovim supernaseljima. Slabiji bi se prosto uklanjali pred jačima. Nomadi i njihova divovska staništa, sledeći tokove velikih reka, pratili bi bujanje vegetacije gutajući sve na šta naiđu. I širili svetom vatre, ratove i nezamislivu prljavštinu.

U nedostatku pretnje smrću, bilo bi nemoguće uvesti bilo kakav oblik centralizovane uprave. Ne bi postojali novac, štednja, obrazovni sistem ili ulaganje u budućnost bilo koje vrste. Tehnologija bi se razvijala samo do onog stupnja koji može da ugodi gramzivom pojedincu koji se isključivo bori samo da sebi olakša. Ne bi postojala nauka. Bilo bi premalo onih koji bi želeli da pišu knjige, filmove i uopšte da stvaraju trajnu kulturu bilo koje vrste.

Ljudi bi se uglavnom razmnožavali zarad zadovoljstva, retko radi potomstva. Deca u takvom svetu ne bi imala ni deo današnje pažnje i nege. Odrastala bi sama, lutajući sumornim svetom, sve dok ne odrastu i utonu u masu živih. Za očekivati je da bi se, sa starenjem stanovništva, dalja reprodukcija sasvim zaustavila, a planetu bi nastanjivali večni starci.

Zarazne bolesti bi bojile ovu surovu stvarnost bolom. Većina od 110 milijardi ljudi bila bi zaražena gotovo svim mikroorganizmima koji su ikada napadali čoveka. Njihove epidemije nikad ne bi prestajale, čak ni jenjavale. Leprozni, okuženi, besni, oboleli od teških zapaljenja svih vrsta lutali bi ulicama u potrazi za vodom i olakšanjem. Njihovi bolovi bi se uzdizali ka nebu, vapeći za jedinim spasom koji bi preostao i o kome bi snevali milioni – za smrću.

Većina naučnika i mislilaca koji su istraživali smrt, kao jednu od najstarijih i najizvesnijih ljudskih tema, slaže se u viđenju da bi čovečanstvo bez smrti živelo u svetu gorem od pakla. Smrt je čistač, podsticaj i pokretač civilizacije.

Američki antropolog i dobitnik Pulicera za knjigu Denial of Death iz 1973. godine, Ernest Beker, smatra da smrt i te kako ima svrhu i da je ona stvorila ljudsku kulturu, tvrdeći čak da je poricanje smrti "uzrok svih zala". Na sličan način, autor knjige Immortality Stefan Kejv iz Berlina čak ide dalje i veruje da bez smrti uopšte ne bi bilo civilizacije. Sa druge strane, američki psiholog Kenet Vejl smatra da je svest o smrtnosti korisna ne samo za civilizaciju nego i za pojedinca, koji pod dejstvom straha od smrti vežba, bira hranu i živi zdravo.

Kako smo, zapravo, došli do toga? Čudnovati putevi ljudske logike nas tako vode ka obrtu u kome bi trebalo da joj budemo zahvalni. Bez sumnje, čovekov odnos sa njom je retko složen, prekomplikovan proces koji se proteže od ličnog ka naučnom. Malo koja univerzalna stvar, osim smrti, za koju ćete svako malo čuti kako je jedina izvesna stvar na svetu ili da samo ona svakog čeka na kraju, istovremeno je i veoma intimna za svakog pojedinca.

Druge životinjske vrste, mada bez sumnje žele da žive, nisu izgradile čitavu kulturu na odnosu sa smrću. One jednostavno umiru onda kad nema druge. Poznato je da delfini i slonovi dugo borave sa svojim mrtvima, ali to ne utiče presudno na njihovu egzistenciju. U više eksperimenata i posmatranja u divljini, uočeno je da šimpanze, bliski rođaci čoveka, umeju i lično i kolektivno da žale za preminulom jedinkom. No, kad se to okonča, što može biti i autentična tuga i socijalni događaj, šimpanze samo ostave svog preminulog da istruli na mestu na kom je umro. I jednostavno se vrate bršćenju plodova.

Sa ljudima je mnogo složenije. Čovek se kao svako drugo živo biće bori da preživi. To je najprirodnija težnja koju dele i najprimitivniji mikroorganizmi i najrazvijeniji sisari. No, za razliku od drugih, čovek zna, čak je potpuno svestan da tu bitku na kraju, neizbežno, mora da izgubi. Čovekova prirodna borba je osuđena na propast. To i dovodi do sve silnijeg pokušaja da se smrt nekako prevaziđe, da se ostavi trag, da se život produži ili jednostavno reprodukuje. Na kraju, strah od smrti dovodi i do njenog proučavanja.

Naučna disciplina koja se bavi smrću naziva se tanatologija i uspela je, u više raznovrsnih škola i teorija, da opiše čovekov odnos prema smrti. Prema rasprostranjenom konceptu švajcarskog psihijatra Elizabet Kibler-Ros, pojedinac suočen sa spoznajom (viđenjem) smrti bliske osobe proći će: poricanje, bes, cenkanje, melanholiju i prihvatanje. To uslovljava ljudsko ponašanje i grupno i pojedinačno. Sa druge strane, autor knjige Death, američki filozof Šeli Kagan, smatra da je strah od smrti dobrim delom "neopravdan", upravo zato što je ona tako izvesna. On veruje da, mada ružna stvar, smrt nije nešto od čega treba strepeti, jer će svakako doći. No, smatra da je strah od trenutka kad će se to desiti više nego odgovarajući.

Psiholozi su izveli čitav niz istraživanja koja pokazuju koliki uticaj smrt ima na druge društvene pojave, kao što su nacionalizam, udruživanje i religija. Grupa ispitanika nakon razgovora o smrti i prolaznosti, pokazuje više simpatija prema osobi iste narodnosti ili osobi istog religijskog opredeljenja, a u pojedinim eksperimentima vrlo je blagonaklona prema ubijanju potencijalnih Drugih. Uporedo sa tim, neka istraživanja otkrivaju i da svest o smrti umanjuje značaj takozvanih prolaznih vrednosti, kao što je bogatstvo. Ali i da težnja ka besmrtnosti nosi prokletstvo.

U noveli Eliksir dugog života, Onore de Balzak (1799–1850) opisuje starog alhemičara, don Bartolomea Belvideroa, koji, u raskošnom srednjovekovnom dvorcu u Ferari, otkriva eliksir života i tu tajnu poverava svom sinu Huanu, u nadi da će ga sin eliksirom oživeti posle smrti. Međutim, uprkos očevom zavetu, don Huan ne oživljava oca, već odlučuje da zadrži eliksir samo za sebe. To je samo jedan od primera gde je pokušaj dostizanja božanskog cilja, besmrtnosti, obojen prokletstvom. Isto kao i ideja o paklu besmrtnika.

No, to ništa ne znači – možda ljudski razum jednostavno i ne može da zamisli svet u kome smrti nema. Ako svuda oko nas, uprkos svesti o smrtnosti svakog pojedinca, gotovo nikad ne jenjava njegova lična borba sa smrću, sve dok to traje, naučni i svi drugi civilizacijski pokušaji da se smrt prevaziđe neće biti uzaludni. Bez obzira na konačni ishod. Ako nauka može da posluži da život potraje duže, a kultura predstavlja jedini načini da se smrt trajno prevaziđe, civilizacija se može posmatrati i kao udruženi poduhvat protiv nje.