Ove zime imao sam priliku da skijam na Kopaoniku. Na nedelju dana iznajmili smo vikendicu, spakovali provijant u gepek i uživali u snežnoj idili. Bilo je zaista zanimljivo pratiti ponašanje "cveta male i srednje privrede" iz regiona u jednoj neobaveznoj atmosferi. Dok smo čekali na žičari, paterfamilijas bi neprekidno izdavao naređenja putem mobilnog, puštao pare i robu, nervirao se zbog inspekcija i poreza, a majka bi se bavila decom, nezahvalnicima koji ne umeju da cene ono što druga deca nemaju. Oni im pružili sve, plaćaju instruktore skijanja, a gospoda neće da uživaju kad im se kaže! U podnožju staza, sedele su montirane cice u potrazi za frajerima, pa smo mogli da vidimo skijaške miniće, skijaške mrežaste čarape i saznamo astronomske cene kafe (250 din) ili soka od narandže (450 din). Ukoliko ste oko staze u šumi videli policajce ili specijalce, to je bio pouzdan znak da je neki ministar u tom trenutku na skijanju. Osim cveta politike, privrede i plastične hirurgije, na Kopaoniku je uvek zanimljiva estrada koja pozira za tabloide i lokalne televizije.

Ovih dana, na televiziji sam saznao da je Srpski ekonomski forum upravo počeo na Kopaoniku i da ga već od milja zovu "Srpski Davos". Uz levičarsku himnu Imagine na ekranima su se ređale slike velike ekonomske krize, dok su u publici sedeli političari, ekonomisti, privrednici, prijatelji, braća i kumovi. Predsednik je odbio aplauze (koji se sada valjda podrazumevaju) i govorio o teškim danima koji su pred bogatima. Negde u publici je verovatno sedeo i predsednik Lukašenko sa svojom svitom (prijatelji, braća, kumovi plus obezbeđenje), suma sumarum 150 Belorusa. Na Kopu je ovih dana idilično lepo, videli smo krem Srbije u neformalnom druženju, zabrinute ali opuštene – ne znam samo da li je ovih dana uopšte moguće da neko ode na skijanje, a da nije makar savetnik u ministarstvu. Otkud sad ovaj cirkus?

U svetu, ekonomski forumi imaju zadatak da spoje inače nespojivo, da dovedu na isto mesto ljude koji ne žele da se vide ili za to nemaju priliku. Forumi nisu formalni skupovi, pa tako susreti i razgovori nemaju zvaničan ton, akteri sastanaka ne moraju da se kriju kao Stanišić po savskim splavovima. Ljudi tu razmene mišljenja, naprave lične kontakte i pripreme teren za buduće formalne susrete. Na Kopaoniku se svi poznaju. U Srbiji se političari, ekonomisti i biznismeni toliko drže zajedno, da bi čovek pomislio da im je pre potrebno da se na par dana malko razdvoje i požele jedni drugih. Pompezan skup u toku ekonomske krize, gde se zimuje za državne pare, da bi se konstatovalo kako je u toku kriza – to mi zaista zvuči nesuvislo. Ukoliko se na Kopaonik odlazilo u paket-aranžmanu, moramo se zapitati koji to privrednici ili ekonomisti imaju interes da okupe ovakvu svitu. Da li su račun platili tajkuni u nameri da političarima saopšte nešto u četiri oka? U ekonomiji nema besplatnog ručka, tako bar kažu. Jedini novi drugar je drug Lukašenko – koji zimuje za svoje pare, državne pare Belorusije, valjda. Verujem da bi sve nas mnogo više zanimale "Igre na snegu", gde bi se naši Davosovci na Kopu nadmetali u skijanju, sankanju i klizanju, uz TV prenose i fil ruž u finalu. Oni koji nemaju minimum sportskog duha mogli bi da se nadmeću u pravljenju sneška ili medveda od snega. Maskota Kopaonika je ona mečka što se propela na zadnje noge – a mečka u našem narodu ima specijalne osobine. Sećate se, ta mečka proviri iz brloga i po svojoj senki vidi da l’ da se vrati na spavanje ili da izađe napolje. Naši velikani na Kopaoniku u suštini rade istu stvar. Odete na Kopaonik da procenite kolika vam je senka, da li ste u nečijoj senci i da li je pametno da se sklonite ispod nečije senke. Kopaonik je naš spisak za evakuaciju sa Titanika, ako stvari zaista krenu naopako. U međuvremenu, opozicija se durila što nije bila pozvana, Jovica Stanišić je dobio zvaničnu potvrdu da je za svoje pare pio kafu sa stranim obaveštajcima, a policajci koji su radili na Kosovu progovorili su o zločinima i likvidacijama Albanaca. Sve u svemu – izgleda da nam je mečka ponovo zaigrala pred vratima.