Ko je pokrenuo lavinu: Gubitnik u centru pažnje

Naši političari i javni delatnici skloni su da se igraju vatrom, ali ovaj put vatrom se igraju na buretu punom benzina. Postoji li, uopšte, društvena odgovornost u opisivanju stanja, kreiranju politike i javnog mnjenja ili se iz političkih rovova svet posmatra preko nišana.

Kad nastaje onaj lom u ljudskim glavama kad ideju o boljoj budućnosti i boljem životu ljudi zamene za bilo koju ideju preko koje mogu da ispolje nezadovoljstvo, očajanje, gnev..?

Nema tog statističkog, ekonometrijskog, sociološkog ili političkog podatka koji sugeriše datum tog prevrata, a posebno ga nema u Srbiji koja je i bez ekonomske krize u stanju permanentnog socijalnog previranja i političkog lutanja.

To kreće kao lavina. Od male grudve. Recimo od uzvika "Krađa, krađa!"

Na tu kartu je zaigrao Tomislav Nikolić, predsednički kandidat i drugoplasirani posle prvog kruga predsedničkih izbora, i to je, ruku na srce, opasna igra, nesrazmerna s količinom dokaza kojim bi naprednjaci opravdali svoju tezu da su na izborima 6. maja pokradeni.

Postoje različite teorije o tome zašto se Tomislav Nikolić odlučio da par dana posle prvog kruga predsedničkih i po okončanju parlamentarnih izbora, alarmira javnost i radikalizuje izbornu scenu.

Prva i najprostija jeste da su oni zbilja pokradeni. Međutim, Nikolić za sada nije ponudio ubedljive argumente da se to zaista dogodilo i da je krađa glasova, ako je te krađe bilo, bila masovnih razmera, odnosno da bi to presudno uticalo na rezultat. Osporavaju i institucije koje u Srbiji inače ne uživaju veliki ugled.

Za tužilaštvo tvrde da su lažovi i plaćenici Borisa Tadića, nakon njihovog nalaza da je ukradena vreća s glasovima na jednom biračkom mestu u Pančevu, ali da su zapisnici s birališta, overeni i potpisima članova biračkog odbora iz SNS-a, tačni i da je jedino to merodavno. Tužilaštvo, jednostavno, kaže da su ukradeni listići, a ne glasovi.

Po drugoj teoriji, Tomislav Nikolić se dosetio da bi povicima "Krađa, krađa!" mogao, pred drugi krug predsedničkih izbora, da vodi izbornu kampanju mnogo efikasnije nego što je kampanju vodio pred prvi krug. Možda mu je ponestalo i para i/ili podrške sponzora, pa ovo ispada i najjeftiniji način da bude u centru pažnje, a da ga, u materijalnom smislu, to malo košta.

Slika žrtve: Svi smo mi pokradeni

Ako uspe da stvori sliku o sebi kao žrtvi nepravde, šanse da pobedi u drugom krugu mogu da mu porastu. Narod je, inače, sklon da veruje da ovde sve počiva na nekakvom lopovluku i tu nije potrebna neka velika agitacija. Dati glas nekom za koga verujete da je jednom bio pokraden mnogima bi izgledalo kao ispunjenje njihovog sna o pravdi.

Boris Tadić na ovu vrstu agresije odgovara sve češćim pominjanjem reči – stabilnost. On deluje trenutno kao dežurni koji stoji pred mestom incidenta i drži u ruci vatrogasni aparat, ali to je pasivna pozicija u odnosu na ovu koju je zauzeo Tomislav Nikolić.

Razlika posle prvog kruga bila je desetak hiljada glasova u korist Borisa Tadića (prvi put u njihovim međusobnim sučeljavanjima) i ta razlika nikom ništa ne garantuje. Nikolić pretnjama o fizičkoj odbrani njihovih glasova ometa izborni proces i računa da to doprinosi smanjenoj izlaznosti na izbore jer mu u takvoj situaciji rastu šanse.

Čovek koji za tužilaštvo tvrdi da su lažovi drugim rečima kaže da priznaje samo sud svoje partije i teško je verovati, posle energije i retorike uložene u osporavanje prethodnog izbornog kruga, da će on priznati rezultat koji mu ne odgovara. To plaši narod, a posebno izjava da će Tomini ljudi na šezdeset metara od biračkih mesta prebrojavati glasače, gledati ko ulazi na izbore, a u manjim mestima inače se zna ko za koga glasa.

Virus je pušten: Svi smo mi pomalo socijalisti

Kako reče jedan moj kolega "virus je pobegao iz laboratorije" i sad niko ne može da ga vrati. Sumnja se uvukla ljudima u duše i jedna od malobrojnih tekovina onog Petog oktobra, nespornost izbornog procesa, ne da je načeta nego je porušena, pa kad Ivica Dačić kaže da taj oktobar ništa nikom nije doneo i da mu je od svega toga muka, prolazi nekažnjeno u političkom smislu.

Gotovo niko se ne osvrće na ove driblinge "plejmejkera" nove srpske politike koji verovatno ni sam ne zna da li će u nedelju da zaokruži "jedinicu" ili "dvojku", a tek ne zna za koga će glasati njegovi birači koje je pozvao da glasaju za Borisa Tadića.

Nisam siguran da ga to mnogo zanima ili ga, barem, to manje zanima od restauracije stare moći SPS-a kojem izborna krađa od onog Petog oktobra visi nad glavom kao neki "Damoklov mač" i baca senku i na Dačića, aktivnog aktera ondašnjih događaja. Svi smo mi isti, govori Dačić, mada to ne kaže.

Tomislav Nikolić je mogao da radikalizuje priču o krađi i da saopšti da se povlači iz drugog kruga, mada to formalno nije moguće, ali je politički vrlo delotvorno. Nije bilo jasno da li bi to bilo urađeno u "paket aranžmanu", odnosno da li će odbiti i mandate za Skupštinu. Jer, ako je bilo krađe, bilo je na svim nivoima.

Tako bi Nikolić, ako proceni da će biti gubitnik, bez vlade i bez predsedničke titule, preko osporavanja legitimnosti novoformirane vlasti ostao u politici. On je ranije najavljivao da će se povući iz politike ako izgubi, onda je zaćutao pre jedno mesec i po dana, pa je, od svih ljudi na svetu, javnost na to podsetio Aleksandar Vučić.

Sve izvesnije nepriznavanje eventualnog poraza i u drugom krugu šansa je da Nikolić opstane i na čelu stranke i u politici i da buduću karijeru posveti osporavanju legitimiteta onih koji su pobedili. Verovatno bi i radikalizovao stvar do te tačke i posle prvog kruga da time ne bi otvorio sukob u stranci. Sedamdeset tri poslanika dokopalo se plate, privilegija i imuniteta i nisu, verovatno, bili spremni da budu žrtvovani radi Tomine igre "na veliko."

Drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji važniji je iz drugih razloga, a ne zbog dileme da li će pobediti Tadić ili Nikolić. Svakome od nas može da izgleda da su to tek "dve mačke u džaku." Ovi izbori su važni da bi se u Srbiji očuvala legitimnost poretka i da bi Dačiću zauvek ostala muka zbog onoga što se događalo pre 12 godina.