Pre svega, treba odvojiti jednu temu od druge. Prva je ona o Vasićevom tekstu i Tijanićevom pismu "Vremenu", dok je druga "internog" karaktera, ništa manje interesantna – odnos novinar–urednik u jednom nedeljniku. Hajde da poštujemo hronologiju, pa da govorimo o prvoj temi, a da drugu ostavimo za posle.

Vasić čini ponovo istu grešku! Sad čujemo da Batić baš nije jedini izvor i nije baš bilo uveče, nego je bilo valjda u kasnije po podne… Tako otprilike veli Vasić, ne shvatajući da je potpuno nebitno to dodatno objašnjenje, budući da se srž cele stvari nalazi opet u istoj činjenici – da je neko nešto "dojavio", a novinar to napisao. Tako se ne prave novine. Ko kaže da je sve to istina, ko kaže da Batić (ili bilo koji drugi izvor) ne izmišlja ili ne podmeće? Zašto se Batić ili neko drugi nije isprsio pa to sve rekao u prvom licu jednine, ako je sve istina i ako je dokazivo?

Jedna stvar bi morala da bude jasna: neprihvatljivo je da se o ljudima piše ili govori bez jasnih dokaza za svaku napisanu ili izgovorenu reč, inače nećemo biti drugačiji od onih koje smo sklonili 5. oktobra uz obećanje da ćemo biti bolji.

Ako neko misli da se, kad je Tijanić u pitanju, ništa ne mora dokazivati, da je sve samo po sebi jasno – vara se. Ono što je propušteno "6. oktobra", propušteno je. Da li se moglo više, a nije se htelo ili se htelo a nije se moglo – to je posebna tema.

Na kraju, moram priznati da mi se odavno ne sviđa ta "doušnička" varijanta u Vasićevom pisanju, koja je u stvari njegov najvažniji resurs. Mnogo mi se više dopadalo ono o kuvarskim receptima, ako neko pamti, kad "jagnjetina šapuće u rerni" i kad je konzumiranje lozove rakije od strane kuvara, sastavni deo recepta. Imalo je više duha i bilo je istinitije.