Medicina
Dijagnoza – smrt
Čoveka je danas mnogo lakše proglasiti mrtvim nego bilo kad ranije u istoriji
Nasuprot očiglednom, smrt se u medicini pre posmatra kao proces, a ne kao događaj. I njeno definisanje se značajno promenilo kako je medicina napredovala, pa se ta "formalna" linija između života i smrti povlači na osnovu brojnih faktora koji nisu samo vitalni znaci poput disanja, prisutnosti moždanih talasa, srčane aktivnosti i slično. Još ako u sve ovo ubacimo i termin "zvanično" ili "zakonski mrtav", definisanje smrti postaje zaista zbunjujuće: čovek može, na primer, biti proglašen mrtvim čak iako diše, ali je utvrđeno nepostojanje moždanih aktivnosti.
Uopšte, čoveka je danas mnogo lakše proglasiti mrtvim nego bilo kad ranije u istoriji. U Staroj Grčkoj, na primer, ljudi su bili veoma oprezni kada nekog proglašavaju mrtvim. Obično bi "potencijalnom" pokojniku odsecali prst što je bila neka vrsta testa hoće li ipak otvoriti oči i početi da kuka. E, tek kad bi ostao sasvim nem i nepomičan, mrtvaca bi pripremali za sahranu. Tokom istorije, sličnih testova je bilo sijaset, od sipanja bibera i sirćeta mrtvacu u usta, do prislanjanja užarenog metala na stopala.
U srednjem veku sahranjivanje živih greškom postalo je toliko često da su ljudi prosto strahovali ne samo da se ne ogreše o nekog već i da sami ne budu sahranjeni živi. O tome su se često mogli naći zapisi pošto je neko vreme vrlo popularan običaj bio da nakon izvršenja smrtne presude nad zatvorenikom lekar secira telo pokojnika – bila su to takozvana anatomska pozorišta. Kako se često dešavalo da lekar uspe da izvadi srce koje se još grči, okupljena publika je, uz jezu od pomisli na sopstvenu smrt, oduševljeno aplaudirala.
Od XVIII veka lekari su počeli da olakšavaju umirućem prelazak na onaj svet tako što bi mu davali razne opijate, ali su ubrzo otišli mnogo dalje pa su pokušavali i da ih povrate veštačkim disanjem, mirišljavim solima, elektrošokovima… Uspešni pokušaji oživljavanja potpuno su promenili dotadašnje shvatanje smrti za koju se mislilo da nastupa kada prestane rad srca i pluća.
Danas se smatra da je najpreciznije utvrditi smrt ako prestanu električne aktivnosti mozga. To je kraj svesnosti, ali ovo stanje takođe mora biti trajno, jer je poznato da moždane aktivnosti privremeno mogu zamreti, na primer, kod pacijenata u komi. Ali, ni tu nije kraj problema oko definisanja momenta kada smrt nastupa.
Medicinski žurnal "Lanset" pre više od decenije objavio je rezultate istraživanja po kojima je od 38 pacijenata koji su doživeli takvu moždanu smrt čak 15 njih u naredna 24 sata još pravilo nekakve pokrete. Druga studija pokazala je da je od 144 mrtvaca kojima je srce očuvalo nekakvu funkciju 79 nakon takve smrti imalo i reflekse.
Problem sa definisanjem moždane smrti kao smrti jeste i to što je pre više decenija utvrđeno da su "pacijenti" sa takvom "dijagnozom" mogli još mesecima biti prikačeni na respiratore zahvaljujući kojima su njihova tela očuvala cirkulaciju, sposobnost regulacije telesne temperature, zarastale su im rane, a trudnice su uspevale da očuvaju život fetusa.
Sve ovo, mada dosta zbunjujuće, posebno je važno kada je reč o donorima organa. Ali, ne treba ni brinuti. Statistika kaže da se tek jedan odsto populacije proglašava mrtvom na osnovu odsustva moždane aktivnosti. Za ove ostale važe stara pravila – ako lekar, onaj "obični", sa stetoskopom, kaže da smo mrtvi, onda smo mrtvi.
Kako produžiti život
Nema pouzdano zabeleženih podataka da je ijedno ljudsko biće ikada živelo duže od 150 godina ili bar toliko, što još ne znači da ljudski vek ne može biti duži. Zato se naučnici spore oko maksimalne dužine života, jer nema pouzdanog načina da se ona ustanovi. Za njeno utvrđivanje do sada su korišćene dve metode proučavanja: geneaološka, zasnovana na prostom proučavanju porodičnih stabala, i druga, takozvana TIAL metoda, u kojoj se vrši usrednjavanje maksimalne starosti po predačkoj liniji.
Rekorder u dugovečnosti je izvesni Kristijan Jakobsen Drejkenberg, koji se rodio 18. novembra 1626. godine i živeo 145 godina i 325 dana. Iza njega po dužini života sledi Pjer Žober, rođen 15. jula 1701. godine, koji je živeo 113 godina i 124 dana. Pored njih, za svega osam ljudi u poznatoj istoriji – računajući samo autentične i potvrđene podatke – može se tvrditi da su poživeli duže od 110 godina. Kako da dostignete ove godine, a možda i da trajete duže? Dovoljno pouzdanog recepta naravno, nema.
Za početak, vežbajte. Krećite se. Redovno spavajte, ostavite cigarete, hranite se umereno, oslobodite se svega što narušava ujednačeni ritam metabolizma. Uzimajte antioksidanse. Sveža hrana koja ih sadrži usporava starenje ćelija. Već dugo je poznato da vitamini C i E, gluatonin i drugi antioksidansi zaustavljaju takozvani oksidacioni stres u organizmu i produžavaju život.
Naime, antioksidansi su jedinjenja koja sprečavaju oksidaciju, a prilikom ove hemijske reakcije nastaju takozvani slobodni radikali – to su reaktivna jedinjenja koja lako stupaju u reakcije sa drugim molekulima i dovode do oštećenja ćelijskih struktura. Tako antioksidansi usporavaju starenje. Međutim, i uz najbolju disciplinu, smanjenje rizika i unošenje antioksidanasa, ćelije tela neumitno stare. Šta dovodi do toga? Koliko geni utiču na dugovečnost? Radni poligon na kome se ovo pitanje već dugo ispituje je crv caenorhabditis elegans, nematod širok svega jedan milimetar, koji se koristi u brojnim biološkim istraživanjima.
Ovo stvorenje prirodno živi nekoliko nedelja, ali su mu genetičari značajno produžili život manipulišući njegovim genima. Istraživanje takvih gena možda vodi ka najstarijem od svih problema nauke – ka eliksiru života. Prema drevnom predanju, eliksir života (elixir vitae) supstanca je koja može da beskrajno produži ljudski život. Ideja o eliksiru života i alhemijska veština stigle su sa istoka u srednjovekovnu Evropu preko Arapa, da bi svoj vrhunac dostigle u XV i XVI veku. Savremena medicina je u izvesnom smislu ponikla na potrazi za eliksirom. Sa pojavom čuvenog alhemičara Paracelsusa (1493–1541) potraga za nedostižnim eliksirom otvorila je put nastanku farmacije i moderne hemije.
