Čim neko ili nešto u Srbiji dobije titulu nacionalne institucije, tog momenta počne vrtoglavo urušavanje novoproklamovanog "stuba srpstva", dva samoglasnika "e" mutiraju u bodljikavo "i". Ostane samo "niko i ništa" i potrebne su godine, tačnije decenije da se stvar koliko-toliko popravi, a uglavnom se ne popravi nikad. Posle otvorenog pisma Dragana Đilasa o kupaćim gaćama u kojima Demokratska stranka (DS) ne bi trebalo da bude ovog leta nakon izbornog i postizbornog poraza, prvo što je Boris Tadić rekao bilo je da u cepanje DS-a ne veruje i da je DS baš to – "nacionalna institucija izuzetno bitna za budućnost zemlje". Po društvenim mrežama zlurad neki svet je odmah podsetio na "četiri stuba srpstva" i da DS, valjda kao "peti stub", ovih dana doživljava sudbinu SANU, SPC, "Politike" i Zvezde. Posebno sudbinu Delija, sad kad im je otišao Prosinečki.

"Zluradi" su odmah strpani u koš "đilasovaca", a strpali su ih, jamačno, "tadićevci". Jer, drugačije se Srbija više deliti ne može, bar dok ne prođe ova gužva u DS-u, mada niko sa sigurnošću ne može reći šta su zapravo "đilasovci" a šta "tadićevci". Koliko ima jednih a koliko drugih u stranci, teško je u ovom trenutku proceniti. Iako je "Kurir", koji po čaršijskim pričama kontrolišu Dušan Petrović i Slobodan Homen, pre neki dan objavio kako Tadićevi i Đilasovi ljudi "prebrojavaju i prestrojavaju" odbore po Srbiji. I da je, zasad, Đilas u blagoj prednosti, navodno zbog Pajtića koji će stati uz gradonačelnika Beograda, mada će se tek na izbornoj skupštini znati ko je za koga. I ovo poslednje je, reklo bi se, najtačnije što se o neprilikama u DS-u moglo napisati za sve ovo vreme. Đavolski je teško pitanje ko je tu za koga. Jer za razliku od nekih starih raskola među demokratama, pre svega devedesetih, kad su se podele među demokratama mogle nazvati ideološkim, ovaj sadašnji sukob koji su mediji već doveli do cepanja stranke, ne počiva na ideološkim razlikama. Ideologije tu, ruku na srce, i nema.

REFORMATOR PROTIV UJEDINITELJA: I to je jedan od osnovnih problema DS-a, kako ga vidi Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, jer je pitanje da li Tadić treba da ode sa mesta predsednika stranke ili ne nešto o čemu DS treba da odluči, a stranka treba da redefiniše svoj ideološki profil. Bivajući na vlasti tako dugo postali su, kaže Stanković, vrsta koktela, melanža različitih političkih uverenja, bili su i demokrate i evropejci i nacionalisti i liberali u ekonomiji i socijaldemokrate po pitanju javne potrošnje, skloni kulturnom pluralizmu ali i nacionalnom kiču: "Potrebna im je drugačija politička definicija, potrebno im je da vrate onu vrstu političkog entuzijazma i želje za političkom inovacijom kakva je postojala kada su stupili na političku scenu 1990. Budući lideri DS-a bi trebalo da imaju onu vrstu moralne vizije i autoriteta kakvu su imali svojevremeno Ljuba Davidović i Milan Grol, osnivači one predratne Demokratske stranke. Bez tih elemenata ideološke nadgradnje i snage da povučete u nekom moralnom smislu društvo i da polažete pravo na moralno liderstvo u stvarima politike, DS će biti osuđen na ili neku novu deobu koja onda znači i smanjivanje rejtinga i jedno bezlično političko tavorenje u parlamentu, a posledica toga će biti da će neke druge političke partije formulisati političke odluke i ključne interpretacije politike društva."

Ali da ne cepidlačimo, jer kome je baš sad među demokratama do Davidovića i Grola, moglo bi se reći da je nekakva razlika između predsednika i njegovog zamenika to što Dragan Đilas pokušava da se predstavi kao reformator, a Boris Tadić kao čuvar stranačkog jedinstva, ujedinitelj. U svom otvorenom obraćanju DS-u, prošle nedelje, Dragan Đilas je izrekao nekoliko vrlo obavezujućih rečenica, koje mu smanjuju manevarski prostor ukoliko Tadićev tabor odnese prevagu, reče jedan mlaki tadićevac u razgovoru za "Vreme", koji smatra da Tadić bez obzira na izborni i postizborni poraz i očigledan "zamor materijala" u vođenju stranke, još uvek ima kredit u tzv. staroj slavi i činjenici da je zadužio mnoge demokrate značajno podigavši rejting stranke poslednjih osam godina. Mada bi ih isto tako, priznaje ovaj mlaki tadićevac mogao zadužiti i Đilas, budući da za razliku od Tadića on danas ima pobednički kapacitet, vrlo važan članovima DS-a: "Članstvo je pred ozbiljnom dilemom, ako se odreknemo Tadića, kajaćemo se, ako ga se ne odreknemo, opet ćemo se kajati. Jer, činjenica je da Tadić ne može da povrati popularnost koju je imao. Sa svakim danom ona se sve više topi. I Đilas je tu u pravu, izgubili smo puno vremena. S druge strane demokrate jesu u nedoumici, šta Đilas nudi?"

DOSETKE I OČAJNICI: Elem, Đilas se u svom otvorenom pismu ogradio i od Tadićevih tzv. protivnika i od Tadića samog: "Neću da učestvujem ni u starim ni u novim dinastičkim borbama. Neću da pomažem ljude koji hoće da vrate Borisu navodne udarce. Neću ni da podržavam prevaziđene recepte, fabrikovano jedinstvo, ćutanje ili bilo čiji status stranačke ikone." Dalje, izjavio je da su netačna medijska nagađanja da je bilo kome u DS-u postavljao ultimatume, tražio ostavke, zadavao rokove ili sastavljao liste nepoželjnih funkcionera. Na kraju, rekao je sasvim precizno: "Neću ni da delim stranku." Njegovo pismo nimalo nije umirilo demokratama opsednutu čaršiju. Naprotiv. Tek su u njemu pronašli niz dokaza da će Đilas učiniti sve da zauzme Tadićevo mesto u DS-u, a ako to ne uspe, da će podići sidro i napraviti svoju stranku. Mediji su iz dana u dan izveštavali kako će Đilas pozvati prvo Bojana Pajtića da mu se pridruži, kako Đilas ne pristaje na kompromisno rešenje da Tadić bude počasni predsednik a on zamenik i da preuzme vođenje stranke ("Blic"), da mu Goran Vesić, nekadašnji funkcioner DS-a i bliski saradnik Zorana Đinđića, danas biznismen, piše programska načela i smišlja strategiju javnog delovanja političke partije koju će gradonačelnik Beograda osnovati ukoliko DS ne prihvati njegove zahteve za reorganizaciju stranke ("Danas"). Vesić bi, kažu, u tom slučaju bio desna ruka Draganu Đilasu. I njegov potpredsednik.

Ponovo je aktuelni zamenik Borisa Tadića morao da demantuje medijske spekulacije o formiranju nove stranke. Demantovao ih je i Goran Vesić u meri u kojoj je spomenut. Đilas je rekao da su sve tvrdnje u vezi sa Goranom Vesićem netačne, pre svega zato što nikakvu stranku ne pravi, pa zato za bilo kakvim programom nema potrebe: "Takođe, nema potrebe ni za potpredsednicima."

Poznavaoci prilika u DS-u tvrde da sve priče o cepanju stranke lansiraju upravo oni kojima je u interesu da se demokrate raspolute. Ima i onih, ozbiljnih kritičara Tadićevog vođenja stranke koji tvrde da te priče o Đilasu koji traži glave na panju ili će sam poseći stranku plasira baš predsednikov tabor koji još uvek ima značajan uticaj u medijima. A sve zarad toga da se Đilas na vreme diskredituje, osujeti i dekuražira te da se mane ćorava posla, nego da se brine o vrapcima u Beogradu, što mu je na svom blogu nedvosmisleno poručio Nebojša Krstić, bivši savetnik bivšeg predsednika Republike. "To i jeste njegova mera, prilozi o vrapcima na Studiju B, BusPlus i zašto građani tuku kontrolore", reče potpisniku ovih redova jedan ljutiti tadićevac oduševljen "Krletovom dosetkom". S druge strane, đilasovac koji smatra da je uslov opstanka stranke povlačenje Tadića, priče o Vesiću i vrapcima ocenjuje za "Vreme" kao krunski dokaz da je predsednik DS-a izgubio smisao za realnost i da povlači očajničke poteze. "Pakovanje Vesića Đilasu je potez očajnika. Dovoljno je pobednika u DS-u na poslednjim izborima koji bi uz rame Draganu Đilasu, autsajederi nisu u igri."

DA LI TADIĆ IMA PRAVO NA JOŠ JEDAN PORAZ: Boris Tadić je odmah nakon Đilasovog pisma imao potrebu da odgovori: "Čemu žurba?" Tad je rekao ono o nacionalnoj instituciji, ali i da se u DS-u analiziraju i utvrđuju odgovornost i krivica za izborni poraz, da s tim nije bilo potrebno žuriti, jer od DS-a sada ne zavisi sudbina zemlje. "Ceo septembar će biti mesec analize izbornih rezultata i dešavanja u DS-u na stranačkim organima, a početkom meseca na Glavnom odboru će svako imati priliku da kaže svoj stav, da se utvrdi odgovornost, ali i krivica", rekao je Tadić i ponovio da je DS jedina stranka koja na svakoj sednici Glavnog odbora može da opozove svog predsednika neusvajanjem izveštaja, takođe i da sazove narednu skupštinu.

"Zanimljivo je što se Tadiću ne žuri, i pitam se da li je to savet onih koji su ga onako dobro i u kampanji savetovali da podnese ostavku na mesto predsednika", reče za "Vreme" bivši funkcioner Demokratske stranke koji ne želi da se opredeljuje u obračunu Tadić–Đilas. "S jedne strane, razumem Tadića, on je u predizbornoj kampanji i posle izbora napravio niz pogrešnih poteza i sada, nečinjenjem, misli da će nešto postići. To bi mogao da bude rezon jer u iščekivanju Đilasovih grešaka i agresivnog pristupa veruje da će se članstvo prikloniti mekšoj opciji. S druge strane, Tadićevo nečinjenje Đilasu ide naruku jer u brojnim apelima da se nešto u vrhu stranke promeni on može zadobiti alibi za radikalan potez otcepljenja dela stranke, formiranja druge partije. Iako je verovatno svestan rizika izlaska iz DS-a, pa demantuje tu mogućnost. Tadić treba da ima u vidu i da će se u okršaju sa Đilasom, kad jednom uđe u ring, kad god to bilo, sada, za pola godine, za godinu dana, tući samo jednom, dakle imaće šansu za jednu pobedu ili za jedan poraz, a Đilas je taj kome ne mora da se žuri. Pred njim je vreme, i posle eventualnog poraza za njega ima mesta u politici. Za Tadića više nema."

Ono o čemu se danas govori među demokratama je strategija stranke, odnosno i ko će je osmisliti i ko će je sprovoditi. Naime, koji će kurs zauzeti DS u novim okolnostima. Da li će se proceniti da treba ići na agresivno opoziciono delovanje koje bi moglo rezultirati privremenim izborima ili će se četvorogodišnje delovanje u opoziciji iskoristiti za unutarstranačko pročišćenje, za investiranje u nova lica a onda na novim redovnim izborima osnaženi, pročišćeni i reformisani imati šta da ponude svom tradicionalnom biračkom telu koje ih je ovog puta kaznilo. Kako bilo, tri ishoda su moguća u DS-u, uveren je Dejan Vuk Stanković.

Mogle bi, recimo, da se dogode kozmetičke promene. Da se u analizama odgovornosti i krivice tokom septembra, o kojima govori Tadić, simbolički žrtvuju jedna ili dve političke ličnosti, na primer dva potpredsednika, i da se naprave korekcije u kadrovskoj bazi u Srbiji. U suštini bi sve ostalo isto, isti lider, ista kadrovska struktura. Druga mogućnost je da Boris Tadić bude smenjen, ali da budu smenjeni i potpredsednici stranke koji su direktno ili indirektno svojim činjenjem ili nečinjenjem odgovorni za izborni rezultat i epilog političkih događaja koji su DS odveli u opoziciju. Bila bi to sveobuhvatna redefinicija stranke, bez raskola.

(RAZ)VEZIVANJE POLITIČKIH SUDBINA: Treća varijanta, koju ne treba odbaciti, kaže Stanković, jeste da suprotnosti na relaciji Đilas–Tadić postanu nepremostive i da svako ode na svoju stranu: "Ne bih u ovom trenutku isključio nijednu opciju, s tim što bi tu trebalo razlikovati ono što bi bilo najverovatnije od onoga što bi trebalo da se dogodi ako DS hoće sebe da redefiniše i da se postepeno vraća na one političke pozicije koje je imao u poslednjih osam, deset godina. Sudeći po Tadićevim izjavama i napisima u medijima, mislim da su jako male šanse da se on povuče sa mesta predsednika stranke. Mislim da svako odlaganje rasprave i skupštine u DS-u pokazuje da će promene biti neznatne modifikacije, a ne neke suštinske promene. To onda otvara pitanje statusa i položaja Dragana Đilasa u DS-u. Njegove kritike u javnosti nisu bile slučajne i nisu bile lišene političkog osnova, s obzirom na to da je Đilas jedan od retkih u stranci koji je zadržao politički kredibilitet dobrim rezultatom u Beogradu. Zato je veliko pitanje koliko on svoju političku budućnost želi da veže za političku sudbinu Borisa Tadića, koji očigledno nije spreman da bude neko ko će pristati da preuzme odgovornost za ono u čemu se nalazi DS sada."

Vladimir Goati iz Transparentnosti Srbija kaže da je poraz na izborima najteži šok za ozbiljnu partiju i u teoriji partija takav udar predstavlja majku promena, organizacionih, kadrovskih, programskih. Pitanje je samo epiloga. "Ostavka predsednika je isključena kao mogućnost. Nije se dogodila. Nije precizirana izborna skupština za demokratski reizbor svih partijskih organa, što je na neki način zamena za tu izostalu ostavku. Tako se obavlja sanacija legitimnosti. Uzdrmano rukovodstvo sanira svoju legitimnost demokratskim izborima. Nisam primetio da neko to najavljuje, govori se o sastanku Glavnog odbora, a tog bi sastanka bilo i bez izbora i poraza na njima. Možda zaista grešim, ali utisak je spolja da je DS bio u nekom stanju obamrlosti. Nisam primetio ničiju pojedinačnu želju da se ustoliči na mestu predsednika DS-a; možda grešim, to su uvek motivi koji se javno ne iznose. Težak, dramatičan poraz zahteva izbore, ali samo pod uslovom da budu slobodni i ravnopravni unutarpartijski, pod kontrolom javnog mnjenja, medija civilnog društva. Svaki pokušaj uvijanja i prikrivanja mogao bi da bude okidač za sukobe i cepanja."

I protekle nedelje medijska spinovanja i dalje su zabavljala sve zainteresovane za sudbinu demokrata. Tadić navodno planira da optuži Đilasa za izborni poraz jer je gradonačelnik odbio da bude kandidat DS-a za premijera. I to će, kao, učiniti javno, jer je već ranije najavio za javnost otvorenu sednicu Glavnog odbora DS-a na kojoj će se raspravljati o analizi izbornih rezultata. Rijaliti ili Osma sednica, pitanje je sad.

Zašto su se demokrate delile?

DS-BRODOGRADILIŠTE: Vladimir Goati

Koliko poslednji sukob u DS-u liči na neki od prethodnih okršaja koji su obeležili bogatu istoriju jedne od najstarijih stranaka u Srbiji ("Vreme" je nedavno pisalo o svim rascepima i ujedinjenjima u Demokratskoj stranci, br. 1123, 12. jul)? Vladimir Goati će reći da je poslednji spor personalno-kadrovski: "DS je izvorna stranka, brodogradilište za veliki broj političkih partija. DS je bio neka vrsta DOS-a, ujedinjavao ga je zajednički neprijatelj, autoritarni Miloševićev poredak. Želja da se bude prvi i da se bude šef, to su stvarni uzroci u podelama u DS-u."

Iako su se prvi rascepi u DS-u u početku činili kao neslaganje u tehničkim pitanjima, u osnovi su bili ideološki, različito viđenje nacionalnog pitanja. Takav je bio razlaz Nikole Miloševića i Koste Čavoškog sa Mićunovićem, Đinđićem i Koštunicom, a kasnije je i Vojislav Koštunica otišao i osnovao DSS zbog drugačijeg odnosa prema nacionalnom pitanju. Iako je počelo kao tehničko pitanje da li ući u DEPOS ili ne.

Sukob između Đinđića i Mićunovića u osnovi je bio odmeravanje ko ima kapacitet da tu stranku vodi u pravcu dostizanja većeg političkog uspeha jer samostalni nastup DS-a nije doneo željeni rezultat, ostali su manje-više u parlamentu s brojem poslanika koji su imali i 1990. godine. Đinđić je tada smatrao da DS treba da preraste iz kluba disidenata u modernu političku stranku, napravio je kadrovsku promenu u vrhu DS-a i preuzeo liderstvo u stranci. Mićunović se vratio u DS tek kada je Boris Tadić preuzeo stranku.

Raskol između Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića bio je ideološko-kadrovski spor, kaže Stanković. Dogodio se u situaciji kada je DS uspostavio režim kohabitacije sa DSS-om i kada je Tadić preuzeo stranku u potpunosti. LDP je postao kritičar tadašnje kohabitacione vlade. "Od DS-a načinio je stranku koja je došla do kredibilnog rejtinga, uvišestručio je rejting stranke. Nijedan lider pre njega to nije učinio", dodaje Stanković i kaže da je to razlog što Tadić ne prihvata činjenicu da treba lako da se povuče.

Ovaj poslednji sukob ipak je specifičan. Sad su razvijenije koordinate višepartijskog sistema, za razliku od devedesetih kad je taj sistem bio u povoju. "Konvencija u razvijenim demokratskim zemljama jeste da se nakon izbornog poraza lider stranke povlači i prepušta mesto nekom drugom", zaključuje Stanković. Izborni porazi su i prvi znak za povlačenje lidera.

foto: tanjug