Ljudmila Ulicka (1943), jedna od najpoznatijih savremenih ruskih književnica, počela je da piše u zrelom dobu. Na književnoj sceni pojavila se tek početkom devedestih godina sa kratkim pričama koje su odmah izazvale interesovanje: prvo u inostranstvu, potom u Rusiji. Po obrazovanju biolog i izvesno vreme istraživač na moskovskom institutu za genetiku, nakon naglog prekida naučne karijere (posao je izgubila u vreme procvata samizdata, kada je pronađena pisaća mašina na kojoj je prekucavala zabranjeni roman), spisateljica započinje munjevitu književnu karijeru: do sada je napisala četrnaest romana koji su prevedeni u mnogim zemljama. Samo u Rusiji prodato je više od dva miliona njenih knjiga. Dobitnica je brojnih nacionalnih i međunarodnih priznanja, među kojima su Velika ruska nagrada (ruski Buker) za roman Danijel Štajn, prevodilac (2007) i italijanska nagrada Kavur (2008) za roman Iskreno vaš Šurik, proglašen najboljom prozom na stranom jeziku.

Iako se u svojim delima bavi i problemima savremene Rusije – prateći promene društva još uvek raspetog između nostalgičnog prizvuka prošlih vremena i otpora prema stagnaciji – Ulicka posebnu pažnju posvećuje pojedincu. U centru njenog interesovanja uvek su muškarci i žene, često ne više u cvetu mladosti, neobični i nesavršeni likovi, ophrvani sopstvenim problemima i brigama. O zanimanju Ulicke za probleme savremene Rusije kroz prizmu čoveka svedoči i nedavna prepiska (tokom 2008. i 2009) sa ruskim oligarhom Mihailom Hodorkovskim, bivšim vlasnikom ruske naftne kompanije Jukos i NTV (Nezavisna televizija), osuđenim na osam godina zatvora zbog finansijskih malverzacija, a koji izdržava kaznu u jednoj sibirskoj tamnici. Integralni prevod korespondencije između slavne književnice i čuvenog zatvorenika prvi put je objavljen u italijanskom nedeljniku "Espreso" prošlog septembra, a mesec dana kasnije u Rusiji. Početkom ove godine Ulicka i Hodorkovski, upravo povodom ove prepiske, podelili su godišnju nagradu književnog časopisa "Znamja" (Знамя) za dijalog među kulturama.

Sa ruskom književnicom razgovaramo u Firenci, u knjižari "Edison", povodom promocije njene knjige Danijel Štajn, prevodilac. Podsećamo Ulicku da se prvi prevod ove knjige u Srbiji pojavio još 2007. (izdavač Paideia) i da ju je ona lično te godine predstavila na Beogradskom sajmu knjiga.

Ulicka se rado priseća svog boravka u Beogradu i kaže: "Beogradski sajam knjiga je bio prelep i veoma interesantan. Ovaj sajam je na mene ostavio ogroman utisak. Naročito su me iznenadile brojne nove knjige iz Evrope, odnosno činjenica da srpski izdavači uspevaju da sa velikom brzinom pronađu i prevedu najnovije svetske knjige. To je za mene bila izuzetno pozitivna impresija. To je zanimljivo, pogotovo zato što je danas svet izdavaštva globalizovan. Globalizacija sa sobom nosi i negativne efekte. Tako na primer u Rusiji ima mnogo izdavača koji kada nešto objavljuju izgleda da imaju posla sa jogurtom ili nekim drugim namirnicama. U Beogradu, međutim, izdavači su bili ljudi od kulture, to su ljudi za koje je kulturni faktor veoma važan. Najverovatnije, ovo je u Istočnoj Evropi jedinstvena situacija. Možda i u čitavoj Evropi. Ti ljudi rade za narod, za kulturu, ne za novac."

"VREME": Vi ste relativno kasno počeli da pišete. Koliko mi je poznato, nakon što ste prestali da se bavite naučnoistraživačkim radom na moskovskom institutu, postali ste savetnik u Hebrejskom pozorištu u Moskvi. Na koji način su novi ambijent i promena zanimanja uticali na vaš život? Da li ste već tada odlučili da postanete pisac?

LJUDMILA ULICKA: Posao literarnog savetnika u pozorištu bio je neočekivan preokret u mom životu. To je bio naročit događaj u mom životu, možda najčudnija avantura mog života. Kada sam dobila poziv od Hebrejskog pozorišta, već dugo, desetak godina, nisam radila kao istraživač i izgubila sam kontakt sa biologijom i genetikom. Ja sam taj poziv prihvatila sa zahvalnošću. Uskoro sam otkrila da se čitav moj život promenio.

Konačno ste otkrili svoju vokaciju…

Da, ali začudo, to je bila vokacija koju sam ja odbijala. Na početku nisam želela da je sledim. Moji roditelji su bili naučni istraživači. A tokom pedesetih i šezdesetih godina u Sovjetskom Savezu, kada sam odlučivala o svojoj budućoj profesiji, bilo je mnogo sigurnije baviti se istraživačkim radom. Pored sigurnosti, tu je bilo manje ideološkog pritiska. Moji dedovi su za vreme Staljina bili poslati u logor. Izbor zanimanja je predstavljao moju pripremu za budući život. Nauka mi je izgledala kao solidna baza. Mom poslu na moskovskom institutu pristupala sam sa velikim zadovoljstvom i radošću. To je bila nova genetika, sa izuzetnim profesorima, pravim zvezdama… Kasnije, otpustili su me iz ideoloških razloga. Znate, radilo se o zabranjenim knjigama – samizdatu. Deset godina nisu mi dopustili da radim. Kada sam dobila ponudu iz Hebrejskog pozorišta, to mi se učinilo dobrim rešenjem. U teatru sam radila od 1979. do 1982. Onda se i pozorišna avantura završila.

U tom periodu verovatno se rodila ideja za vaš prvi kratki roman Sonječka?

Ne još. Tada sam počela da pišem komedije, pozorišne komade za decu, za lutkarsko pozorište. Sve u svemu, tražila sam prostore koji su bili neznatno kontaminirani ideologijom. Tek krajem osamdesetih počela sam da pišem romane. Moj prvi roman Sonječka napisala sam 1993. Iste godine za Galimar (francuska izdavačka kuća, prim.) izašao je roman Medeja i njena deca.

Nekoliko godina kasnije počela su da pljušte međunarodna literarna priznanja. Za vašu knjigu Sonječka, proglašenu najboljim stranim romanom u Francuskoj, dobili ste prestižnu nagradu Medisi 1996, a dve godine kasnije, u Italiji, za roman Medeja i njena deca ovenčani ste čak dvema književnim nagradama: Pene i "Đuzepe Ačerbi".

Jeste. To je za mene bila velika sreća. Jer, ja sam rano u životu shvatila da želim da se bavim istinski slobodnom profesijom. Bila sam spremna da radim kao krojačica, da štrikam džempere, da prodajem sopstvene zanatske proizvode, sve to, samo da ne bih bila primorana da radim u nekoj sovjetskoj kancelariji. U izvesnom smislu, ja sam izabrala marginalnost.

Ali, to vam je donelo i zadovoljstvo.

Da, to je tačno, ali to mi niko nije garantovao.

Kako vi vidite današnju Rusiju?

Ljudi očekuju da kažem šta mislim o situaciji u današnjoj Rusiji. Ne da ja želim da iznesem svoje mišljenje, to želi sama Rusija i ja moram, jednostavno sam primorana da odgovorim. Mi živimo u jednoj sramoti, rasprostranjenoj u različitim životnim područjima. Postoje trenuci velikog stida.

Da li tim trenucima pripada i slučaj Hodorkovski? Već godinama u zatvoru zbog utaje poreza, Hodorkovski u novom krivičnom postupku rizikuje kaznu od dvadesetak godina.

Da, taj proces sa Hodorkovskim traje već mnogo godina. To ostavlja sraman i monstruozan utisak.

Da li smatrate da je to utisak koji ova sudska afera ima na Ruse, ili podrazumevate i stav koji se o ovom slučaju, okarakterisanom kao politički motivisan postupak, formirao van granica Rusije? Ovde mislim i na rezolucije američkog Senata i nedavnu rezoluciju Evropskog saveta, kojima se vlast u Rusiji poziva da poštuje zakon i ne koristi sudstvo u političke svrhe.

Koncentrišem se samo na situaciju u Rusiji. Slučaj Hodorkovski vraća nas u staljinističko vreme. To je apsurdan, kafkijanski proces. Ja sam otišla u salu gde se održava taj proces. Videla sam sve detalje, način na koji ljudi pričaju. To je naprosto nepodnošljivo. Tu se radi o nasilju protiv svakog praktičnog smisla, protiv svake logike. Ljudi su umorni, društvo više nema snage da reaguje i da se pobuni protiv ove stvari. Ja sam Hodorkovskom, u našoj prepisci, postavljala veoma oštra i teška pitanja. On sigurno nije heroj. Ja ne mislim kao on i uopšte ne delim njegovo mišljenje. Ali, on je čovek jakog karaktera i velikog talenta. Želela sam da mu dam prostor da bi mogao da iznese svoju priču. Nisam ja jedina osoba koja se dopisivala sa Hodorkovskim. Posle dva poznata ruska književnika, Borisa Akunjina i Borisa Strugackog, ja sam treća koja je vodila poluilegalnu korespondenciju sa njim. Uskoro će ove tri prepiske – intervjui, zajedno sa nekim tekstovima koje je napisao Hodorkovski, biti publikovane. Najverovatnije, moj zadatak se sa ovim završava. Ipak, bila bih veoma srećna da, umesto razmenjivanja polutajnih pisama, u skoroj budućnosti doživim da sa Hodorkovskim sednem za sto i popijem kafu.

Kada se možemo nadati vašoj ponovnoj poseti Beogradu i Srbiji?

Nedavno sam bila pozvana u Novi Sad. Nažalost, nisam mogla da prihvatim poziv jer imam mnogo obaveza. Ali ja se još uvek nisam "nasitila" Srbije i jako bih volela da je bolje upoznam. Međutim, sada to nije moguće. Radim na novom romanu koji mi oduzima svu energiju. Stoga u ovom periodu pokušavam da ograničim svoja putovanja i da se što više posvetim pisanju.

O čemu govori vaš novi roman?

Radnja mog poslednjeg romana smeštena je u Rusiji osamdesetih godina prošlog veka.