Knjiga memoara Karle del Ponte Lov: ja i ratni zločinci (obratite pažnju: prvo "ja", a posle ostalo) još nije ljudski ni objavljena, a već je u krugovima politički korektnim proglašena za "nekorektnu", dok su je svi naši nacionalisti dočekali na kriv nož. Neke zapadne države veoma su se diplomatski namrštile na tu knjigu, a Švajcarska, čiji je gđa Del Ponte državljanka i novopostavljena ambasadorka u Argentini (valjda da bude dovoljno daleko), već je pod unutrašnjim pritiskom da je odande opozove. Ukratko, knjiga Karle del Ponte je uspeh. To što neki misle da nije trebalo odmah da je objavi, da ju je pisala još kao aktivni glavni tužilac itd., legitimna je primedba, ali je za javnost bolje ovako. Uostalom, to se moglo i očekivati, jer je gđa Del Ponte oduvek poznata kao skandal-majstorka prvog reda; ta ne bi otišla iz Haga, a da ne zalupi vrata za sobom iz sve snage. To je i učinila, vodeći računa da jedino ona izađe čista iz priče.

Niko se nije dobro proveo kod Karle. Srbi i Hrvati koji su saplitali Tužilaštvo i Tribunal kvalifikovani su kroz usta njenog kanadskog saradnika kao "kurvini sinovi", s tim da su Hrvati ispali još i "podli kurvini sinovi", što je nepravda: i jedni i drugi bili su podjednako podli. Kosovski Albanci su prošli još gore, a UNMIK i KFOR su upropašćeni veoma argumentovano kao zaštitnici ratnih zločinaca poput Ramuša Haradinaja. Po istoj liniji Karla del Ponte optužila je i Amerikance: Haradinaj je bio, da citiramo Frenklina Ruzvelta, "naš kurvin sin". Nije bio jedini: kad uporedimo i unakrsno čitamo knjigu Karle del Ponte i knjigu Žaka Masea Naši dragi ratni zločinci (prevedenu i objavljenu i kod nas, u izdanju Dan grafa), sasvim jasno se ocrtava osnovana sumnja da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić pod pažljivo ugovorenom previšnjom zaštitom izvesnih velikih sila, pored domaćih zaštitnika.

Tu dolazimo do uloge svih mogućih obaveštajnih službi u radu haškog tužilaštva. Već na samom početku svojih memoara Karla del Ponte citira Džordža Teneta, direktora CIA: na njeno pitanje hoće li Agencija da potraži Radovana Karadžića, Tenet odgovara veoma nedvosmisleno da ga zabole ona stvar šta ona misli (non me ne frega un cazzo; na engleskom verovatno I don’t give a flying fuck). Drugi su bili donekle suptilniji, tj. manje iskreni. Načelno Karla del Ponte razne obaveštajne službe opisuje kao "prijateljske" i ostale; može se zamisliti koje su te ostale. Ni "prijateljske", međutim, nisu bile baš tako prijateljske: zatrpavale su Tužilaštvo gomilama informacija o tome gde se navodno nalaze Mladić i Karadžić; skoro sve bile su lažne. Ono malo istinitih odnosilo se na Karadžića i teritorije Bosne i Hercegovine, ali tada je NATO (u obliku SFOR-a i EUFOR-a) uvek imao pametnija posla nego da hvata Radovana (o tome pobliže kod Žaka Masea). Ratka Mladića su jurili po šumama, gorama, pećinama, manastirima i pčelinjacima dok je on mirno živeo usred Beograda, kao što po svoj prilici živi i dan-danas. Kao da je postojao prećutni dogovor da se nasedne na sasvim zdravorazumsku taktiku Mladićevih zaštitnika: stalno zasipati Tužilaštvo i razne službe dezinformacijama o tome gde je on i tako ih razvlačiti na tanko širom Srbije, BiH i Crne Gore, jer su morali da reaguju na svaku dostavu. Čak i kad su imali autentičnu informaciju iz prve ruke, kao u slučaju Gorana Hadžića, oni Karlini "kurvini sinovi" su ih izradili. Naime, naša BIA i jedna "prijateljska" služba imale su Hadžića u objektivu (doslovno) u Novom Sadu. Onoga dana kad je iz Haga našem ministarstvu inostranih poslova javljeno gde je Goran Hadžić, on je u šortsu potkresivao cveće u bašti; zazvonio mu je telefon, on je ušao u kuću, izašao obučen i sa torbom, seo u auto i – nestao bez traga. Karla del Ponte tvrdi da postoji i snimak događaja, ali ne postoji objašnjenje zašto i kako ga osmatrači nisu uhvatili pre nego što je nestao.

Naravno da su se doktor Vojislav Koštunica i direktor Rade Bulatović jako loše proveli u ovoj knjizi memoara. Karla del Ponte otvoreno kaže da ni jednome ni drugome posle nekog vremena nije više verovala ništa (nije jedina). Na primer: jednom prilikom Koštunica joj je lično obećao da će dati ostavku ako Mladić ne bude uhapšen za mesec dana. Njegovih mrzovoljnih vađenja i prenemaganja puna je ova knjiga: "Sav je snužden i umoran, kao da mu na plećima počiva cela država" i tako dalje, kao da ne znamo kakav je; "lišen osećanja", kaže gđa Del Ponte. Rade Bulatović je posebna priča: on i njegov najbolji drug Nebojša Vujović, priča Karla del Ponte, objašnjavaju joj u jesen 2005. da će u slučaju "prve naznake proglašenja nezavisnosti Kosova, sto hiljada Srba doći na traktorima u Beograd ispred zgrade Vlade i da će bilo koja vlada biti rasterana". Tokom 2006. Bulatović joj objašnjava u Hagu kako su Miloševićeva smrt i – iz nekog razloga – crnogorska nezavisnost "upropastili sve" i "pokazali da je Tribunal politički organ za pritisak na Srbiju". Karla del Ponte ga je tada praktično nazvala lažovom.

Međutim, mnogo više od Karle del Ponte Bulatovića je u nepriliku doveo doktor Koštunica. Reč je o hapšenju i isporuci generala Zdravka Tolimira. Prvo je Koštunica rekao Karli del Ponte da je "nastupila nova faza" u odnosima Srbije sa Hagom i pohvalio tužioca za ratne zločine Vukčevića i Rasima Ljajića za "saradnju sa Republikom Srpskom", tvrdeći uporno da je Tolimir uhapšen tamo, "kao da ne zna da ja znam da je uhapšen u Srbiji". Kaže dalje Karla del Ponte: "Ispalo je da ni Vukčević, ni Ljajić nisu znali ništa o operaciji hapšenja Tolimira, a da je Vukčević čak razmišljao o ostavci, jer je bio izostavljen iz procesa odlučivanja. ‘Sedeli smo na sastanku, a Bulatović nam je pričao laži’, rekao mi je Vukčević. ‘Zašto nije uhapsio Tolimira zakonito u Srbiji i pokazao punu saradnju?’ Konačno se Vukčević pomirio s tim da je svejedno koje je boje mačka, ako lovi miševe." S tim se pomirila i Karla del Ponte, ali je time iznervirala Borisa Tadića: "I vi hoćete da Bulatović ostane?", upitao je on. "Optužio me je da sam se ukrcala u Koštuničina kola."

Bilo kako bilo, "mačak koji lovi miševe" našao se sada u krivično-pravnoj neprilici zbog Koštuničine patološke fiksacije da u Srbiji nijedan ratni zločinac ne sme da bude uhapšen, nego svi ima da se predaju dobrovoljno. Naime, da je Zdravko Tolimir bio uredno isporučen iz Srbije, gde je i lišen slobode (u šta više nema nikakve sumnje) i da nije ilegalno prebačen preko Drine u dogovoru sa policijom Republike Srpske, Rade Bulatović sada ne bi bio suočen sa problemom koji se zove u najmanju ruku bespravno lišenje slobode itd.

Ima ova knjiga jednu zjapeću prazninu, a to je strategija Karle del Ponte da ratne zločine goni odozgo, a ne odozdo – kako bi to radio svaki drugi normalni tužilac ili policajac. Beskonačno sujetna, kakva je već, gđa Del Ponte htela je velike ribe po svaku cenu, puštajući sitne, ali mnogo lakše za optuživanje. Može ona sada da se žali na razne službe i velike sile koliko hoće; strategija njenog tužilaštva bila je kockarska, rizična i obojena njenom ličnom ambicijom pre svega. Jedan od proizvoda te ambicije jeste i njena surova, ali zato ništa manje ispravna, procena i Tužilaštva i Tribunala u Hagu: to su, ukratko, firme u stečaju iz kojih najbolji beže prvi, tražeći sebi novi posao. Tako je to kad se jedan sud pravi sa ograničenim rokom trajanja, ali o tome je trebalo misliti onda, 1993.