Kada se činilo da je otkriveno sve o radu i umetnosti Ljubice Cuce Sokić (1914–2009), slikarkin sestrić Branko i unuk mr Miomir Miša Gatalović pronašli su njene pastele. "Iza mistične zelene zavese", u "skrivenom prostoru" kojem "niko nije prilazio godinama, možda decenijama", kako je Miša Gatalović opisao momenat otkrića Cucinih pastela, nalazilo se oko 160 do tada nepoznatih radova u toj tehnici.

Od ovog 31. jula do kraja septembra, 98 pastela Cuce Sokić, člana Srpske akademije nauka i umetnosti, izloženo je u Galeriji SANU. Autorke izložbe i postavke su Irina Subotić i Nevena Martinović. Najveću pomoć u realizaciji i organizaciji izložbe pružila je galerija "Rima" iz Kragujevca. "Odmah sam se dogovorio sa familijom Cuce Sokić da radovi koje su otkrili postanu deo galerije ‘Rima’, da ostanu na jednom mestu kako bi se restaurirali, konzervirali, istražili i pokazali javnosti", kaže za "Vreme" Aleksandar Milojević, vlasnik galerije "Rima", u kojoj su pre dve godine javnosti prvi put pokazani pasteli Cuce Sokić na izložbi Reotkriće, i koja je objavila monografiju Pasteli Ljubice Cuce Sokić. Izložba je zatim prikazana u Spomen zbirci Pavla Beljanskog i u Galeriji savremene umetnosti u Smederevu, a na kraju je stigla i do SANU. "S obzirom da se 10 pastela sada prikazuju prvi put, i da je najobuhvatnija izložba pastela jednog umetnika na ovim prostorima, ona je kruna našeg trogodišnjeg rada", kaže Aleksandar Milojević.

SLIKARSKI PUT: Irinu Subotić je već prvi susret s novootkrivenim pastelima Cuce Sokić podstakao na veliki broj pitanja na koja niko nije imao tačne i nedvosmislene odgovore. "Kada je umetnica počela da se bavi pastelom? Najstariji datovani potiču iz 1935. godine, to su Autoportret i Portret Danke Gatalović, ali – da li ih je radila i ranije, tokom studija? Po svoj prilici, to je bila njena omiljena tehnika, kojoj je u pojedinim periodima stvaranja bila posebno intenzivno posvećena – možda do kraja života? Retki pasteli su datovani, potpisani ili nose neke zabeleške i nazive, što veoma otežava donošenje konačnih zaključaka o njima, a potvrđuje pretpostavku da nisu bili namenjeni očima i sudu javnosti. Zbog čega ih je ostavila? Moje tumačenje, više psihološko nego umetničko, jeste da su oni njoj izuzetno bili bliski, da je ona u njima prepoznavala sebe, onaj unutarnji poriv, a ne ono što je želela da prikaže javnosti. Dobro sam je poznavala, i znam koliko je želela da odvoji javno od privatnog. Želela je da pruži sliku o sebi kao jedne postojane, ozbiljne umetnice koja je imala svoj studijski put. Izvan toga, ti radovi su bili puni emocije i želela je samo za sebe da ih sačuva", kaže Irina Subotić. Pretpostavlja se da je u takvom slikarkinom odnosu prema pastelima mogući razlog zašto Cuca Sokić svoje pastele nije izlagala redovno.

Put Cuce Sokić znan javnosti čine sledeći elementi: nakon završene Umetničke škole, gde joj je predavala Beta Vukanović, otišla je u Pariz. Irina Subotić podseća da je tamo, gledajući Sezanova dela, shvatila suštinske poruke modernizma: da delo mora da se izgrađuje, da ono ima svoje zakonitosti, i ima zračenje koje je iznutra i nije rezultat spoljnjeg efekta. Pred Drugi svetski rat postala je član grupe "Desetorica". Ratne godine provodi u Beogradu, teške godine tokom kojih je čak bila na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima. "Posle rata u jednom kratkom periodu i Cuca Sokić prihvatila duh socmodernizma, bio je to jedini način da se ostane u stvaralaštvu, ali se vrlo brzo vratila svome interesovanju: slikanju predela, enterijera i portreta. Šezdesetih-sedamdesetih godina ulazi u fazu koju nikad nije zvala apstraktnom jer je uvek bila bazirana na viđenom, doživljenom, na nečemu što je nju okruživalo. U sedamdesetim i osamdesetim, već kada je doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i predelima, najčešće Beograda. Dakle, bio je to jedan logičan i smiren opus", kaže Irina Subotić i ocenjuje: "Cuca Sokić je na vrhu modernizma naše kompletne srpske umetnosti, ali ona je umetnica koja nikada nije, verovatno zbog svog ličnog habitusa – ja mislim i zbog građanskog vaspitanja i ponašanja – bila u prvim redovima. Nije bila poput Nadežde Petrović, Zore Petrović, Save Šumanovića, Ivana Tabakovića, poput umetnika o kojima se govori kao o nosiocima najvećih ideja modernizma."

FORMA, PROSTOR, AKT: Izložba u SANU podeljena je u pet celina: portreti, aktovi, mrtva priroda, predeli i enterijeri. Izuzetnim otkrićem izložbe, Nevena Martinović ocenjuje "jedanaest pastela velikih dimenzija: 65×100 i 75×105 santimetara, najvećih radova u celokupnom opusu Cuce Sokić, što dokazuje da se ona ozbiljno bavila ovom tehnikom". S obzirom da su nastali krajem pedesetih i šezdesetih godina kada ona pročišćuje svoj likovni izraz kroz eksperiment u apstrakciji, jedna od autorki izložbe Nevena Martinović smatra da je Cuca upravo u pastelu našla tehniku koja joj je najviše prijala za istraživanje, za pročišćavanje likovnog izraza. Među radovima na temu mrtve prirode, ona izdvaja dva pastela rađena na platnu na kojima je postignuto kubističko sjedinjavanje forme i prostora. Sličan postupak je primenila i na tri akta, što, kako kaže gospođa Martinović, pokazuje da joj je tema akta bila interesantna prilikom istraživanja, ali možda zbog samog prisustva nagog tela ona nije želela da razrađuje eksperimente na toj temi. Veliku celinu na izložbi čine ženske figure. "Cuca je često za svoje modele birala sestru Danku Gatalović, i prijateljice Moku Vintrović, Olgu Kešeljević, Elviru Baruh i Šanu Lukić Šotru. Prikazala je žene koje se odmaraju, obučene u svakodnevnu odeću, najčešće u ambijentu porodičnog doma, u kome su sigurne."

U razgovoru sa potpisnicom ovog teksta za "Vreme" objavljenog 8. maja 1995. godine (vidi okvir), a povodom tri retrospektivne izložbe tada otvorene dan za danom u Beogradu, gospođa Cuca Sokić je o svojim izloženim radovima rekla i ovo: "Gledam ih sa distance maloga zaborava. Za mene je to izuzetno prijatno. Sada će opet da se vrate vlasnicima, pa ih, ko zna, možda neću nikad više ni videti."