"Ukoliko želite da služite budućnosti, nemojte se bojati što ste u manjini." Ova izreka novog izraelskog predsednika Šimona Peresa može da predstavlja njegov životni moto, i koristan savet svakom političaru koji svom zanimanju želi da doda i epitet državnika. Za to je potrebna i vizija, kao i volja da se ona sledi, bez obzira na okolnosti. Zato je i malo političara u demokratskim zemljama koji se od početka do kraja karijere nalaze u vrhu vlasti. Šimon Peres sigurno spada među njih. Tokom svoje duge karijere on je uvek bio pri vrhu, ili na njemu, da bi na kraju ostao jedini iz svoje generacije koji je tu i ostao. Često hvaljen, ali i osporavan, spada među izraelske političare koji uživaju veliki ugled možda čak i veći u inostranstvu nego u svojoj zemlji.

Na mesto predsednika Peres dolazi u teškom trenutku. Njegov prethodnik Moše Kacav podneo je ostavku nakon skandala i optužbi za seksualno zlostavljanje dve službenice koje su radile sa njim. Dok sud još ispituje "slučaj Kacav", Peres bi na položaj trebalo i formalno da stupi nakon ceremonije zakazane za 15 jul. Predsednički izbori, paradoksalno, bili su prvi koje je on dobio, i to ubedljivo. Još u prvom krugu ostvario je veliku prednost u odnosu na rivale, da bi ga u drugom i oni podržali. Peresa je Kneset na kraju izabrao, takoreći bez protivkandidata.

Peres je rođen u mestu Višinjev, nekada u Poljskoj, danas u Belorusiji 1923. godine. Kada je imao jedanaest godina, njegovi roditelji emigrirali su u Palestinu, koja je tada bila pod mandatnom upravom Britanaca.

KONTROVERZE JEDNE KARIJERE: Njegova politička karijera može se grubo podeliti na dva razdoblja. U prvom, do polovine sedamdesetih bio je jedan od vodećih jastrebova među izraelskim političarima, da bi potom evoluirao u jednog od najvećih golubova. Političku karijeru počeo je kao štićenik Davida Benguriona, prvog izraelskog premijera i Moše Dajana, načelnika Generalštaba. Od nastanka Izraela 1948, nalazio se na važnim državnim funkcijama, najpre u Ministarstvu odbrane, gde je, kao najmlađi direktor u njegovoj istoriji, bio uključen u poslove vezane za nabavku oružja i stvaranje savezništava neophodnih za opstanak mlade izraelske države.

Zahvaljujući njegovom posredovanju stvoren je savez sa Francuskom i Velikom Britanijom koji će 1956. godine započeti sinajski rat protiv Egipta. U tom periodu pokrenut je, na njegovu inicijativu, izraelski nuklearni program, i inicirano stvaranje vojnoindustrijskog kompleksa, naročito proizvodnje elektronike za naoružanje, po kojoj Izrael spada u svetski vrh. Prvi put je izabran u izraelski parlament (Kneset) 1959, čiji će član ostati sve do izbora za predsednika 13. juna ove godine.

Jomkipurski rat sa Egiptom i Sirijom 1973, i kasnije sklapanje mira i razgraničenje sa Egiptom 1979, bili su prekretnice u bliskoistočnoj istoriji, ali i u Peresovoj karijeri i shvatanjima. Rat je najpre pokazao da je Izrael i te kako ranjiv u sukobima protiv svojih arapskih suseda, što je bilo neprijatno osvešćenje posle velike pobede u šestodnevnom ratu 1967. godine. Sporazum iz Kemp Dejvida sa Egiptom 1979, kao da je srušio psihološku barijeru koja je postojala između Arapa i Izraelaca i pokazao da je između njih moguć i mir. Tom shvatanju pridružio se i Peres, koji od tada postaje jedan od vodećih izraelskih "golubova". Sklapanje mira sa susedima i konačno rešenje palestinskog pitanja postaju Peresova glavna preokupacija i obeležiće njegovu dalju karijeru. To će mu kasnije doneti veliki prestiž i poštovanje u međunarodnim krugovima. Nije zazirao od toga da potpuno promeni svoje stavove, pa i da se odrekne rezultata svog prethodnog rada. Početkom sedamdesetih kao ministar bio je zadužen za imigrante i razvoj na okupiranim teritorijama. U tom periodu izgrađen je veliki broj jevrejskih naselja, čije je napuštanje Peres počeo da zagovara samo desetak godina kasnije. Ubrzo stupa na scenu kao glavni "neformalni" izraelski pregovarač, po čemu će kasnije postati poznat. Najpre je tajnim pregovorima sa jordanskim kraljem Huseinom pokušao da pronađe rešenje za palestinsko pitanje uz pomoć Jordana. Kada je ta inicijativa propala, sa početkom prve Intifade 1987, shvatio je da će Izrael morati da pregovara direktno sa PLO-om i Jaserom Arafatom.

LIČNA VIZIJA: Među izraelskim političarima, Šimon Peres ima verovatno najveću "odgovornost" za postizanje Sporazuma iz Osla 1993. godine, koji će Palestincima doneti autonomiju, i verovatno državu u nekom narednom periodu. Tajni pregovori počeli su 1992, bez znanja tadašnjeg izraelskog premijera Jicaka Rabina, a vodio ih je Peresov štićenik Joši Beilin. Kada je Rabin saznao šta se dešava i on je dao svoj pristanak da se pregovori nastave. Zaključenje sporazuma i Nobelova nagrada za mir 1994, koju je podelio sa Rabinom i Arafatom, bili su kruna karijere za Šimona Peresa. Iste godine sklopljen je i Sporazum o razgraničenju sa Jordanom, u čijem je pripremanju odigrao jednu od glavnih uloga.

Tokom godina stvorio je i sopstvenu viziju rešenja bliskoistočnog sukoba, kroz pojačanu ekonomsku saradnju i kontakte, koji bi na kraju pokazali svu neophodnost saradnje Arapa i Izraelaca u regionu. Mnogobrojni zajednički projekti na polju ekonomije, obrazovanja, zdravstva, kulture između Izraela i arapskih partnera usledili su kao produkti tih ideja i rada Peresovog Centra za mir, nevladine organizacije koju je osnovao 1996. godine.

Polovinom 2005, tadašnji izraelski premijer Arijel Šaron prepustio je Palestincima pojas Gaze, što je bilo prvo i do sada jedino izraelsko povlačenje sa teritorija sa većinskim palestinskim stanovništvom. Peres je i tu imao velikog udela kao zamenik premijera. To povlačenje obojica su platila gubljenjem čelnih partijskih pozicija. Nakon toga, Peres posle više od 60 godina napušta laburiste da bi podržao Arijela Šarona i njegovu novu partiju Kadimu, koja će kasnije nastupiti sa programom unilateralnog povlačenja sa palestinskih teritorija.

PRAVA OSOBA NA PRAVOM MESTU: "Kada pobedite u ratu, vaš narod je jedinstven i aplaudira vam. Kada zaključite mir, vaš narod je sumnjičav i ozlojeđen." Ova Peresova izreka dobro oslikava poslednje decenije njegovog rada. Za vreme svoje duge karijere u tri navrata nalazio se na mestu premijera, ali nikada nije bio direktno izabran na tu funkciju, već je izbore izgubio čak pet puta, i to uglavnom posle pokretanja mirovnih inicijativa. Dva puta je na položaj dolazio posle Jicaka Rabina, koji mu je dugo godina bio glavni rival u Laburističkoj partiji, poslednji put 1995, u teškom trenutku posle Rabinovog ubistva. Od 1969. bio je ministar u svakoj vladi u kojoj su učestvovali laburisti. Kao još jedno međunarodno priznanje njegovom radu, usledilo je i imenovanje za počasnog predsednika Socijalističke internacionale 1999.

Na zalasku svoje karijere Peres je postao predsednik Izraela. Predsednik u Izraelu ima protokolarnu ulogu, bez stvarnog političkog uticaja. Naglasak je više na moralnoj komponenti njegovog položaja, tako da njegove obaveze i dužnosti idu dalje od onih propisanih Ustavom i zakonima. Dakle, bitna je osoba koja obavlja dužnost predsednika, a ne moć i uticaj položaja. Pre svega, on je predstavnik svih Jevreja, u Izraelu i inostranstvu i u tom smislu predstavlja njihovo javno lice. Zato ne čudi što je Peres odabrao tu funkciju da, najverovatnije sa njom i okonča svoju političku karijeru. Kao mnogo puta u prošlosti, on na položaj stupa u teškom trenutku. Afera sa bivšim predsednikom Mošeom Kacavom poprilično je ukaljala najvišu funkciju u zemlji, tako da će jedan od glavnih Peresovih zadataka biti da vrati poverenje i dostojanstvo instituciji predsednika. Ukoliko treba suditi po njegovom dosadašnjem radu, prava osoba došla je na pravo mesto.