Smrt mladog violiniste Tajlera Klementija šokirala je i Amerikance i svet iako on nije ni prvi ni poslednji koji je odlučio da život okonča skočivši sa mosta "Džordža Vašingtona", koji spaja Nju Džerzi i Njujork. Klementi se na samoubistvo odlučio jer nije mogao da podnese sramotu koju mu je uz pomoć interneta prouzrokovao cimer.

Ovaj brucoš Ratgers univerziteta u Nju Džerziju zamolio je jednog popodneva svog sobnog kolegu da mu "omogući malo privatnosti", narodski rečeno, da "prošeta" jer mu dolazi poseta sa kojom bi da bude nasamo. Kolega Darum Ravi nije se mnogo protivio, otišao je u sobu svoje devojke, ali sa prilično podlim planom. U svoju sobu već ranije je instalirao veb kameru. Pristupio joj je sa kompjutera svoje devojke ne bi li video s kim se to petlja njegov cimer. Kada je shvatio da je u pitanju muškarac procenio je da takvu informaciju ne sme da zadrži samo za sebe i uz komentar "moj se cimer ljubaka sa frajerom, bljak" krenuo je da ga emituje na internetu.

Nekoliko dana kasnije stvar se ponovila s tim da je sada gledalaca bilo još više i ubrzo je ceo univerzitet otprilike znao šta se dešava u ovoj brucoškoj sobi. Za mladog i, kažu, vrlo talentovanog violinistu, to je bilo više nego što je mogao da podnese, budući da je svoju seksualnu orijentaciju krio i od porodice i od prijatelja. Prvo je na nekim forumima reagovao žaleći se da mu je kolega ugrozio privatnost na brutalan način, a zatim je na svom Fejsbuk profilu ostavio poruku da ne može da izdrži i da ide da se baci sa mosta. Što je i učinio.

Njegov cimer i devojka su nakon što se cela stvar razotkrila uhapšeni sa prilično teškom optužbom, da su Klementea svojim postupcima oterali u smrt. Tu se sada razvila ozbiljna rasprava o realnom i virtuelnom svetu i njihovom preplitanju. A najzanimljiviji je onaj deo koji se tiče zrelosti učesnika u ovom tragičnom događaju jer niko nije stariji od 18 godina.

Što nas dovodi do sledećeg pitanja. Ako imamo Fejsbuk, Tviter, Jutjub, Majspejs i ređajte već šta vam se sviđa i ako imamo decu koja to koriste praktično čim su ovladala korišćenjem miša (a to već znaju i dvogodišnjaci), da li ih za život u tom virtuelnom svetu pripremamo jednako kao i za onaj u realnom?

Da li je dovoljno to što ih učimo da se ne treba družiti sa svakim ko im je ponudio prijateljstvo na internetu i da se ponekada iza zanimljivog vršnjaka zapravo krije pedofil? Ili im treba objasniti da sva ta tehnologija sa kojom su okruženi zahteva i drugačije ponašanje i da neprilagođenost može da proizvede i tragediju. Baš kao u ovom slučaju.

Ako se to ne radi u Americi, gde se sa decom o svemu priča, šta tek da mislimo o Srbiji. To jest, da li bi časovi građanskog vaspitanja trebalo da posluže da se deca koja provode sate na internetu nauče nekim važnim pravilima ponašanja na mreži. Pod uslovom da i mi odrasli uopšte znamo kakva su to pravila.

Činjenica da je za sve nas to uglavnom novo i neistraženo ne bi smela da nas abolira jer su posledice opipljive i neprijatne. Ukazivanje na to kako se pravilno koristi Fejsbuk, šta sme, a šta ne sme da se snima kamerom na mobilnom telefonu i ono najvažnije, zašto nešto ne sme da se radi, morale bi da budu deo tog predmeta koji se bavi vaspitavanjem. Građanskim ili verskim, svejedno je, sa problemima se susreću sva deca.