Televizija je protekle godine definitivno izgubila bitku sa internetom. U tumačenju društvenih pojava, u kreiranju javnog mnjenja, u transformaciji društva i otvaranja polemika, televizija se pokazuje kao sve manje efikasna. Posle štampanih medija, koji su aristokratski i akademski posmatrali savremene elektronske medije, na red je stigla televizija. Njena podložnost političkoj kontroli, njena potreba za selekcijom i dramatizacijom, njena potreba da reinterpretira stvarnost – pokazuje se kao put njenog propadanja. Čak i u Srbiji, koja se ne može pohvaliti informatičkom pismenošću, jedini porast u konzumiranju vesti, muzike i ostalih sadržaja dešava se u sferi interneta. Svi ostali mediji beleže pad gledalaca/slušalaca/čitalaca. Svetska ekonomska kriza je kao posledicu imala porast kontrole televizije u svetu kao i kod nas. Slikovito rečeno, kada je para manje, kontrolu će pojačavati bilo političke stranke na vlasti, bilo finansijeri u komercijalnim medijima. U takvoj atmosferi – najpopularnije televizijske teme postaju zavere i njihovo praćenje. Među svetskim temama to su bili pokušaji pape Benedikta XVI da počisti fleke posle svetske mreže pedofilskih skandala i dozvoli upotrebu prezervativa, zatim skandali oko pandemije H1N1 (koja je po svoj prilici fabrikovana), klevetanje Toyote i naravno – Svetsko prvenstvo u fudbalu održano u Južnoj Africi uz nezaobilazne zvuke vuvuzela.

Ako pažljivo rezimirate, televizije u svetu su nam najmanje prikazivale, a još manje objašnjavale šta se dešavalo u Grčkoj tokom demonstracija, o ratovima u Iraku i Avganistanu, kao i o uzrocima svetske ekonomske krize i propasti teorije o liberalnom kapitalizmu. Umesto toga, televizija je pronašla smisao svog postojanja u izveštavanju sa mesta velikih prirodnih katastrofa. Na nesreću, to nije dovelo do povećanja brige o planeti. Naprotiv, sa nekrofilskim žarom se prelazilo sa jedne katastrofe na drugu. Setimo se samo vulkana na Islandu, zemljotresa na Haitiju, naftne mrlje u Meksičkom zalivu ili zatrpanih rudara u Čileu. O masovnim ubicama i samoubicama ne bih ovom prilikom.

SAJBER ŽIKA VS. FARMA: Ako stvari posmatramo sa makar pola metra distance, i televizija u Srbiji je pratila globalne trendove. Diktat politike i tržišta (čitaj kapitala) doveo je do uniformnosti informativnih programa koji su u velikoj meri izgubili kritičku oštricu. TV sliku u Srbiji će narednih godina formirati tri medijske grupe, koje su iz meni nepoznatih razloga pokrivene smokvinim listom. Prvu čini medijska imperija Pinka i Avale (plus Fashion TV), koja je protekle godine napravila značajna regionalna proširenja u Sloveniji i Makedoniji. Time je Željko Mitrović postao urednik TV programa krnje Jugoslavije, u koju se željno očekuje još samo zvaničan ulazak Hrvatske. Ovakvo estradno ujedinjenje je odličan poslovni potez ukrupnjavanja tržišta, gde će lokalni auditorijum moći slobodno da uživa u Grand narodnom veselju i humoru Kursadžija. Nažalost, to je danas ukus bivših Jugoslovena. Drugim rečima, "Farma" će postati prokleta avlija od Vardara do Triglava, sa željom da nas komšije dostignu u rekordnom vremenu koje Srbi provode pored uključenog televizora.

Druga medijska grupacija u Srbiji je javni servis sa svoja dva programa i digitalnim kanalom koji je u potpunosti posvećen kulturi. Ova anomalija, pohvale vredna, ne bi smela da nestane sa prelaskom na digitalno emitovanje, jer bi to bio tužan znak da modernizacija znači i pad kvaliteta, a da je kultura isključivo eksperiment. Kriza je u Srbiji dovela (naročito na jugu zemlje) do gomilanja neplaćenih računa za struju i pripadajućeg dodatka za TV pretplatu. Među dužnicima je i Skupština čija zasedanja su deo obaveznog programa RTS-a. Nedostatak novca za RTS može dovesti do veće zavisnosti od novca iz budžeta (čitaj Vlade) i sve većih tehničkih i programskih ograničenja. Sa sličnim problemima susreo se i doskora neprikosnoveni HRT posle seta novih medijskih ograničenja u Saboru. Ipak, pokazalo se da je RTS uspeo da povrati poverenje auditorijuma, naročito posle zemljotresa u Kraljevu, kada je reakcija bila brza i profesionalna. Ono što je mnogo važnije, a može se osetiti u programima RTS-a, jeste blago širenje vizure ka međunarodnom planu. Kako se naši unutrašnji problemi internacionalizuju, tako se domaće teme sve češće stavljaju u okvir svetskih trendova.

Verovali ili ne, čak i najpopularnije domaće serije (uglavnom u ambijentu srpskog sela) danas imaju u kastingu likove stranaca. Oni su nam, gle čuda, uglavnom naklonjeni, bilo da su rođaci ili antiglobalisti koji nas razumeju. Nešto nalik otvaranju poglavlja pri pregovorima sa EU. Kako je Pink logika kapitala dovela do širenja u region, tako je politika RTS gurnula ka svetskim temama i procesima. Milom ili silom, to je manje važno, važno je da idemo u dobrom pravcu. Ukoliko niste primetili, čak je i Žika Seljak u "Šarenici" umesto papira sa scenariom u ruke uzeo iPad, na kojem uvećava slova šireći tri prsta. Sajber Žika!

Treća medijska grupacija je tokom 2010. uspela da ostvari kontrolu nad Prvom srpskom televizijom i TV B92. Ovim potezom je na medijskom tržištu pokrivena praznina koja postoji od nestanka BK televizije. Savremeno dizajnirana i profilisana prema komercijalnim standardima, ova televizija (ili ove televizije) će biti zabavna. Osim zabave, zaista ne očekujem ništa više, ali malo li je. Što se regionalizacije tiče, Prva je dala doprinos kroz emitovanje balkanskih hit sapunica poput "Šeherezade", nekako mi se javlja da će tih regionalnih ljubavi biti još.

Pa šta su onda bile TV slike ili emisije u 2010?

BEST OF: Na Pinku se posle pregovora sa Grandom ipak sve završilo "Farmom" i narodnim veseljem. Rialiti programi su postali odstupnica za televiziju kod nas i u svetu, samo smo mi postigli nezvanični rekord jer su prema istraživanjima gledanosti pojedinci 14 časova dnevno pratili "Farmu". Prva TV je u nadmetanje ušla sa "VIP Survajverom" gde su poznati pokušali da prežive na Filipinima.

Od igranih serija primat su zadržale domaće "Selo gori…", "Moj rođak sa sela" ili "Miris kiše na Balkanu", dok je "Šeherezada" hit iz sve ekspanzivnije turske produkcije.

Za prikupljanje para (u cilju bogaćenja) na televizijama je primat preuzeo telešop, a ostali smo (bar na najvažnijim programima) bez astrologa, dopunjaljki, kvizića i ostalih mamipara. To naravno ima veze sa sveprisutnom sirotinjom koja je postala goruća tema. Televizije su tako dobile priliku da pronađu svoju svrhu i isprave tranzicione nepravde. Prva TV je uvela socijalu kao "Exploziv", svojevrstan Dnevnikov dodatak o gladnima i nesrećnima. Drugi dodatak je "Exkluziv", gde vidimo kako žive poznati i bogati, jednom rečju – siti! B92 je nastavio sa akcijom "Hrana za gladne", dok je RTS aktivirao svoju verziju humanitarnog programa "Teleton".

Baš kada sam pomislio da nema svetle tačke, ili novosti vredne pomena – RTS je počeo sa emitovanjem nove verzije kultnog dečijeg serijala "Na slovo na slovo". To se zove spas u poslednji čas i nada da smo, kada se pruži prilika, u stanju da proizvedemo kvalitetan program, koji ne vređa dečija sećanja roditelja, a obraća se današnjoj deci.

Na kraju, još jedna paralela između svetskih i domaćih trendova. Džulijan Asanž, tvorac Vikiliksaa, najvažnijeg svetskog medijskog fenomena koji vraća dignitet novinarstvu, nalazi se u kućnom pritvoru u Britaniji. Istu sudbinu već pola godine deli i Brankica Stanković, najhrabrija novinarka u Srbiji, autorka "Insajdera". Toliko o verovanju da internet služi za pornografiju, a televizija za zabavu.