Prvi učesnik ovogodišnjeg Festivala monodrame i pantomime, upravo završenog u Zemunu, bio je Nebojša Dugalić sa autorskim projektom Ispovest Dmitrija Karamazova. Pre dve godine, za ovu istu monodramu dobio je nagradu Srebrni vitez u Moskvi, a pre 18 godina – diplomu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od tada je na pozornicama beogradskih i srpskih pozorišta bio Knez Miškin, Karađoz, Simeon Njago, Antonije, El Greko, Pavle Isakovič, Drobac, Ejlert Levborg, Rakitin, Maks Bijalistok… Od predstava sa aktuelnog repertoara pomenućemo Hedu Gabler u Narodnom pozorištu, Tako je moralo biti u Jugoslovenskom dramskom, i mjuzikl Producenti Pozorišta na Terazijama. Režirao je u pozorištima Vranja, Banja Luke i Kraljeva i jedan je od osnivača "Radionice integracije", pozorišta u kome glume slepe i slabovide osobe. Profesor je glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.

"VREME": Začuđuje podatak da ste za diplomski rad iz glume izabrali da nemali roman Dostojevskog Braća Karamazovi adaptirate u monodramu, i da je režirate. Da li vam se sad taj poduhvat čini preambicioznim za jednog diplomca glume?

NEBOJŠA DUGALIĆ: Ne. Tokom studiranja trudio sam se da steknem razna znanja, zbog svesti o odnosu prema celini. To znači da morate biti i dramaturg i reditelj i scenograf i kostimograf i masker da bi glumačka kreacija lika bila kompletna i kako valja. Jer ako bilo šta od toga ne znate u potrebnoj meri, nećete liku udahnuti puni život. Eto, zato sam se trudio da sve to saznam, izgleda da sam bio student-štreber.

A izgleda da i dalje poštujete odnos prema celini: u Vranju ste režirali Čehovljevu dramu Paviljon broj šest, odgovorni ste za scenografiju, kostim i muziku te predstave, plus još i glumite u njoj…

A sad je to pozorište izgorelo! "Bora Stanković" je izgoreo! Jezivo! Doživljavao sam ga kao svoju kuću! Ne mogu da verujem da se sve prelomilo na pozorištu! Strašna je činjenica da zbog nekih lokalnih obračuna izgori pozorište, kao i da u njemu bude diskoteka! Da li možete da zamislite da u zgradi Narodnog pozorišta postoji tako nešto, da za vreme predstave čujete muziku iz diskoteke? Meni je to pozorište izuzetno drago, tamo sam doživeo svoje najlepše pozorišne trenutke. Njihova predstava je u Moskvi dobila i Zlatnog i Srebrnog viteza i to u konkurenciji 24 pozorišta iz sveta! To je fantastičan uspeh za pozorište koje je na margini zemlje i geografski, a i po mnogo čemu drugom. Ansambl tog pozorišta ima redak potencijal i žar da se uradi nešto valjano! Ne mogu da verujem šta im se dogodilo!

U Vranju ste premijerno igrali Ispovest Dmitrija Karamazova, a zatim i drugim gradovima. U nekom od novinskih tekstova o gostovanju u Beogradu postavljeno je retoričko pitanje da li publika pred kojom igrate ovu monodramu ima predznanje o Dostojevskom.

Uveren sam da ćete, kada je nešto istinito, prepoznati energiju te istinitosti čak iako tekst i predstavu ne razumete u potpunosti. To je najvažnije. Sećam se da smo Pekićevo Zlatno runo, vrlo hermetičan tekst, tekst s mnoštvom književnih, filozofskih i istorijskih referenci, igrali pred najrazličitijom publikom. Kao i Andrićevu Prokletu avliju. Ne morate ništa da znate o tim delima pre nego što počne predstava ako vam ona podstakne makar slutnju prepoznavanja čak i onoga što ne razumete u potpunosti.

Zašto ste od trojice braće Karamazov odabrali baš Dmitrija? Da li ste u njemu prepoznali neki deo sebe?

Kad je Dostojevski u pitanju, teško je odlučiti se za jedan lik ili temu. Uvek se setim pokojnog Steve Žigona s kojim sam radio Idiota kad mi je u vozu između Moskve i Minska rekao: "Raditi Dostojevskog je predivno, a ne raditi Dostojevskog je čisto gubljenje vremena." Moj izbor Dmitrija je bio vođen logikom i zahtevima monodrame. Učinilo mi se da lik Dmitrija predstavlja čvorište, da se sudbine svih likova njegove okoline i porodice sustiču u njemu, da je on lik kroz koji bi se mogla ogledati drama onoga što u teoriji književnosti zovu karamazovština, pa da je zato i najpodesniji za monodramsku formu. A odnos između ličnog i literarnog je uvek složen. Zapravo, nije uvek najbitnije da li se mi pronađemo u liku koji tumačimo već da li iznutra razumemo logiku zbivanja tog lika, i da li imamo jezik kojim bismo o tom zbivanju progovorili. Meni se tada činilo, a evo i sada sa nekom dodatnom zrelošću osećam isto, da sam razumeo strukturu događajnosti u Dmitriju. Moja monodrama je Dmitrijeva ispovest bratu Aljoši. Aljoša fizički nije na sceni. Dmitrijeva ispovest je živa drama ljudske duše koja mora sebe sa nekim da podeli. A jedino biće koje Dmitrij vidi kao biće koje bi umelo da čuje i, što je njemu najvažnije, da oprosti, jeste Aljoša. On mu kaže: "Meni samo to i treba, da mi neko viši oprosti, ti ćeš razumeti, ti ćeš oprostiti, a moraš mi večeras mnogo toga oprostiti." To su reči krajnje otvorenosti, bezrezervnog izlivanja duše, što je dobar okvir u kome se na pozornici može pokazati koja to istina progovara iz čoveka onda kad nema nikakvih ograda, kalkulacija i manipulacija, već samo potreba duše da se izlije pred nekim bliskim.

Ovo nije jedina monodrama u vašoj karijeri, druga je O svečoveku vladike Nikolaja Velimirovića. Monodrame nisu česte, smatra se, zato što ih je teško realizovati i igrati, a popularnost im nije velika. Da li je to predrasuda? Isto pitanje važi i za mjuzikl: otkud vi, glumac likova velike i važne literature, u zabavnom žanru?

Monodrama je pre svega stvar afiniteta i potrebe glumca: da li želi da uradi ovo ili ono. Moje dve monodrame su komplementarne: Dmitrij je živa rana, a Vladika nosi rane svoga roda i vremena sa uporištem u Bogu i veri. Obe su jedna vrsta obgledavanja ljudske stvarnosti u ovom prolaznom vremenu sa dva različita gledišta, ali je u oba isto iskustvo čovekove trošnosti, prolaznosti, nesigurnosti u vremenu, njegove ranjivosti, iskustvo svega onoga što naše postojanje jeste. A priče da je mjuzikl lak žanr su rezultat neznanja. Da biste bili dobri u mjuziklu i operi mora toliko sve da bude savršeno da bi gledalac pristao na uslovnost da je neki događaj pevan, a ne igran. Jer ako gluma, pevanje, ili koreografija nije u skladu sa celinom događaja, to izgleda negledljivo. Mislim da ideja o fah-glumcu proizilazi iz predrasude o nečijoj sposobnost i mogućnosti. Veliki broj ljudi može mnogo toga više od onoga što se misli da mogu, ali im se naprosto ne dogodi prilika da to i pokažu. Zato ih po inerciji uzimaju samo za ove ili samo za one tipove uloga. Ja sam imao sreću da me je moj put vodio po najraznovrsnijim likovima, pa sam imao mogućnosti da svakog puta uradim nešto različito. Zato mogu da budem zadovoljan i spokojan svojim pozorišnim putem.

Na tom putu je i kabare Da, to su bili dani. Kabare bi se mogao nazvati primenjenim pozorištem, namenjen je publici koja ne bi došla da gleda Dostojevskog, ali nema ništa protiv zabave koju nudi kabare.

Imali smo to na umu, Boris Pingović i ja, kad smo osmišljavali poetsko-muzički kabare: jezik pozorišta će približiti ljudima jezik poezije. Kad čuju poeziju, kad je osete, neće o njoj misliti kao o nečem nerazumljivom i dalekom. Naš kabare će krajem jula imati 200. izvođenje. Mislim da to dovoljno govori o njemu.

Pre 12 godina napustili ste Narodno pozorište zbog pedagoškog rada. U vašoj glumačkoj karijeri je od tada bilo i pauzi, ali i perioda u kojima ste mnogo redili. Prošle godine ste, na primer, imali šest glumačkih i dve rediteljske premijere. Da li je ta neujednačenost posledica sticaja okolnosti?

Rekao bih da nije. Mislim da je jedno od važnih stvari u bavljenju umetnošću dobro ekonomisanje vremenom. Zato gledam da li mi nešto izjalovljuje vreme ili mi ga oplođuje, pa u tom smislu i biram svoje prisustvo u javnosti. Ako smatram da je potrebno nešto važno uraditi, ja to i uradim, a ako nije – zašto bih se negde trpao samo da bih bio pred očima sveta. Mislim da je važno imati odgovoran odnos prema vremenu: umesto da ga izjalovim u nekim zaludnim bavljenjima i tumaranjima, čovek može da ga utroši na ozbiljan rad na sebi, u okviru svoje sfere interesovanja. Naravno, nije to uvek moguće u ovom vremenu. Ali ako bi svako to učinio makar malo, mislim da bi se dogodio ozbiljan prevrat u našem društvu.

Beogradska pozorišna sezona je završena u ružnoj atmosferi, posumnjalo se u ispravnost mnogo toga, pa i u profesiju glumca.

Mislim da je to, kao i mnoge druge u našem životu, veštački isfabrikovana stvarnost. Kada jednom društvu suštinski ne treba kultura, onda će ono lako naći hiljadu načina da potvrdi tu činjenicu. Pa i time što će se pojaviti priča da imamo previše glumaca. Koliko je to netačno zna svako ko je hteo da napravi podelu za komad od deset lica! Da vam daju glumce svih beogradskih pozorišta, vi ne možete da odaberete tih deset koji vam trebaju. Zato nije reč o tome da li ima previše ili premalo glumaca, već da li postoji duhovna klima u kojoj je umetnost potrebna. Kada vi na svakom koraku sugerišete da je kultura šesti prst, da je izraslina nepotrebna, da je društveni balast, i da su supkultura i nekultura bitnije od kulture, naravno da će je ljudi doživeti kao višak i teret. Naravno, glavno pitanje je šta smo mi uradili da kulturu učinimo neophodnom, šta smo učinili da shvatimo da je ona temelj svega drugog u društvu. Ne branim kulturu zato što sam kulturni radnik, nego zato što znam da kultura čuva zdravo tkivo društva, njegovu ljudskost, i ako je ne negujete, onda je u društvu sve moguće. A kad narod otupi za razlikovanje šta je dobro, a šta ne, onda će sve što mu ponudite prihvatiti za vrednost i istinu. Zato nije uopšte teško proglasiti glumce neradnicima koji piju po kafeima i primaju visoke plate. Zato kažem da su te priče o našoj profesiji isfabrikovane da se zatrese gora, a rodi miš, pa možda ni on. I to je strašno. Čovek može da se bori donekle s nekim stvarima, a onda shvati da mu ceo život prođe u borbi s vetrenjačama, da u nekom izjalovljivanju vremena izgubi snagu za ozbiljno stvaralaštvo i ozbiljno bavljenje onim što je njegov poziv. Ali, šta da radimo, žalosno je što u ovakvom vremenu koje je teško jedni drugima nismo pomoć u neizdrživom nošenju svoga postojanja, žalosno je što gledamo ko će koga pre da sruši da bi dokazao da je u pravu. I šta s tim – u pravu? Hoće li nekome biti bolje od toga? I da bilo ko bude u pravu, kakva svrha od tog saznanja ako nismo zajedno uradili neku dobru stvar, nešto da nam svima bude dobro.