Eto, dočekasmo i obavismo i to, hvala Bogu, Alahu, Manituu i uopšte celom svekosmičkom editorial boardu: novine koje (nadam se) držite u rukama proslavile su hiljaditi oficijelni broj, i to baš kako i dolikuje – svečano i radno. Uz (razumljivo) izobilnu dozu prisećanja na časnu prošlost i osvrtanja na zakrpljenu ali čistu sadašnjost, ponešto je tom prilikom rečeno i napisano i o našoj svetloj sajber-budućnosti. I to, recimo, zvuči utešno. Kad kažem "našoj" ne mislim samo na Vreme nego na novinsku industriju kao takvu – lokalno i globalno.

Gurui i adepti Nezadrživog Sajber Napretka bodre pomalo obeshrabrene štampotrudbenike, zabrinute za (ekonomsku, pre svega) budućnost čak i visokokomercijalnih, a kamoli onih sofistikovanijih i zahtevnijih novinskih produkata kako ih internet samo naizgled, privremeno i na kraći rok uništava, a zapravo im – majke mi i časna pionirska – donosi spas, mada još (eh, plitka je i kratkovida pamet ljudska!) nikako nije jasno kakav je to spas, u kojem će se to obliku ukazati – je l’ kao gorući grm, ili šta? Pošto im trenutno fakat samo oduzima pare i čitaoce, a zauzvrat im nudi prokleto malo. Mislim, malo u tvrdom obliku, svakako razumete na šta mislim…

Samo, da li je to uopšte ozbiljno prepoznato kao problem? I da li će neko napokon pošteno priznati da ne nazire održivo rešenje za njega? Ili smo problem mi koji u tome vidimo neki problem? Evo, slučajno sam pre neki dan, probijajući se kroz silne želje, čestitke & pozdrave, naleteo i na jedno pomalo drugačije, nesvečarsko e-pismo jednog e-čitaoca Vremena koje, navedeno u celini i celosti i bez korektorskih intervencija koje bi ga nepotrebno osiromašile, glasi ovako: "Koji ste Vi hostapleri, naplacujete citanje svojih clanaka i tekstova… znate kacete imati procitanih clanaka, epa nikad! Bolesno…". Recite vi šta hoćete, odmahujte rukom koliko hoćete, ali ovo nije tek neki "individualni slučaj", pogodan za ambulantno zbrinjavanje. Lako je tako otpisati čoveka, ali ne pomaže mnogo: iz ovog pisma progovara autentičan bes, ljutnja, uvređenost, gorko osećanje nepravedne uskraćenosti, takoreći opljačkanosti… Čovek je, eto, hteo nešto da pročita, a onda nije mogao jer smo mu Mi Hostapleri tražili pare zauzvrat! Ej, bre – pare?! Pa se gospodin iznervirao – a ko ne bi, moliću fino?! – i odlučio da nam sitnu knjigu napiše, precizno nam ocrtavajući gigantske razmere našeg moralnog posrnuća.

Čitalac nije imenovao nikog, obratio se Svima Nama ("Vi"), tako da se, mada nikako nisam Nadležno i Odgovorno Lice, nekako i sam osećam prozvanim, tj. jednim od tih hostaplera i odvratnih gulikoža koje ne dadoše čoveku da se mufte nauživa našeg bednog "intelektualnog vlasništva".

Kako već rekoh, u toj se stvari ja nikako ne pitam, što je za uvređenog čitaoca možda i dobro, jer da se ja (daleko bilo) pitam, Vreme verovatno ne bi ni imalo sajt, he-he… A i ako bi ga imalo, bilo bi sasvim isključeno da se na njemu, pa još bez naplate, može pročitati makar i jedan jedini tekst iz štampanog izdanja novina. Kuku i lele, zašto je to tako? Postoje dve mogućnosti. Prva je da sam ja zao čovek i mizantrop koji uživa da kinji bližnje. Druga mogućnost je, khm, malo složenija. Naime, kao i svaki posao, i pravljenje novina podrazumeva raznovrsne troškove, koji moraju da budu nekako podmireni, a poželjno je, jebi ga, i da se nešto zaradi. To je do sada – bar na ovoj planeti; moguće je da je negde drugde u svemiru drugačije – funkcionisalo kombinacijom prihoda od prodaje primeraka novina i od oglasa; ako makar jedno od ovo dvoje škripi – ne valja. I niko (naglašavam: niko) i nigde nije pronašao alternativni model koji stvarno i trajno deluje i široko je primenjiv, mada će vam se razni šarlatani zaklinjati da jesu. Pustite kojekakve "besplatne novine": to i nisu novine nego tek hrpe papira na kojima (ako nisu oglasnici) nema ničega osim iskompiliranih agencijskih vesti i sličnih džidža-bidža; to se pravi takoreći samo od sebe, ne košta ništa jer i nije ništa. Puki parazitski proizvod koji širi dalje, kao kugu, jalovu supkulturu parazitizma.

Razume se da je teško zamerati bilo šta nekom sirotanu i marginalcu koji bi da se ogrebe o besplatno čitanje novina; pravi je problem u onima koji ga svojim umovanjem u tome kuraže, pa on na kraju pomisli da roba-za-dž uistinu ne samo može nego i mora da postoji, i užasno je besan ako mu se to uskrati, kao onaj citirani (ne)čitalac. Skudoumni Umnici obično Umuju o "revolucionarnoj promeni tehnološke paradigme" i tome slično, kojoj tobože treba radosno da pohrlimo kao kakvoj Blagovesti, međutim, niko od njih ne ume da ti kaže ni tri suvisle reči o nečemu što bih nazvao paradoks cipela. O čemu se radi? Stvorili smo svet u kojem se novine – ili muzika, ili filmovi – mogu besplatno daunloudovati sa interneta; međutim, par cipela ili veknu hleba ne možeš da daunlouduješ sa neta, ni legalno ni piratski! A trebaju ti nasušno, jer još nemaš sajber-noge i sajber-stomak. Kako onda novinar da kupi cipele ili hleb, ako je njegova roba džabalesku, a roba drugih i dalje podleže starom, dobrom plaćanju?!

Da stvar bude bizarnija, novinska industrija – globalno zbunjena, uplašena, defanzivna, kukavička – poletno sudeluje u sopstvenom urnisanju nudeći svoju robu besplatno, istovremeno se čudeći što je sve manje ljudi kupuje?! Pa, ponudite vi jedne te iste cipele u besplatnoj i u "platnoj" varijanti, pa da vidite za šta će velika većina da se opredeli?! Muzičari i filmadžije jesu izloženi besomučnoj pirateriji, ali makar ne piratišu sami sebe…

Najodvratnije od svega (mi) je to što je stvorena cela jedna razmažena, gotovanska kultura u kojoj, recimo, ni vi koji čitate ovaj tekst više niste čitaoci nego ste "korisnici". Podrazumeva se onda da vi prema bilo kojoj (ne)štampanoj stvari nemate nikakav ozbiljniji odnos, nego tek nešto što nalikuje gunđavom menjanju kanala daljinskim upravljačem. Ali, ako je tako, onda su i vaši zahtevi sasvim irelevantni. Stvar je, naime, sasvim prosta, svako ima toliko pameti da je razume. U ljubavnom odnosu si s onim koga voliš i ko te voli. U poslovnom odnosu si sa onim koga plaćaš, ili ko plaća tebe. Sve drugo je ništa, i manje od toga.