Draga mi je moja ideologija, ali mi je draža istina; tako bi mogla da zvuči verzija čuvene aristotelovske sentence koja određuje srž filozofskog, ali i naučnog i novinarskog poziva. Istina (iznad ideologije) trebalo bi svima ovima da bude vrhovna vrednost. Nažalost, zahtev za istinom izgleda nimalo ne obavezuje neke (samo)zvane filozofe i novinare. Ona je kod njih prosto samlevena u žrvnju liberalističke ideologije. Bolje rečeno, ideologije koja se uporno maskira u ruho liberalizma, deklarativno se zalažući za "pluralizam mišljenja".

Kako u praksi izgleda javno bičevanje i inkriminisanje u duhu ovog "pluralizma mišljenja", i šta od takvog "pluralizma" uopšte ostaje, mogli smo da vidimo na primeru načina na koji filozof Rastislav Dinić i novinarka Jovana Gligorijević prikazuju temat poslednjeg broja "Nove srpske političke misli" posvećen politici (homo)seksualnosti. Istina o autorima i idejama iznetim u ovom časopisu jednostavno je masakrirana, a kao kriminalno ugrožavanje vrednosti "demokratskog" društva javnosti se podmeće i nameće to što se u časopisu uopšte pojavljuju tekstovi koji su se, zamislite, usudili da se suprotstave apsolutnoj i bespogovornoj normalizaciji homoseksualnosti?! Ono što je moglo da se ugura u Prokrustovu postelju unapred presuđene i projektovane NSPM-ovske "homofobije" istaknuto je u prvi plan, a ono što nije moglo, prosto je odsečeno i odbačeno. Sve to zarad već prepoznatljivog i ofucanog – u stilu E-novina – anatemisanja NSPM-a kao "Nove srpske fašističke misli" čija se "fašistoidnost" ovog puta pokazuje u tobožnjoj "zabrani homoseksualnosti". (Besmislenost ove optužbe kojom završava Gligorijevićkin prikaz već je argumentovano pokazana u odgovoru Slobodana Antonića.)

Tako čitalac neupućen u istinski sadržaj poslednjeg broja NSPM-a, koji bi se informisao i edukovao samo na tekstovima poput Dinićevih i Gligorijevićkinih, zaista mora da poveruje da se oko ovog časopisa okuplja nekakvo mračno i zločinačko društvance. On je npr. skandalozno oštećen za informaciju da odmah nakon Antonićevog može da pročita tekst istaknutog gej aktiviste i teoretičara Dušana Maljkovića koji otvoreno i afirmativno podseća na Verlenovu i Remboovu "Odu (bogu?) anusu", i brani "prirodnost" analnog seksualnog odnosa citirajući velemajstora svih perverzija Markiza de Sada. Čitalac takođe ništa ne može znati o mom stavu, navedenom već u sažetku, koji Gligorijevićka, robujući svojoj ideološkoj pristrasnosti, naravno selektivno (ne) prenosi, da je "protestni aspekt ‘Parade ponosa’ sasvim legitiman" i da "homoseksualcima moraju biti garantovana neka osnovna ljudska i građanska prava, od prava da upražnjavaju svoju seksualnu orijentaciju i da zbog nje ne budu diskriminisani u profesionalnom i društvenom životu, do prava da osnivaju zakonske zajednice". Potpuno se prećutkuje i da na drugi deo mog teksta, u kome zastupam ideju o nemoralnosti, i neprirodnosti i nenormalnosti homoseksualnosti u seksualnom pogledu, vrlo oštro reaguje Srđan Nikolić u rubrici "Sučeljavanja". A šta tek reći za nespominjanje Aleksandra Dikića čija su dva teksta u "Dosijeu" tematskog bloka direktno razračunavanje, bez pardona i "rukavica", sa protivnicima održavanja "Parade ponosa" i njihovom ideologijom. Njegovim rečenicama zapravo završava temat NSPM-a: "Svaka odluka mora da proistekne iz civilizovanog dijaloga o svim temama i svaki glas mora da se čuje i bude uvažen, jer se odluka tiče svih nas. Samo tako možemo doći do efikasnog rešenja ovog problema, a posle toga se možemo okrenuti i bitnijim temama. Zato – razgovarajmo!" Dakle, na kraju temata, gde Gligorijevićka i Dinić haluciniraju reč "zabraniti!" eksplicitno stoji "razgovarajmo!" Kolika li onda mora biti ideološka obnevidelost i suženost svesti onih koji tako drastično krivotvore i izokreću pravu istinu?! I može li se igde u intelektualnom pogonu najbučnijih kritičara NSPM-a naći neki sličan primer istinskog pluralizma mišljenja koji je pokazao poslednji broj ovog časopisa?

Da se na NSPM-u neguje demokratski duh misaonog raznoglasja potvrđuje i slučaj samog Rastislava Dinića. Pre nekoliko godina na sajtu NSPM-a imao sam polemiku upravo sa Dinićem, koji je reagovao na jedan moj tekst, a pre nekoliko meseci preneta je Dinićeva kritika nekih vodećih autora NSPM-a, objavljena izvorno na "Peščaniku". Zato Dinić, poručujući na kraju svog odgovora "Idite u NSPM", groteskno sebi uskače u usta. Pa on je bio na NSPM-u i, koliko vidim, i dalje je dobrodošao. Biće, dakle, da Dinićev problem nije u nekakvoj ideološkoj zatvorenosti NSPM-a za njegova i slična gledišta. Problem je izgleda što se na NSPM-u pojavljuju, pa i preovlađuju, što da ne, stavovi suprotni Dinićevim. Tobožnji pobornici pluralizma stoga imaju problem baš sa pluralizmom, i tobožnji protivnici zabrana priželjkuju upravo zabrane. Kako bi bilo sjajno i bajno da NSPM bude jedan novi "Peščanik" ili E-novine!

Ovi totalitarni pseudoliberali, opsednuti netrpeljivošću prema drugačijem i suprotnom mišljenju, često pišu preterano karikirajući i parodirajući stavove svojih oponenata, tako da na kraju misaona argumentacija potpuno nestaje pod lavinom retorički efektnih sofisterija. Dinić, recimo, veći deo svog odgovora Antoniću posvećuje zaključivanju da iz samog principa na koji se Antonić poziva, a to je test univerzalizacije, sledi da je npr. bokser Holifild društveno vrednija individua od monaha Svetog Save. Naravno da je ovo, u svojoj provokativnosti nesumnjivo atraktivno zaključivanje, neutemeljeno, jer na testu univerzalizacije ne pada samo monah koji živi u celibatu, već i svako onaj ko poseje svoje seme gde stigne (takav svet takođe ne bi mogao da opstane). Bez obzira na ovaj promašaj, zanimljivo je da Dinić kaže da se test univerzalizacije inače ne može izneti kao ozbiljan argument, tj. da se iznosi "u lošoj veri – ne zato što ga smatrate ispravnim, nego zato što ga smatrate efektnim". Ali, takvo je onda, u lošoj veri, prosto efektno, ali sasvim neispravno, i Dinićevo ključno polemičko oružje u ovoj polemici, koje sledi upravo test univerzalizacije! Eto kolika je logička vrednost Dinićevog odgovora po samim njegovim rečima…

Uzgred, voleo bih da nam filozof Dinić pokaže i dokaže ovde presudnu stvar, da je (kantovski) test univerzalizacije "davno pobijen i ismejan argument", i da je njegovo današnje korišćenje nalik "ozbiljnom bavljenju tvrdnjom da se Zemlja nalazi na leđima četiri slona, kao doprinosom savremenoj astronomiji". Nijedan savremeni astronom zaista se ne bavi ovom arhaičnom mitološkom predstavom. Ali, mnogi savremeni filozofi sasvim ozbiljno slede Kanta i njegov test univerzalizacije. Između ostalih, i Džon Rols, na koga se upravo Dinić u polemici sa mnom otvoreno pozivao…

Sve bi ovo bila jedna manje-više bezopasna intelektualna polemika da novi totalitarizam koji se krije iza maske zaštitništva (seksualnih) manjina nije počeo nedavno da promalja svoje preteće lice. Pod udar države, tj. Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, došao je profesor Milan Brdar, koji se na svom času drznuo da proglasi homoseksualnost bolešću. Poverenik je dao "Preporuku" da "prof. dr M.B. ubuduće vodi računa da ono što studentima govori o homoseksualnosti bude sasvim jasno i nedvosmisleno". A to što se očekuje od "M.B." ili bilo kog drugog građanina je da "jasno i nedvosmisleno" misle i govore da je homoseksualnost, kako kaže Poverenik, "legitimni neheteronormativni varijetet seksualnosti". Dakle, svi vi, koji imate bilo kakve filozofske ili naučne sumnje u legitimnost homoseksualnosti, slobodno očekujte da možete biti ućutkani!

Treba li onda da nas čudi što je Džordž Orvel rekao da će novi fašizam doći u obliku borbe protiv "fašizma"…