Biografski podatak kaže da je diplomac Džozef Heler, budući autor romana Kvaka 22, mobilisan u američko ratno vazduhoplovstvo kao nišandžija na bombarderu u Drugom svetskom ratu. Leteo je u 60 borbenih misija, sve pre no što je napunio 25 godina. Po letačkom i ratnom iskustvu sličan je još dvojici pilota-pisaca, Antoanu de Sent Egziperiju i Ričardu Hilariju. Egziperi je napisao Ratnog pilota pre no što će poginuti na zadatku. Devetnaestogodišnji Ričard Hilari je bio oboren u vazdušnim borbama Bitke za Britaniju, na početku Drugog svetskog rata. Oporavljajući se, u bolnici je napisao Poslednjeg neprijatelja, da bi na jednom od prvih letova po povratku u službu poginuo u avionskoj nesreći. Heler je, ne znamo po koju cenu, svoje letove preživeo do prirodne smrti. Kao i – valja se nadati – Josarian.

Poslednji neprijatelj ili Ričard Hilari (1919–1943)

‘Spitfajeri’ su bili poređani u dve vrste ispred pilotske barake. Tamna sivo-smeđa kamuflaža nije skrivala njihovu očiglednu lepotu i preteću jednostavnost linija. Zakačio sam padobran i nezgrapno ušao u kokpit. Primetio sam koliko je ograničeno vidno polje… Leteću u spitfajeru."

Što se studenata britanskih univerziteta tiče – i Hilarija u oksfordskom Triniti koledžu – objava rata Nemačkoj 1. septembra 1939. bila je povod da se, u skladu s trunkom ili dve kapi plave krvi u venama ili odgovarajućim viteškim i plemenitim osećanjima prijave u avijaciju, rod vojske koji nastavlja plemićke tradicije i običaje ratovanja. Ričard Hilari je posle obuke dodeljen 603. eskadrili, da bi ga u jeku Bitke za Britaniju, posle pet priznatih pobeda – postignutih u jedva šest dana – 3. septembra 1940. oborio jedan nemački "meseršmit Bf 109". "U tom trenutku osetio sam strašnu eksploziju koja mi je izbila upravljačku palicu iz ruke, a cela mašina zadrhtala je kao pogođena životinja. U sekundi, ceo kokpit bio je u plamenu… Pomislio sam: ´To je to´, i rukama pokrio oči."

To je i bilo to. Ali ne ono. Na početku vazdušne bitke za Britaniju mnoga deca – Hilari je pilot ‘spitfajera’ postao s jedva 20 godina, kad su njegovi vršnjaci već bili mrtvi – smatrali su da je držati otvorenu kabinu aviona, pilotske naočari podignute na čelo i oko vrata svilen, lepršav i prepoznatljiv šal stvar imidža, a pozdrav protivniku obaveza lepog vaspitanja. Što se njega tiče, posledica su bile užasne opekotine ruku i nezaštićenog lica, dve godine mučnih operacija presađivanja kože (bez antibiotika) i preispitivanja iz kojih je isplivao Poslednji neprijatelj, knjižica skromnog formata i ogromne pameti. Koja pamet, kao i uvek, govori da u ratu smrt i ubistvo pretežu viteštvo i čast, i kad je neizbežan.

Nedovoljno oporavljen, Hilari je – kao veteran s jedva nešto više od 20 godina, dok su njegovi prijatelji i kolege već odavno bili mrtvi – raspoređen u jednu jedinicu za obuku. Trenažni let u noći 8. januara 1943. završio se padom aviona "Bristol Blenhajm", pogibijom pilota i veziste. Faktor nesreće svakako je činila Hilarijeva fizička nemoć da upravlja avionom rukama izgorelim u njegovom prvom obaranju.

Službena beleška u Knjizi pilota kaže: Ričarda H. Hilarija iz 603. eskadrile oborio je jedan "Bf 109" na dan 29. avgusta 1940. u 19.00 h. Pri sletanju je skršio svoj "Spitfajer I" (L1021), ali ostao nepovređen. Ranjen je 3. septembra 1940. u borbi s "meseršmitom Bf 109" kod Margejta u 10:04 h. Spasioci su ga iz mora izvukli teško izgorelog. Oporavio se od rana i vratio u borbu, ali je nažalost kasnije poginuo u noćnom letu.

Rođeni Australijanac, Hilari se školovao u Engleskoj, veslao i igrao ragbi kao student, a 1938. godine upisao se u Univerzitetsku vazdušnu eskadrilu; RAF ga je pozvao oktobra 1939. "Što se mene tiče, bio sam zadovoljan iz sasvim sebičnih razoga", objasnio je Hilari. "Rat je rešavao problem karijere i obećavao mogućnost samoostvarenja…"

Jedan od prvih oborenih pilota Bitke za Britaniju, posle bolnih terapija presađivanja i sprečavanje otpadanja kože, našao se jednom u Londonu za vreme bombardovanja i pomogao je u izvlačenju neke žene iz ruševina. "I see they got you, too", rekla je trenutak pre no što će umreti, gledajući to čudovišno plastično lice Ričarda Hilarija.

Mali princ avijacije ili Antoan de Sent Egziperi (1900–1944)

"Ne brinem hoću li umreti u ratu ili poludeti zbog ovog letećeg torpeda koji nema ništa sa stvarnim letenjem i koji pretvara pilota u knjigovođu indikatora i prekidača. Ali ako se vratim živ iz ovog nezahvalnog, ali neophodnog ´posla´ za mene će postojati samo jedno pitanje: Šta jedan čovek može da kaže čovečanstvu? Šta treba da kaže čovečanstvu?"

(Pismo koje je Egziperi ostavio polazeći na poslednji zadatak.)

"Čudan čovek, izuzetan i čudesan, princ, plemeniti princ, uočljiv, poslednji među nama", opisao ga je jedan od šefova. "Odakle dolazim? Iz mog detinjstva", objasnio je sam. Kažu da je stalno crtao decu, ma gde to bilo, na pismima, salvetama, menijima, na bilo kom komadu papira koji bi mu došao do ruku.

Šta crta? "Ništa naročito, dete u mom srcu."

Ako je verovati Egziperiju, s malim princom upoznao se u Sahari, pored olupine aviona i u izvesnosti smrti. "Svi odrasli prvo su bili deca, ali malo njih se toga seća", napisao je Egziperi u posveti knjige svom prijatelju, tog trenutka u nacističkom logoru.

Sent Egziperijevo zanimanje za avione počelo je u leto 1912. kada je u blizini zamka u kom je porodica živela nastupao pilot Vedrines i, zbunjen nasrtljivošću dečaka, vozio ga jedan krug. Deceniju kasnije, Egziperi je na Le Buržeu, 33. Vazduhoplovni puk. Posle, u civilu je nekako šareno do nikako, i s poslovima i s novcem. Povremeno leti: "Ne možeš da zamisliš nepokretnost i usamljenost koja se može naći na 4000 metara visine, sam sa mašinom." To će kao kratku priču Pilot objaviti 1926.

Reč je o letaču koji pada u depresiju svaki put kad izađe iz aviona.

Zapošljava se u vazduhoplovnoj kompaniji Latecoere, nastaloj iz entuzijazma o interkontinentalnom vazdušnom saobraćaju za prevoz pošte. To se razvija u skokovima: Tuluz-Rabat (1919), pa Dakar, pa Južna Amerika. Tu negde, Sent Egziperi postaje poštanski pilot za Dakar, posle do Kazablanke. "U redu sam i srećan", piše 1926, ne shvatajući sasvim šta znači tih 2765 kilometara preko afričke teritorije "s koje su odmetnička plemena gledala u nebo, spremna da otvore vatru na svaki avion", a poslednja tačka prodora kompanije k Južnoj Americi zvao se Rt Džubi. Formalno pod kontrolom Španije, stvarno ničiji osim odmetnika, povremeno su francuskim pilotima dopuštali da slete da napune rezervoare. Egziperi je manje bio direktor pustinjske piste, više spasilačka služba za nesretne pilote koji bi preživeli pad aviona. Ponos tih pustinjskih lutalica bio je "glavni razlog što su ubijali zarobljenike, više nego zloćudnost". Ponekad je prelazio hiljade kilometara pustinje u potrazi za (mrtvim) pilotima.

A onda Južna Amerika. Oktobra 1929. postao je direktor kompanije Aeroposta-Argentina, sa zadatkom da postavi odeljenja duž latinoameričke obale i nadgleda poslednju fazu uspostavljanja buduće linije Natal–Punta Arenas. Živeo je mesec dana u Buenos Ajresu, koji je mrzeo. "Živim u malom stanu petnaestospratnice, sedam spratova iznad i sedam ispod mene, okružen ogromnim betonskim gradom!" Tu je napisao veći deo knjige Noćni let. Izvanredan uspeh, kom je Andre Žid napisao predgovor… A vreme drugarstva, avanture i izazova završava se osnivanjem Er Fransa 1931.

Ne uspeva kao probni pilot u kompaniji Latecoere, pa 1934. prihvata posao u reklamnom odeljenju Er Fransa. Maja 1935. poslat je u Moskvu sa zadatkom da napiše nekoliko članaka za "Pari soar". Od honorara kupuje svoj prvi lični avion. Hteo je da obori brzinski rekord na relaciji Pariz–Sajgon. Upoznavanje s malim princom desilo se posle 29. decembra 1935, kada su Egziperi i njegov mehaničar Prevo proveli pet dana umirući od žeđi i u mukama zbog fatamorgana pre nego što će ih spasti lutalački beduini. Neku godinu kasnije preživeo je i težu nesreću, pri pokušaju da postavi rekord na liniji Njujork-Ognjena zemlja: slomljena lobanja, gotovo otkinuto levo rame. Tokom višemesečnog oporavka napisao je knjigu Zemlja ljudi. Maja 1939. za nju dobija nagradu Akademije, a četiri meseca kasnije počinje Drugi svetski rat.

Ima 39 godina, nepokretno rame i ocenu – nesposoban za letenje. Tvrdoglavost i veze raspoređuju ga 3. novembra 1939. u izviđačku eskadrilu 2/33. Izviđačke misije na osam do deset hiljada metara ili nisko iznad tla, kada su avioni predstavljali savršene mete, bile su svakodnevne vežbe koje će opisati u knjizi Let za Aras. Na brodu za Njujork, posle kapitulacije Francuske u leto 1940, saznaje za smrt prijatelja i zapisuje: "Ja sam poslednji od Kazablanka-Dakar tima… Svi drugi su mrtvi i nema nikog živog s kim mogu da podelim uspomene."

U američkom egzilu je napisao Pismo taocu i Malog princa (1943).

Maja 1943. Egziperi odlazi u Alžir da se priključi eskadrili 2/33, tada pod komandom Amerikanaca i opremljenom sasvim novim avionom, "dvotrupcem" "lajtning P38". Granica uzrasta za pilote bila je 35, a Egziperi je imao 43 godine. Opet zahvaljujući vezama dobio je odobrenje da leti posle sedmonedeljne obuke. Već posle drugog leta, u kom je napravio grešku pri sletanju, povučen je iz letnog osoblja. Tokom osam meseci potezanja svih preostalih veza piše Mudrost peska (koja će biti objavljena posthumno) – i vraća se u eskadrilu, pod uslovom da leti u samo pet borbenih misija. To će se pretvoriti u osam, da bi u 08.45 h 31. jula 1944. poleteo u devetu misiju. Nije se vratio.

Kvaka 22 ili Džozef Heler (1923–1999)

"Bila je samo jedna kvaka, i to Kvaka 22, koja je specifikovala da je briga za sopstvenu sigurnost pred opasnostima koje su stvarne i neposredne – proces racionalnog duha. Orr je bio lud i mogao je biti pošteđen letenja. Trebalo je jedino da zatraži da bude pošteđen; ali čim bi zatražio, ne bi bio više lud i morao bi izvršavati borbene zadatke. Orr bi bio lud kad bi izvršavao borbene zadatke, a duševno zdrav kad ih ne bi izvršavao, ali ako je bio zdrav, morao ih je izvršavati. Ako ih je izvršavao, bio je lud pa nije morao; ali ako ih nije hteo izvršavati, bio je duševno zdrav i morao je. Yossarian je bio duboko potresen apsolutnom jednostavnošću te klauzule Kvake 22, i zazviždao je u znak divljenja."

Autor romana Kvaka 22 umro je od srčanog udara 12. decembra 1999. u Njujorku, u kom je 1. maja 1923. i rođen. Uzrok smrti dokazuje bar jedno – da je Džozef Heler imao srce. Toliko bi se moglo reći iz perspektive njegovog junaka, nišandžije u bombarderima B-17 i B-25 američkog ratnog vazuhoplovstva, Asirca Josariana. Taj se kroz 42 glave romana bori da ispuni normu bombardovanja kako bi bio demobilisan. Vojska se, istovremeno – u romanu je reč o Drugom svetskom ratu, bombarderskim operacijama u Evropi posle savezničkog iskrcavanja na Siciliji 1943 – mnogo uspešnije bori protiv Josariana i uopšte ljudi koji ne bi da ostanu bez sebe ma o kako velikim i plemenitim ratnim ciljevima da je reč.

Ko leti u bombarderu mora da je lud, a ako je lud ne može da postavi normalan zahtev za oslobađanje od letenja. U romanu, prvi put objavljenom 1961. godine, Josarian će na kraju uspeti da se od Kvake 22 otkači, kao dezerter. Krenuće, trkom, iz Italije put Švedske. Pitanje je da li bi ikada bio stvoren kult "Kvake 22" da se nije pojavila u vreme kad SAD otvoreno ulaze u Vijetnamski rat, ne prikrivajući više svoju ulogu u njemu maskom koju je Grejem Grin hladno razotkrio u liku "mirnog Amerikanca". U svom bekstvu od smrti Josarian će uspeti i u filmu, snimljenom 1970, ovog puta veslajući u gumenom čamcu za spasavanje. U oba slučaja cilj bekstva je Švedska. U vreme objavljivanja romana literarna fikcija, kada je film prikazivan ta zemlja je bila jedno od retkih stvarnih utočišta dezerterima.

Kvaka 22 nije samo antiratna poruka – kakvih, i boljih, ima od početaka ljudske pismenosti – nego u mnogo većoj meri razotkrivanje stvarnog sadržaja mitologije, teorije i prakse Patriotizma sa velikim P. Rat je samo jedan od oblika biznisa u kom različiti igrači rade za različite profitne stope, od igranja za čin više do trgovine sa neprijateljem i bombardovanja sopstvenih skladišta, kada kvarljivost jaja zamenjenih za egipatski pamuk dobijen u zamenu za nemačku topovsku mast i čvarke na američkim širitima ugrozi cenu skladištenja. E sad, u tom poslu mora se voditi i neki, po mogućstvu pravedni, rat. A u ratu, zna se, nije neobično poginuti. Nevolja je kad se u svemu tome nađe neki Josarian, koji baš i nije raspoložen da gine, uprkos patriotskom pozivu. Što se toga tiče, Heler je nedvosmislen i – za razliku od "nastavljača" koji su se posvetili umetničkoj produkciji tipa "M.A.S.H." ili "Air America" – nije "smešan". Upravo obrnuto, smrtno je ozbiljan.

Biografski podatak kaže da je diplomac Džozef Heler mobilisan u američko ratno vazduhoplovstvo – kao nišandžija na bombarderu. Leteo je u 60 borbenih misija, sve pre no što je napunio 25 godina. Po letačkom iskustvu Heler je sličan još dvojici pisaca, Antoanu de Sent Egziperiju i Ričardu Hilariju. Egziperi je napisao Ratnog pilota pre no što će 1944. poginuti na zadatku. Devetnaestogodišnji Ričard Hilari je bio oboren u vazdušnim borbama Bitke za Britaniju, na početku Drugog svetskog rata. Oporavljajući se, u bolnici je napisao Poslednjeg neprijatelja, da bi na jednom od prvih letova po povratku u jedinicu bio oboren, ovog puta zauvek. Obojica su odluke o sopstvenom učešću u ratu doneli svesni besmisla i oslobođeni patriotskih iluzija – kao lične odluke. Heler je, ne znamo po koju cenu, svoje letove preživeo. Kao i – valja se nadati – Josarian.