Nije Kajla (Minog) prvi tinejdž-idol kog je disko industrija iskoristila i ispljunula, a on se vratio. Baš pre fabrikacije kojekakvih tomija, fabijana i inih falsifikata rokenrola, po propisu starmali Pol Enka (r. 1941) od 12-godišnjeg imitatora postao je hit-pevač kad je 1957. njegov drugi singl Diana globalno raspevao pubertetsku patnju za (svega par godina) starijom curom. Prvu petoljetku njegove muzičke karijere ozvezdali su Crazy Love, You Are My Destiny, Lonely Boy, Put Your Head On My Shoulder i Puppy Love, a od bledih suparnika tipa Peta Buna izdvajalo ga je autorstvo. Zapravo, Pol je značajniji po nekoliko od stotina pesama koje je napisao, nego po milionskim tiražima pod sopstvenim imenom. Njegova je krasna (It) Doesn’t Matter Anymore, prvi posthumni singl Badija Holija, kao i klasik She’s A Lady Toma Džounsa, kolege sa bina po kockarnicama i luksuznim klubovima i restoranima. Štaviše, iako je Diana jedna od najprodavanijih "malih ploča" svih vremena, ovaj marljivi i promućurni Kanađanin najviše je zadužio evergrin napisavši već dugo poslovični engleski tekst My Way po meri prijatelja mu Frenka Sinatre u jednoj od kriza kad je Plavooki hteo da se povuče, krajem šezdesetih.

Enka se debelo obogatio još kao tinejdžer, ali brzo je postao i sposoban poslovni čovek, posebno u muzičkoj industriji, kako ga je zatekla i britanska/bit-invazija. Pomagao je mlade kantautore (S. Gudmen, Dž. Prajn) a 1967. je prava na francusku pesmu Comme d’habitude (glavni autor: Klod Klo-Klo Fransoa) otkupio ispred nosa Dejvidu Bouviju koji je već pisao (svoj) engleski tekst… i tako, My Way. U narednoj deceniji Pol se vratio nastupanju uživo, pošalio se i na svoj račun (nizak rast, mladalačke teme), obrađivali su ga The Osmonds, a Endi Vorhol mu dizajnirao omot za jedan od albuma kojih je dosad naštancovao puno preko stotinu.

Pol Enka se u životu napevao svakojakih numera, stilova i površnih "trendova", pa je 2005. mnoge iznenadio činjenicom da je još uvek živ i aktivan. Objavio je CD Rock Swings (Verve/Universal), s koga je zvuk uglancanih limenjaka osvežavao radio-talase. U stalnoj klimi obrada i prerada starih hitova, retro prepakivanje modernijih tačaka nesumnjivog roka u velike revijske aranžmane postiglo je i komercijalni uspeh, posebno jer su pesme birane pretežno po prodaji u SAD. Time su uvrštene i numere koje i u originalu (Bon Jovi, Survivor…) behu isprazne, a o npr. Wonderwallu grupe Oasis svoje reče i Stiv Vin. Nažalost, radovi bendova koji zaista imaju značaj (R.E.M; Nirvana, Cure) ovakvim maltretmanom svedeni su na lakirane ljušture, kao npr. i beli soul True benda Spandau Ballet. Sve skupa – slab rok, nimalo sving, dosetka efikasno plasirana. Glavna korist: starijim ne-ljubiteljima olakšano da prate tekstove kao Black Hole Sun Soundgardena, a pošto Enka nikad samom sebi nije uspeo da stvori nešto nalik My Way, makar simbolično neka mu smirena It’s A Sin Pet Shop Boys.

Repetirao je brzo, prošle godine pola veka karijere obeleživši i albumom Classic Songs/My Way, malko opuštenijim i za nijansu boljim izborom autora (Bili Džoel, Džoni Mičel, Bob Siger), i evo ga na aprilskoj turneji po Evropi, a njegov zategnuti osmeh zbunjujuće se umešao u kampanje mlađih ali smrknutih, zablejanih lokalnih likova. Ne, nije PUPS, nego nam donosi "Vegas kič" u socijalističku Halu sportova. Ovdašnja koncertna agencija Long Play uknjižila je veliki uspeh kao da mora Pola (a možda i celog) Enku ugurati na EXIT, pa je i s ulaznicama od 2500 do 5000 dinara, preko 2500 posetilaca sačekalo da se zakrpe tehnički propusti pre nego uđu pod kružni svod. Raspon njihovih godina daje povod za kategoriju New & Old Age Music.

U skladu s nastojanjem da deluje kao da interpretira pesme starije od sebe samog, Enka je takoreći utrčao u parter otpozadi, pevajući među gromadnim telohraniteljima. Onolike stolice dole su poređane da bi se pentrao po njima – kako bi ga i videli, manjeg od Samante Foks a nikad zvanog u Atenicu. Dinamikom blic-nokautera uvukao je prisutne u horsku Diana, ipak prilagođenu samosvesti da ne mora biti Najstariji tinejdžer na svetu. Šta tek reći za Puppy Love – uspavanka za unučiće? Zabavljačka rutina u boljem smislu reči izazvala je takvo oduševljenje da bismo valjda uživali i da je ovaj srčani dekica pevao celu Beoviziju. A zna i ćirilicu, jer je često zauzimao nadmoćnu F-pozu.

Pol Enka nikad nije odrastao da bude kruner (eng. crooner) kao Frenki-boj niti je umeo da svinguje, ali je solidan pevač koji zna sa svojim ostarelim glasom. Orkestar od 16 najamnika više klase (bez gudača) ipak ne može da prevari bilo koga ko je slušao Djuka, Kaunta ili Benija Gudmena; svingu je blizak kao Big bend našeg državnog RTV-a kad je taj Big bend bio lošiji, a ta RTV bolji. Posle poletnog nostalgičnog dela, šou-standardi prošarani su srećom sa svega nekoliko tačaka sa Rock Swings. Najpoznatija, Jump Van Halena jeste vesela, ne bi ni D.L. Rotu škodio takav odmak kad baš ostari. Ali, jedno je otaljati baladu L. Ričija, a sasvim drugo upropastiti tragičnu Kleptonovu Tears In Heaven. No, prisutni su uživali dovoljno da im poneki gaf nije zasmetao, naprotiv. Par velikih ekrana prikazao nam je Enkin foto-album, a i upečatljivo TV izdanje I’m Not Anyone koju je Pol napisao za kod nas premalo poznatog Semija Dejvisa mlađeg. Superstar večeri pentrao se do tribina tokom She’s A Lady, s gitaristima zaseo da Doesn’t Matter Anymore iskoristi za mali, gotovo akustični rokenrol blok. Kad je sat predstave prošao, počelo je i muzikantsko razvlačenje, da bi formalnim bisevima bilo dopunjeno do 100 minuta. Bio i ostao anti rokerski lik, jedno od otelotvorenja Las Vegas/star sistema, Enka se u finalu potrudio da forsira tvist (and Shout), Proud Mary, i neukusni post mortem duet sa Sinatrinim My Way na ekranima.

Ipak, nastaviću da idem na koncerte i kad nastupaju matoriji od mene.