Dan bezbednosti
Setiće ih se neko, bez brige
Svoje pacove pustili su da se trebe među sobom, sasvim darvinistički. Kad im se reklo da ubiju, nisu pitali "zašto?", nego "koga?"
Nemojte samo misliti da će oni biti zaboravljeni, svi naši čvorovići, labani i njihove veze u Službi. Trinaesti je maj, pa smo ih se setili, neka se ne brinu. Teško ćemo ih zaboraviti: koga su oni čuvali i Rusi oslobađali, taj ne zaboravlja, da parafraziram jednog kolegu fotoreportera. Od Leke do Jovice, od Radomira do Andre, "ljudi posebnog kova, hladne glave, vrelog srca i čistih ruku" (Feliks Edmundovič Đeržinski) tvrdili su da ne spavaju, jer neprijatelj je budan. Tako su i izgledali: umorni, nervozni, s podočnjacima, preplašeni s dobrim razlogom, ali ne od "neprijatelja", nego od svojih drugova koji su ih čekali iza ugla s krivim nožem za "nedostatak budnosti", "kolebljivost" i slične smrtne grehe. Tako je i ostalo do dana današnjeg, a ostaće i dalje, i ninje i prisno i na vjeki vjekov, amen – jer takva je priroda Službe.
Stražili su od početka kao Jehovini svedoci da im se neko prvo ne uvuče, a zatim ne izvuče ili obrnuto, svejedno; imali su uspeha, kad čovek sagleda te okolnosti posle Drugog svetskog rata (kao lektiru preporučujemo priče i romane Žike Pavlovića). Onda je 1948. došlo do onog "Izjasni se, druže!" Posle "Ozna sve dozna" došla je "Udba kao sudba". Tada su se i razmahali preko svake mere: koliko je samo "nepotrebnih razgovora" (Mihail Bulgakov) završilo boravkom na izvesnom jadranskom ostrvu; koliko je željenih supruga postalo belim udovicama, jer su se dopale nekom udbašu; koliko je stanova "oslobođeno" od nepouzdanih elemenata? Mnogo, priznaće jednoga dana drug Marko "sunce žarko", za prijatelje, skromno, Leka: Udba je tada proizvela popriličnu količinu "škarta", rekao je na nekom davno zaboravljenom Plenumu. To je već bilo nešto, jer njihov uzor NKVD "nije proizvodio škart" (Lavrentije Pavlovič Berija, "štit Revolucije", kako su mu tepali udvorički pesnici). Bile su to, k sažaljeniju, "objektivne okolnosti zbog spoljašnje pretnje" i šta sad? Dobro smo i prošli, kazali su nam.
Posle su se stvari smirivale polako. "Crna reakcija" je starila po Čikagu i sličnim dalekim krajevima; "slavska reakcija" slavila je slave; informbirovci su se sakrili u mišju rupu i pokrili ušima, tiši od trave. Tu i tamo neki su ljudi pričali nepotrebne viceve pred pogrešnom publikom, ali i to je polako bilo spuštano ka sudijama za prekršaje. Udba je imala druga, mnogo pametnija posla: trebalo je, kao prvo, infiltrirati JNE (jugoslovensku neprijateljsku emigraciju; tzv. Treću liniju rada Udbe), ubaciti kamenje razdora i uzajamna optuživanja, što nije bilo teško sa tim svadljivim družinama. Kad nije išlo – e, onda, kako da vam objasnimo, moralo se po nekoga i ubiti, primera i pouke radi: dugačka je puška Rankovića, a vi gledajte što ćete. Tako je nastala prva problematična sklonost Udbe: ubiti bez suda. Koliko je to problematično nasleđe bilo opasno, naučili smo na sopstvenoj koži tek od 1990. nadalje, kao što znamo. Druga problematična sklonost – ona prema finansijskim mahinacijama – nastaje u istoj fazi razvoja, oko 1950. Udbi je, kao elementu najpouzdanijem i najvernijem, bio poveren nadasve važan sektor spoljne trgovine i pratećih aktivnosti kao što je bio šverc cigareta. Počelo se od neutralizacije sovjetske blokade, a ubrzo su uočene i prednosti saradnje sa izvesnim nevladinim organizacijama iz Italije, pretežno iz Palerma. Tako smo i dobili Tvornicu duhana Rovinj, koja će do dana današnjeg igrati ulogu u balkanskoj politici. Pričao je jedan matori udbaški lisac kakvo je uživanje bilo raditi sa mafiozima: "Da pristojnog svijeta! Sve na riječ i sve pošteno, a novaca onoliko!" Ona legalna spoljna trgovina išla je takođe glatko i najpametniji udbaši polako su se premeštali u Genexe, Inexe, Anexe, Manexe, Astre i to. Tako su ukopani prvobitni temelji nekih današnjih debelih korporacija po Britaniji, Italiji, Švajcarskoj i drugim zgodnim zemljama. Kada je, naime, došao trenutak, te su se firme šaptom osamostalile, još malo trgovale naoružanjem i vojnom opremom, pretežno u smislu uvoza u nove balkanske državice, dakle kršenja sankcija UN-a i EZ-a, da bi kasnije otišle svojim putem. Neki su se vratili kući kao veliki tranziciono-pretvorbeni investitori; oni pametniji nisu, jer su znali s kim bi ovde imali posla. Imena su mrska, mada se znaju.
U stara vremena je, međutim, barem nešto bilo drugačije, kažu starci: državu se nije smelo potkradati, jer je htela i glava da odleti i događalo se. Šta biste hteli, glasilo je pravilo; živite lepo u inostranstvu, imate sjajne plate i privilegije; služite državi i narodu i nemoj da vam je na pamet palo da nešto drpite, jer… Tako je to bilo sve negde do kraja veselih šezdesetih. A onda je došao onaj Četvrti, Brionski, plenum, jula 1966.
Josip Broz Tito zaključio je u jednom trenutku da i tu Udbu treba dovesti u neke normalne razmere, a i da se tog Leke treba rešiti već jednom. Neki misle da je on to učinio čisto onako, za svaki slučaj, iz pukog protoka vremena u kome je Ranković prirodno postajao sve jači. Drugi u tom plenumu vide razne vrste zavera, svako po svom ukusu. Inscenirana je neka prilično jeftina afera sa navodnim "prisluškivanjem druga Tita", Ranković je smenjen i svi prateći rukovodioci s njim, sve do poslednjeg komandira stanice milicije i pojeo vuk magarca. Kao, odahnulo se mnogo, naivni su se razveselili itd., ali i tom veselju će uskoro doći kraj. Služba se, međutim, polako skupljala, prostorno i po linijama rada, od čega im je bilo lakše. "Unutrašnji neprijatelj" bio je pod kontrolom i uredno infiltriran; ako su im Milovan Đilas, Miša Mihajlov, Jorjo Barović, Mihiz i Šejka bili glavni predmet rada, možete misliti (uz dužno poštovanje pomenutima, molim!). Sve više su se bavili emigracijom i gastarbajterima, uskoro hrvatskim kao glavnom opasnošću (posle 1969), a zatim i kosovskim (posle 1981). Ustav iz 1974. prebacio je poslove državne bezbednosti na republike i pokrajine, čemu su se one obradovale. Pošto su bratske Službe obavile lipanjska gibanja 1968, pa cestnu aferu u Sloveniji, pa hrvatsko proljeće, pa srpski liberalizam, nastao je onaj period brežnjevljevske močvare i mrtvog mora sve do Titove smrti 1980. Od tada nadalje drugovi udbaši bave se sve više emigracijom, a sve manje "unutrašnjim neprijateljem", a i to više radi uveseljavanja najviših rukovodilaca. Pričao je jedan tako da mu je posao bio da svake večeri nosi na uvid dnevni izveštaj SDB-a raznim Članovima Ovoga ili Onoga, u zaključanoj akten-tašni vezanoj lisicama za ručni zglob, u službenom "pežou 404" sa naoružanim vozačem, sve konspirativno i već kako to ide. Priča čovek da mu je bilo čudno zašto se visoki rukovodioci toliko smeju čitajući te izveštaje o stanju državne bezbednosti, dok on čeka da završe i vrate mu ih. Kad je posle napredovao u službi i stekao pravo da ih i on čita, postalo mu je jasno: jedino zanimljivo u tome bili su prepisi telefonskih razgovora i konverzacija iz spavaćih soba "unutrašnjih neprijatelja"; ostalo su bila dosadna nagvaždanja analitike o situaciji u svetu, uostalom mnogo bolje objašnjenoj u novinama. Tako je Služba stekla i treće svoje opasno svojstvo, koje je takođe ostalo do dana današnjeg: spletkarenje, ogovaranje i intrige. Nije da se time nisu bavili od početka, ali posle Tita to postaje mnogo važnije: Služba je počela sebe da nameće kao neophodan izvor informacija – i to onih najslađih, jer one stvarno važne znao je ionako svako. Zamislite tu privilegiju: da iz najpoverljivijeg biltena (državna tajna! pročitaj i vrati!) doznate ko je koga u krevetu upitao "Je l’ tvrd ko štafeta?" i koji vic ili intrigu je koji "disident" kome ispričao danas. U potmulim i sve podmuklijim borbama za prevlast u Komitetu, takve su informacije postajale sve značajnije. Tada se izgubilo i ono – kakvo-takvo – "ljudsko lice Službe", lice onih sposobnih i pametnih pojedinaca kojima je sve bilo jasno, pa su sa "predmetima obrade" uspevali da imaju normalan ljudski odnos. Kažu da je pokojni Slobodan Penezić Krcun bio takav, ali i neki niži funkcioneri. Lako je bilo njima: prvoborci s pedigreom, dokazani sposobni udbaši, oni nisu morali da se drže rituala i da se uvlače šefovima. Onda su otišli u penziju.
Već 1984, u vezi sa onom blesavom aferom 28-rice, pametni radnici Službe bili su zgranuti glupošću Staneta Dolanca i Slobodana Miloševića: "Pa to više ni Rusi ne rade", rekao mi je jedan takav, mlad i sposoban, u to vreme. Nije dugo potrajao, kao ni ostali sposobni i pošteni mladi ljudi iz Službe.
Onda se dogodio Slobodan Milošević.
Već 1990. SDB RSUP Srbije usisao je ostatke savezne Službe po principu "pređi ulicu ili…". Posle je to dovršio Bracika Kertes, zauzevši praznu zgradu preko puta.
Onda je došao "my name is Yovitsa" sa Frenkijem i Badžom i ostalima. Tri najopasnije mane Službe – ubijanje bez suda, finansijske mahinacije (da ne kažemo krađa) i spletkarenje – postale su Pravilo Službe. Došlo je vreme "vruće glave, hladnog srca i prljavih ruku". Čvorovići više nikome nisu bili potrebni; na njihovo mesto došli su gangsteri, ukoljice koje je radnik Službe Arkan vadio sa robije i "nacionalni radenici" koji su se utrkivali ko će biti bliži Jovici i Braciki; trenerka je trenerka, a "audi" je "audi"… Krenule su ih i cigarete i droga, šverc svega preko svih granica i u saradnji sa svim partnerima. Svoje pacove pustili su da se trebe među sobom, sasvim darvinistički. Kad im se reklo da ubiju, nisu pitali "zašto?", nego "koga?", pa su tako osnovali protiv svih zakona Jedinicu za specijalne operacije i naoružali je kao armiju građanskog rata kolumbijskog tipa (oko droge, to jest). Zamena Jovice Radomirom samo je pogoršala stvar, kao što znamo. Pokušaj Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića da raščiste stvar zaustavljen je a na čelo Službe u Kuli je izvikalo Andru Savića i Bracana, što znamo kako je završilo. Tek su Miša Milićević i Guta Živaljević uspeli da koliko-toliko počiste stvari, zahvaljujući "Sablji", ali je onda došao Rade Bulatović, a duh Jovice Stanišića lebdeo je nad vodama, kao što lebdi i dan-danas.
Promenili su praznik, Dan bezbednosti sasvim pogrešno (jeftina ideja Dušana Mihajlovića), umesto da uzmu sv. Apostola Tomu (negde u oktobru): on je jedini tražio dokaz, a nije verovao napamet, što bi trebalo da bude uzor svakom radniku bezbednosti. Neka je sv. Apostol Toma na pomoći Saši Vukadinoviću i srećan vam 13. maj, Dan bezbednosti! Nismo vas zaboravili i nećemo.
Drug Tito pre 50 godina: Tri pozdrava
Drugovi i drugarice,
Pozdravljam vas i najsrdačnije zahvaljujem na zdravici druga Ćeće. Ali htio bih odmah na početku da ga ispravim: ovu zdravicu upućenu meni, ove riječi koje je izgovorio drug Stefanović, trebalo je uputiti drugu Marku.
Jer, kad smo mi prije petnaest godina donijeli odluku o formiranju naše državne bezbjednosti, naše Ozne, neposredno rukovođenje tom službom, tim značajnim organom naše revolucionarne borbe, i briga oko organizovanja i funkcionisanja te službe povjerena je drugu Marku. Uspjesi koje je ta služba postizala, duh odanosti našoj revolucionarnoj borbi koji je ona ispoljila u toku ovih petnaest godina, njena čvrstina, njena privrženost narodu i njegovim interesima i njena spremnost da čuva te interese, sve je to bilo ostvarivano pod rukovodstvom druga Marka. On je svojim rukovođenjem, svojim revolucionarnim iskustvom i svojim humanizmom izgrađivao lik te službe. Razumije se, drugovi i drugarice, da sam mu ja u tome pomogao. Bio sam na takvom mjestu da sam mu mogao pomoći svojom podrškom i saglasnošću u pogledu preduzimanja određenih mjera. Ali, drug Marko je na svojim plećima nosio tu službu koju smo formirali u teškim i slavnim danima našeg oslobodilačkog rata. U zemlji su još bile jake okupatorske snage, bilo je dosta i domaćih neprijateljskih formacija, špijuna i drugih neprijateljskih elemenata. Jednom riječju, težak zadatak je stajao pred našim organima bezbjednosti i pred našom borbom uopšte. Ali mi smo uz ogromne napore, uz velike i svijetle žrtve, izvojevali pobjedu.
Kad je u oslobođenoj zemlji trebalo podizati privredu, organizovati mirnodopski život i boriti se protiv bijede i siromaštva, služba bezbjednosti imala je isto tako težak zadatak: da onemogući i spriječi svaku destruktivnu djelatnost raznih neprijateljskih elemenata u zemlji, a isto tako i onih koji su iz inostranstva pokušavali da mute i ometaju naš normalan razvitak. To su bili teški i značajni zadaci, radi čijeg je izvršenja trebalo ulagati izvanredne i fizičke i psihičke napore. To su bili zadaci radi čijeg smo izvršenja proveli mnoge neprospavane noći i ja i moji najbliži saradnici.
Obavljajući svoj značajan rad, služba unutrašnje bezbjednosti je i u ratu i u miru dala velike i dragocjene žrtve, ali je svoje zadatke s uspjehom izvršila. Ona je time pokazala da je dostojna povjerenja i da je dorasla obavezama koje su pred nju postavili naš narod i naša Partija.
Želeći vam i ubuduće uspjehe u vašem odgovornom i značajnom poslu, dižem ovu čašu za službu bezbjednosti i za druga Marka!
(U domu "Pane Đukić")
***
Drugovi i drugarice,
Prije svega zahvaljujem se drugu Šašiću na riječima koje mi je uputio i neobično se radujem što sam zajedno sa drugovima koje vi dobro znate, sa mojim najbližim saradnicima, mogao večeras doći u vašu sredinu.
Mi smo već posjetili jedan ovakav skup, u Domu Udbe, i moram da kažem da sam i tamo i ovdje neobično impresioniran mladošću ljudi. Petnaest godina već radite, a još ste svi mladi! Šta to znači, drugovi i drugarice, šta je to što vas čini mladim, i što sve nas čini mladim? Ja mislim da je to revolucionarni duh! Nije to slučajno da ljudi koji su u životu prolazili i prolaze kroz razne teške peripetije ostaju mladi, puni elana, puni svježine. To je izraz onog revolucionarnog zanosa, koji vas osvaja i koji vi nosite iako ste u toku ovih petnaest godina, zajedno sa nama, imali ne malo teških časova. Vi ste obavljali jednu veoma veliku i veoma tešku dužnost, da biste obezbijedili ono za što su se borili naši borci u toku rata, da biste obezbijedili tekovine naše velike oslobodilačke borbe. Vi ste to umjeli učiniti jer ste radili i srcem i umom, puni revolucionarnog elana, puni revolucionarnog duha.
Ja bih želio, a uvjeren sam da će tako i biti, da i vi i nove generacije koje će doći budete i ubuduće zadojeni ovakvim revolucionarnim duhom, puni elana i odani svojoj zemlji, odani stvari socijalizma koji gradimo.
Služba koju vi obavljate i u civilu i u vojsci od ogromne je važnosti, bez obzira na to što danas nema rata, što je mir. Mi imamo još raznih protivnika, raznih neprijatelja. Oni nisu mnogobrojni, ali su vrlo vješti, vrlo lukavi – i ne miruju. Možda su se samo privremeno pritajili. I, ako mi ne bismo bili budni, neprijatelj bi možda iskoristio takvu situaciju da napakosti našoj zemlji. Zato mi morate i dalje uvijek biti budni, kao što ste i dosad bili. Jer sada i naš narod čini ogromne napore da definitivno ostvari pobjedu socijalizma u našoj zemlji.
Želim vam, drugovi i drugarice, mnogo uspjeha u vašem budućem radu, a želio bih i da još mnogo godina zajedno sa vama ovako proslavljamo ovaj dan!
(U Domu Armije)
***
Bio sam već,
drugovi i drugarice, na dva ovakva skupa i dvaput sam noćas govorio. Mislio sam da je to dovoljno i htio sam da se sa vama samo skupa proveselimo. Ali, evo, zahtijeva se da i ovdje govorim.
Mi se svi radujemo što smo u mogućnosti da budemo sa vama i da zajedno sa vama proslavimo ovaj vaš praznik. Vi, organi unutrašnje bezbjednosti, obavljate jedan delikatan, težak i značajan posao. Naročito je naporan onaj svakodnevni posao koji obavljaju službenici bezbjednosti u sprečavanju i otklanjanju raznih negativnih stvari. Ali naša služba bezbjednosti imala je u svom radu puno uspjeha i obavljala je svoj posao i sa dovoljno takta i sa potrebnom oštrinom. Jer, nije uvijek lako ni naći pravu mjeru.
Beograd, u kome vi koji ste večeras ovdje mahom radite, postao je grad u kome se stvara jedan novi, jugoslovenski duh. Nije to samo skup ljudi koji su tu dosad živjeli i onih koji su došli i prenijeli u Beograd osobenosti svojih krajeva. Tu se stvara naš novi jugoslovenski građanin, koji svojim novim i pozitivnim duhom treba da utiče na stvaranje takvog duha i kod ostalih građana naše zemlje. Ali tu ima isto tako, kao i na drugim mjestima, uostalom, i izvjesnih ostataka starog, ima i ljudi sa negativnim težnjama i sklonostima.
U takvim uslovima naši organi bezbjednosti ispoljili su u svom radu i umješnost i visoku političku svijest, i time su doprinijeli ne samo bezbjednosti naše zemlje i naših građana već i afirmaciji naše socijalističke demokratije. To nije bila ni laka ni prosta stvar: s jedne strane oštro i efikasno se boriti protiv raznih negativnih pojava i pri tome sačuvati mjeru, a s druge strane uspjeti da se efikasno zaštite prava i demokratske slobode naših građana. Organi naše unutrašnje bezbjednosti su u tome postigli značajne rezultate!
Želeći vam da i vi i oni mlađi koji budu radili u toj službi sačuvate i ubuduće taj duh, taj revolucionarni duh i smisao za razumijevanje razvoja i kretanja našeg socijalističkog sistema, dižem ovu čašu za službu naše bezbijednosti, za vaše dalje uspjehe u čuvanju tekovina naše revolucionarne borbe!
(U Domu narodne milicije)
