Nije bilo onog slatkog iščekivanja, euforije, drhtavice, sve je prošlo tako profano kao da smo svi jedva čekali da se stvar obavi, pa da pobegnemo odatle.

Čovek iz građevinske direkcije, umoran i u žurbi, izvadio je iz papirne kese privezak sa znakom svog preduzeća, potom kutiju sa ključevima i na kraju formular o primopredaji stana koji je naslonio na sims i olovku usmerio na prazni pravougaonik papira:

"Imate li primedbi!"

Manje-više bio sam upoznat sa procedurom, ali opet… Zar će taj svečani čin izgledati kao odlazak na kakav šalter, popisivačka anketa, rutinsko otaljavanje posla, gde je tu uzvišenost trenutka, ipak, krov nad glavom je u pitanju? Ništa!

"Imam, kako nemam!", rekao sam uškopljenim glasom zureći kroz prozor, za koji trenutak mog stana, dalji od njega nego što sam bio svih ovih godina dok sam ga čekao.

"Imam. To što sam stan kupio sa 45 godina, to je osnovna primedba!"

To sam hteo da kažem, ali iz usta su izlazile neke gluposti o sitnim pukotinama na zidu, neispravnoj kvaki na ulaznim vratima, polomljenom štekeru…

Vojnik korporacije je hladno popunjavao pravougaonik ne podižući pogled. Glas u meni je diktirao:

"I gde je ovde radost, što ne pijemo šampanjac, je l’ ovo odgovor na stambeno pitanje? Pišite, gospodine, samo pišite!"

Sitnim slovima, kako bi moglo sve da stane, robot je upisivao da nedostaje šraf na oluku, da treba poravnati silikon iznad prozorskih okana, j… me silikon, popraviti fugne na pločicama…

"I još zapišite da sam ovo drugačije zamišljao i da nema smisla na ovaj način se skućiti. Zar sam se zbog ovoga zadužio ko Grčka?"

Baš je njega bilo briga za moju unutrašnju borbu i dileme, njemu je ovo formalnost. Hajde njemu, ali što je bila i meni?

"Potpišite ovde!"

Santa leda mi je gurnula papirčinu i štiklirala mesto gde sam smandrljao potpis, a tolike godine sam vežbao da bude kitnjast i primeren tom uzvišenom trenutku.

Ledeni je razdvojio kopiju od originala i naprasno dobio napad logoreje:

"Ovo su vam ključevi od stana, komada tri, ovo od poštanskog sandučića, komada dva, ovo od ulaznih vrata u zgradu, komada jedan, ovo od kutije sa grejanjem…"

Bože, hoće li ovaj prestati, zvečalo mi je od tih silnih ključeva u glavi, dok ih je službenik ređao po simsu. Nanosio sam se svih ovih godina tuđih ključeva, ali da će mi moji rođeni biti teret, nisam verovao.

"Inače, na stan imate garanciju dve godine. Ako se bilo šta u tom roku dogodi, možete da kontaktirate…", deklamovao je, ali ja ga više nisam slušao.

Kao što nisam primetio ni kad je šmugnuo kroz širom otvorena vrata tog mog stana da na nekom drugom spratu ponovi ceo performans i tako sve dok, valjda, ne isprazni onu papirnu kesu.

Znači, ovako izgleda moje zbogom višedecenijskom podstanarstvu, sumirao sam gorke utiske dok se prazni pogled sudarao sa onim praznim zidovima.

Mrtvo more! Ispuvani balon! Pokazna vežba kliničke rezignacije!

Skupio sam one silne ključeve sa manjim žarom nego što sakupljači sekundarnih sirovana prilaze pocepanim kartonskim kutijama, potrpao ih u torbu i polako se evakuisao iz tog ostvarenja podstanarskog sna.

A tek me je čekao topli zec formiran od prijatelja, kolega, rodbine…

"I, kako je bilo?", pitao je, prvi koji je valjda dežurao dok ne uključim telefon.

"Fenomenalno! Ne mogu ti opisati!", slagao sam uverljivim glasom. Šta da mu kažem!? Izvini, znaš, konačno sam kupio stan i nije mi ni do čega!

Telefon je zvonio ponovo.

"Čovek bez svog stana je čovek bez psihologije! Sad si kompletan!", pametovao je onaj sa druge strane etra.

"Tačno tako, kompletan!", potvrdio sam, a ne bi me sastavilo ni dvadeset majstora.

Majstora! Sa užasom sam se setio da sad i tu sortu treba preživeti.

"E, sad da častiš!", čekao je u zasedi kolega.

"Naravno, ovo valja zaliti!", rekao sam, nadajući se kako bi alkohol možda i pomogao da bar privremeno zaboravim horor.

Nakon što sam se složio sa konstatacijom da je lepo biti vlasnik nekretnine – da ružne li reči, Bože dragi – i saslušao mini esej na čuvenu temu "svoje kućice, svoje slobodice", ponovo sam isključio telefon.

Eh, ti divni dani podstanarstva! Ili, biće pre, mladosti!