Kome još pada na pamet razmišljati o ispitima… Sem studentima koji su u šarene sandučiće na svojim fakultetima prijavili nekoliko. I, ne bi se to nazvalo razmišljanjem, već tihom glavoboljom koja ne jenjava i protiv koje nema leka, bar ne onog u boji, zavijenog u parčence folije i plastike, i lepo upakovanog u kutijicu. Izuzev one hrpe knjiga koje stoje na radnom stolu i čekaju svojih pet minuta koji nikako da dođu.

Uvek se nešto ispreči, uvek se nešto nađe na putu tako neizbežno i neodložno. I tako dan za danom, sve dok se ne pogleda kalendar u telefonu i tap, tap izračuna da je ostalo još… Uf, još samo desetak dana do ispita. Hoće li se stići? Ima li smisla počinjati sada kada je možda kasno početi? A trebalo je ranije. Dobro, ne tako davno, ali možda onda kada je planirano. Ako je uopšte planirano. I, da li je planirano? Taj papirić koji podseća na fiskalni račun, a na kom je zapisan plan učenja, dan po dan, negde je ostavljen. Gde li je ostavljen? U novčaniku? Ma, verovatno nije, jer je iz njega izvađeno poslednjih pedeset dinara za jutarnju kafu. Da je taj papirić bio tamo, sigurno bi se video, morao bi viriti iz kožne pregrade. Možda je bio smotan u toj novčanici kojom je plaćena kafa, a ljubazni kelner verujući sudu mušterije nije naročito brojao novac. Možda mu je ispao papir dok je novčanicu stavljao u kasu. A, mogao je malo više voditi računa o tome. Dobro, možda ne o tom papiru, koliko o novčanici koja mu je data. Eh, ti kelneri. A nekada se čine veoma spretnim. Možda samo onda kada su čaše u pitanju.

Međutim, kada se malo bolje razmisli, možda papir ipak nije bio u novčaniku. Možda je u onoj platnenoj torbi u kojoj se svakodnevno nose skripte, male sveske, poneka olovka, sveže pecivo i čokoladica. I novčanik, naravno. Mada, skoro sve sveske su korišćene na nekom od onih dosadnih, jednoličnih predavanja na kom bi i takav papirić bio zanimljiviji od uspavljujućeg zvuka koji je odzvanjao poput eha. Ali, možda je ispao u trenutku kada su vrata slušaonice zaškripala i kada se ušunjao još jedan kolega koji je tu neživu masu učinio malo brojnijom, a svi svoj pogled uprli ka njemu. Neko je, možda slučajno, zakačio rukom delić stola na kom je bila položena sveska, ona sveska koja je možda skrivala taj čudnovati papirić. Kada je ispao, niko se više nije osvrtao, jer je svojim izgledom podsećao na svaki drugi papir koji tu biva bačen i kog će već neko kasnije pokupiti. I baciće taj papir u plastičnu korpu koja je skrivena na izlazu. Otići u nepovrat.

No, ipak postoji nada da je taj papirić negde skriven, nepocepan, skoro kao nov, tek ispisan plavkastom olovkom. Ali, gde bi mogao biti? Još kada bi imao ime i kada bi se na to ime mogao odazivati. Nema smisla razmišljati, jer je to nemoguće. Ili manje moguće od pronalaženja istog. Stop! Možda se onomad zalepio za vruću kesu u koju je jedva stalo toplo pecivo za doručak. Zaista, pecivo je bilo toliko vruće da se činilo kao da će prsti izgoreti. Čudno kako je prodavac izdržao držeći tu kesu u rukama, a drugom naplaćujući račun. Verovatno je navikao, jer to nije bilo prvo pecivo koje mu je prošlo kroz ruke tog jutra. Bar se tako činilo. Mušterija nije izdržala vrelinu svežeg, nabujalog kvasca, te je stavila sve sa salvetom u krcatu torbu kojoj je nedostajao samo kišobran. A bilo se naoblačilo. Nego, taj mali papir se verovatno, od tolike toplote, prilepio uz kesu i tako postao neprimetan, a kada je glad utoljena više nije bilo mesta za praznu kesu i parče salvete, pa je sve zajedno bačeno u korpu. Ne u onu istu, iako je i ova bila plastična.

Doduše, ima jedna pregrada u toj platnenoj torbi koja je malo šuplja, valjda od silnog nošenja i trošenja, u koju su upadale svakojake sitnice. Te sitnice su uvek bile primećene na svom neodgovarajućem mestu i sa istog izvađene. Papir ne pripada toj sorti, jer se lako prilagođava okruženju i tako se stapa sa njom. Makar tako spolja izgleda, a na unutra se ne obraća pažnja. Tako je bilo i ovde. I, onda je došao red da se i ta torba opere, jer je bila sva nikakva. Prljava, pomalo pohabana, ali još u dobrom stanju koje nije dozvoljavalo da se kupi druga. Zašto bi? U ovu, ionako, može stati sve.

Posle pranja, vetar je dobro rasterao i poslednju kap vode na mekom platnu i torba je bila poput nove. Mrvica hleba, koje su otpadale sa pokojeg sendviča koji bi na brzinu bio upakovan, više nije bilo. Ni tragovi olovaka se više nisu videli, ali nije bilo ni traga nečeg papirnog. Čak i da je bilo, sigurno je vetar odneo, jer je bio jak. Toliko jak da je zamalo i torba odletela sa konopca.

U okrilju nekog prirodnog, mladalačkog optimizma, moguće je još jedno mesto koje potajno skriva ceduljicu. To mesto bi mogle biti fioke. Da, one koje stoje skoro izvaljene, a sve zbog nemarnosti majstora koji obećava da će doći, ali ga uvek neki ozbiljniji problem spreči. Ozbiljniji od poluodvaljenih fioka? Ali baš te fioke mogu otpasti iz svog ležišta i pasti, a tek onda se ništa neće znati. Ponajmanje o onom papiru, jer i da se tu nalazi ona brzopletost u vraćanju stvari na svoje mesto će ga prevideti. On će ostati negde zaturen, možda čak na onoj stranici knjige ili sveske koja se više neće otvarati. A knjige su preteške da bi iz njih moglo bilo šta slučajno ispasti.

Nego, pade mi na pamet još jedno skriveno mesto, a to je ona stara kutija za cipele. Mada, čini se da je sada već svejedno, jer je ta kutija bačena sa još nekoliko stvari koje su skupljale prašinu. Kutija je bila pogodna da se u nju odlože sve one sitnice koje se dugo čuvaju, a koje ničemu ne služe. Sem toliko da ponekad podsete. Nije li i ovaj papirić pripadao njima? I, šta je na njemu pisalo? Šta li je to bilo napisano?