London
Političari i puritanci
Svi reflektori upereni su ovih dana u torijevce zbog skandala sa novcem i čeka se njihov odgovor na mnoga pitanja. Pored onih o individualnim troškovima pojedinih istaknutih pojedinaca, stranka u celosti mora da odgovori na sijaset pitanja u vezi sa politikom i novcem.
Rekli su nam da je Dejvid Kameron čist – njegovi troškovi su ispisani na 20 strana u poređenju sa, na primer, troškovnicima njegovih kolega na 90 strana. Istina, manje je, ali g. Kameron je rešio da o javnom trošku potkreše divlju lozu sa svog dimnjaka i zameni neka spoljna svetla na svojoj kući – suma od oko 20.000 funti, drugi put zaredom u dve godine.
Rekli su nam i da je Vilijem Hejg, Kameronov zamenik i sekretar za odnose za inostranstvom u senci, takođe čist. Istina, ako se ne uzme u obzir da dotični zarađuje stotine hiljada funti van parlamenta. Više o njemu za koji tren. Rekli su nam i da je Džordž Ozborn čist. Kancelar u senci tražio je 440 funti za šofera koji će ga voziti do Londona, 30 funti za postavljanje svog vebsajta geogeosborne.co.uk. To je trivijalna suma, naravno, ali postoji valjda princip da javna potrošnja ne treba da podrazumeva stranačko troškarenje.
Gordon Braun nenajavljeno se pojavio na YouTubeu kao lider reforme javne potrošnje, koja – nije usledila. To je normalna politička kalkulacija, ali, uz rizik da ispadne naivan, prilično je nesrećna okolnost da premijer Velike Britanije ima potrebu da po tom pitanju razmišlja kao o političkoj prednosti, a koja fundamentalno diskredituje parlament.
Zapravo, torijevci nemaju principijelnih problema. Oni su samo ugrabili priliku za "pljusku" parlamentu. Gospodin Hejg je smanjio eksterne izvore prihoda od dva direktorska mesta, savetničke plate u tri kompanije i seriju govora od 10.000 funti, što je iznosilo 230.000 funti prihoda van parlamenta.
Moramo da se zapitamo šta se dešava u glavi čoveka koji zarađuje duplu platu van svog glavnog posla? Koji su njegovi prioriteti? Koga on zapravo predstavlja? Da li nam je stvarno potrebno da podržavamo političare koji zarađuju više od 60.000 funti godišnje? Ne želimo političare koji ulaze u politiku samo da bi postali bogati, ali ne želimo ni da ih dovedemo do ivice gladi.
To nas dovodi do apsurdne situacije u kojoj torijevci mogu da izgledaju čistije – bogatiji su. O novcu koji su zaradili priča se u opozicionim kuloarima i oni postaju deo legende – deo tog novca lično su zaradili, a nešto od toga je nasleđeno.
Konačno, bes birača zbog nenamenskog trošenja javnih sredstava može da bude pokretač reformi. Ali, moramo da budemo oprezni, jer želja za kažnjavanjem političara može da nas odvede u puritanizam. Isto kao što ne želimo da politika bude sredstvo za bogaćenje, ne želimo ni da bogataši ulaze u politiku.
Na početku demokratije u Britaniji jedna od glavnih tema bila je plata političara, jer je to bio jedini način da uvedu normalne, radne ljude u političke vode. Vremena su se promenila, ali ako je naša želja da kaznimo političare jača od želje da promenimo strukturu sistema, završićemo sa novom generacijom bogatih mladih ljudi koji ne žele da budu predstavnici svog naroda.