Komentar: Da ne mislim da je cenjeni g. Pančić jedan pošten i čestit čovek, pomislila bih da ima nekakav interes da čak u dva broja lamentira o eventualnom neglasanju i/ili nevažećim listićima na predstojećim parlamentarnim izborima. Ovako, nikako mi nije jasno zašto jedan pametan čovek (mada, ne znam koliko je uputno uputiti mu bilo kakav kompliment glede njegovog lika i dela jer g. Pančić o sebi misli bolje od svakog upućenog mu komplimenta?) ne želi da prihvati ono što i sam vidi – da se u Srbiji već dugo stvara klima da treba da se bira između lošeg i goreg i da se formirao jedan korpus (mislećih?) ljudi koji ne žele da, po ko zna koji put, izaberu loše samo da na vlast ne bi došli oni gori.

Ovi prvi su se pokazali i gde i kako nas vode i baš to je uzrok "no way, Jose" reakcije; druga opcija, onima koji makar malo misle, nije poželjna ni u lošem snu. I šta onda uraditi – glasati za prve iako to odavno ne zaslužuju, samo da na vlast ne bi došli oni "čije ime ne sme da se izgovori"? Politička implikacija takvog stava je da se uvek može vladati i proći nekažnjeno na izborima korišćenjem mehanizma "većeg zla" pa bi spisak babaroga mogao da bude poduži – od političkih partija do Amerike, međunarodne zajednice i tome slično, sve u cilju što dužeg o(p)stanka na vlasti. Situacija viđena, to je već radio Milošević. I šta da rade onda ljudi koji sve ovo uviđaju, ali su previše umorni od praznih obećanja, protestnih šetnji, prevrata koji se posle izrode u nešto sasvim drugo? Šta da rade ako sa jednima više neće, a sa drugima ne mogu? Pa, mogu da ne glasaju.

Mislim da svi "indignadosi" ne sede samo i čekaju Godoa – neku svoju sliku idealne partije i njenih vođa za koje bi mogli glasati; među njima ima i popriličan broj pametnih i učenih ljudi koji znaju i šta i kako, ali do sada nisu hteli da se prljaju ovakvom politikom. Možda sam glupa, građanski neodgovorna, idealista, ali mislim i verujem da bi bilo jako dobro da nešto posluži kao okidač pa da se neki pametni ljudi aktiviraju i urade nešto za sve nas i za ovu zemlju, a ne samo za sebe, članove svojih porodica, stranku i one povlašćene. Da li će kao okidač poslužiti nevažeći listići ili nešto sasvim drugo, nije ni bitno, važno je samo da konačno krenemo napred, a to, u ovakvoj podeli, teško da će se desiti. Kažete da je takav idealizam često korišćena tehnika psihološkog samozavođenja – možda, ali kako bi se, gledano kroz istoriju, izvršile razne društvene promene – od ukidanja ropstva, do protivljenja raznim oblicima opresije pa i do smene vlasti u jednom demokratskom društvu – da se nije u nešto verovalo nego da se samo držalo onog "sigurnog" i "poznatog"? Mislite li da osnivači Demokratske stranke u trenutku osnivanja nisu imali neku ideju, da nisu verovali u nešto što je tada delovalo kao nedostižno, možda i neostvarivo? Ja mislim da jesu i da je sasvim zdravo stremiti ka boljem, ma koliko to u konkretnom trenutku delovalo daleko i na dugom štapu.

Osim što gorljivo komentarišete, secirate, pravite projekcije i rugate se "malograđanskim narcisima" koji ne žele da glasaju, kao jedini kontrateg takvom stavu navodite da takav postupak samo pomaže dovođenju najtrulije desnice na vlast. Tekovina demokratije je i to što ponekad na vlast dođu i oni koji su manje poželjni, a teško da smo mi toliko razvijeno i edukovano društvo pa da ovu prepreku svaki put uspemo da preskočimo. Pitam se samo čega se toliko bojite? Ako se bojite da će, ako na vlast dođu oni "čije ime ne sme da se izgovori", doći do nekakve apokalipse, moram da vas podsetim da nam, od onih devedesetih, od četiri jahača apokalipse nije bila samo kuga, ostale smo već videli i na svojoj koži osetili. Ovo će pre, ako se ipak dogodi, biti tranzicija između Kurte i Murte, gde će jedina razlika biti samo u imenu.

Pošto ste, na 1001 način, analizirali zašto je neglasanje loša/idealistička/neodgovorna opcija, nekako smo ostali uskraćeni za vaš lični stav zašto treba glasati (jer ćete vi, koliko sam shvatila, to učiniti), a da nije komentar tuđih stavova. Za sada ste izneli samo teoriju "većeg zla". Bilo bi lepo, u duhu onog audiatur et altera pars da se čuje mišljenje i jednog glasača. Šta vi mislite, g. Pančiću, šta će biti ako se ipak glasa, šta će biti tada, dokle ćemo stići? Koja je projekcija u tom slučaju? Nešto mi se čini da vi još niste završili sa ovom temom pa bi bilo lepo (ko zna, možda i korisno) da u nekom od sledećih brojeva, umesto kritike, iznesete vaš lični stav.