Pre dve nedelje proveo sam pet dana na Kopaoniku. Prijatelji su nam ustupili vikendicu, spakovali smo decu i pobegli u zimsku idilu. Pre toga smo se nekoliko dana ložili gledajući TV Kop na Avali, gde novinarke trupkaju po snegu, spopadaju goste, anketiraju, ali pre svega, šalju one intermeco slike sa staza koje kod svakog ljubitelja skijanja izazivaju pažnju. Što se mene tiče, niko ne mora ništa da mi govori, samo da mi puste borove i jelke pod snegom, škripu pod skijama i huk vetra na planini. Isti osećaj se stvara kada na HRT-u vidite more, ribarenje ili kamene kalete. Već vam se pije late makijato, trebaju vam tamne naočare, čujete cvrčke kako poju i stvarno osećate milovanje talasa.

Elem, potvrdilo se da je Kopaonik krajem februara i početkom marta najlepši, dani su duži, žičare rade duže, deca su u školi, roditelji na poslu, pa je manja gužva. Cene su 20 do 30 odsto niže, što takođe nije zanemarljivo. Snega ima, pa je uživanje potpuno. Na Kopaoniku ste poslednjih godina mogli da doživite dva fenomena, koji su, iako različiti, donekle međusobno povezani. Poput plućnih bolesnika u alpskim sanatorijumima, gosti Kopaonika neobično brzo počinju da se ponašaju kao likovi iz čuvenog romana Tomasa Mana Čarobni breg. Svi dnevni problemi preko noći nestaju, čist planinski vazduh vas opije, pročisti misli i okrene svakodnevnom uživanju u skijanju, toplom čaju ili kafi, večernjem umoru, opuštajućem snu i neverovatnom apetitu. Kada noću pogledate kroz prozor brvnare, vidite surovu planinu, ja sam se čak u dva navrata oči u oči sreo sa lisicom, koja nije pokazala srah već me gotovo desetak sekundi znatiželjno proučavala. Dnevnopolitičke teme postaju nalik na vesti iz jučerašnjih novina, pa vam već trećeg dana uopšte nije jasno zašto su ljudi toliko ostrašćeni, kakvo epohalno gubljenje vremena predstavlja opsesivno bavljenje srpskom političkom scenom. Potpuno prirodno, ovaj beg od realnosti počinje da rastače materijalistički svet jurnjave za novcem i statusom i teži da se perpetuira u beskraj. Prosto ne želite da ozdravite, ili u našem slučaju, prosto ne želite da siđete iz meditativnog planinskog ambijenta, dostojnog Njegoša i njegovih vizija. Ova idealistička himera u sebi krije sopstvenu negaciju, jer avaj, ubrzo primetite da ste na Kopaoniku okruženi bezbrižnim uzorkom cvetova male i srednje privrede iz regiona. Primetićete očeve kako čekajući na žičarama izdaju naređenja sekretaricama, puštaju i zaustavljaju robu ili novac, dok majke brišu deci slinave nosiće, odevene u skupocenu skijašku opremu. Jednom prilikom sam, kao pandan paradajz turisti na moru, dakle paradajz skijaš na Kopu, (sve što jedem i pijem sa sobom nosim) odlučio da kupim flašicu vode u kafiću. Staklena flašica od 2 dl koštala je 200 dinara, imala je neverovatan okus, a 250 dinara koštao je topli napitak spravljen od česmovače sa kesicom filter čaja. Taj surovi sudar sa materijalizmom, surovim tranzicionim realizmom, implicitno vas vraća na premisu koja leži u suštini Čarobnog brega i Kopaonika – tu dolaze neki ljudi koji mogu sebi da priušte zaborav. Zaborav je dakle privremena privilegija bogatih, koja zahteva grčevitu borbu dole – u podnožju planine. Danas je na Kopaoniku počeo "Srpski Davos", ili savetovanje političara, privrednika i diplomata o putevima i načinima izlaska iz ekonomske krize. Smenjuju se govornici sa više ili manje optimizma, ili rezerve, dok na Kopaoniku veje sneg. Kao što znate, ove godine je pravi Davos doživeo priličan neuspeh jer je kriza nacije okrenula sebi umesto nekakvoj saradnji. Svako se o vlastitom jadu zabavio, pa je ispalo da su glavna tema bili nesrećni Grci i njihov nagomilani dug. Ono što me plaši, a tiče se Kopaonika, jeste da učesnike ta magična planina ne uzme pod svoje, jer opet se radi o cvetu privrede i politike, o ljudima koji nisu ni bosi ni gladni. Hoće li se na planini javiti neopravdani optimizam, pa će im se učiniti sa te nadmorske visine da je izlaz tu pred nama, samo treba malko da se potrudimo. Više mi, manje oni. Sa Kopaonika se, ni to ne treba zaboraviti, pruža prekrasan pogled na Kosovo, na kojem noću svetli tek poneka čkiljava sijalica. Na kraju, u ovoj planinskoj mistici, dostojnoj Tomasa Mana ili Karlosa Kastanede pitam se koja životinja će pokazati put našoj Vladi. Koštunica je imao sove, ja sam video lisicu – a pred Konacima i dalje stoji skulptura onog belog medveda.