Šta je 17. novembra povezalo evropskog komesara za konkurentnost Neli Kres i srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića? Sudeći po tog dana datim izjavama, imali su isti problem: kako se izboriti sa monopolima.

Neli Kres je obavestila javnost Evropske unije, kako prenosi AP, da je engleska fudbalska Premijer liga izgladila antimonopolski spor sa Evropskom komisijom, pošto se obavezala da prava za televizijske prenose za sve utakmice ne proda samo jednom kanalu. Posle višemesečnog antimonopolskog rata dogovoreno je da će se prava prenosa prodati u šest ujednačenih paketa, a nijedan kupac neće moći da otkupi svih šest. Televizijski pretplatni kanal Britiš skaj brodkasting grup Pi-El-Si (vlasništvo medijskog magnata Ruperta Mardoka) držao je u proteklih 13 godina prava na globalno najskuplji ugovor za prenose. Tako je, na primer, Premijer liga prodala 2003. godine Bi-Skaj-Biju prava prenosa od 2004. do 2007. godine za milijardu i po evra. Ubuduće, svaki paket prodaće se onome ko najviše ponudi. "Obaveze koje je Premijer liga prihvatila dovešće do toga da se medijska prava prodaju na fer i transparentan način i omogućiće britanskim ljubiteljima fudbala da imaju bolji izbor", rekla je Neli Kres.

Istog dana srpski ministar finansija Mlađan Dinkić izjavio je da "uočava neke monopolske tendencije" i zato je primoran da uključi arsenal antimonopolskih mera koje će imati i antiinflatorno delovanje. Problem u Srbiji, nažalost, nisu prava TV prenosa fudbalskih utakmica (daleko smo mi od toga), nego – zejtin. Naime, ministar Dinkić smatra da su domaći proizvođači za deset meseci ove godine nedopustivo povećali cene ulja za 40,4 odsto i zato je odlučio da zaštiti potrošače tako što će zavesti stroge antimonopolske mere i odobriti bescarinski uvoz 15.000 tona suncokretovog ulja. Četiri dana kasnije Dinkićeva pretnja shvaćena je ozbiljno, pa su neki od proizvođača, koji su najavili poskupljenja, odustali od tog nauma.

Za razliku od Neli Kres čiji problem nije te vrste, srpski ministar finansija gvozdenom antimonopolskom pesnicom nije ni trajno ni uverljivo rešio problem jednog od uzroka vrlo neprijatne pojave koja se u Srbiji ponovo razbuktala, a zove se inflacija.

"NEVERNE TOME": Kori Udovički, glavna i odgovorna urednica novopokrenutog časopisa "Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji", upozorenjem (na prezentaciji časopisa) da će inflacija i u narednoj godini biti jedan od najvećih izazova kreatorima ekonomske politike jer privredni rast neizbežno prati i rast cena, samo sublimira stav stručne javnosti o onome što bi trebalo da budu prioriteti Vlade 2006. godine.

Otuda nije beznačajno što je Dinkićeva najava borbe protiv monopola a za jeftiniji zejtin plasirana usred parlamentarne rasprave o budžetu za iduću godinu. Osim što ima jak naboj udvaranja potrošačima zejtina, istovremeno trebalo bi da sugeriše "nevernim tomama" da će Vlada dogodine i na taj način pokušati da obara sada već neprijatnu inflaciju koja je Srbiju, nažalost, ponovo ustoličila kao evropskog šampiona rasta cena.

Iz stručnih krugova koje Dinkić sve češće naziva "neverne tome" odmah je stiglo tumačenje koje pokazuje da kreatori ekonomske politike baš i ne "vladaju materijom" tako dobro kakav bi utisak hteli da ostave u laičkoj javnosti. Naime, Stojan Stamenković, urednik "Makroekonomskih analiza i trendova" (MAT), izračunao je da je monopolski položaj proizvođača osnovnih životnih namirnica (i lokalnih javnih preduzeća) imao najveći uticaj na rast inflacije u Srbiji. Ali je u MAT-u napisao sledeće i tako "matirao" kreatore ekonomske politike: "Samo nekoliko proizvoda – mleko, šećer, jestivo ulje, mesne prerađevine i duvan – donelo je tačno 0,7 procentnih poena u ukupnom porastu maloprodajnih cena u oktobru. Pitanje koje se ovde može postaviti jeste da li su privatizacijom proizvodnih kapaciteta u ovim delatnostima stvoreni monopolski uslovi poslovanja za njihove kupce i nije li – ne sama inflacija nego njeno ubrzanje – rezultat okolnosti da sužavanje spoljnotrgovinskog deficita u ovoj godini upravo na području netrajnih proizvoda za široku potrošnju, aktivira efekat monopolskog položaja pojednih proizvođača na cene." Prevedeno na jezik laika ispada da je zbog kresanja deficita u trgovanju sa inostranstvom Vlada smanjila uvoz prehrambenih proizvoda i, između ostalih, i od proizvođača zejtina napravila monopoliste. Pa se sad kao bori protiv njih kao negativaca koji podstiču inflaciju.

Komentarišući viziju Vlade da se iduće godine bori protiv inflacije već spomenuti Stojan Stamenković prvo konstatuje da se "posle povećanja cena na malo u oktobru za 1,7 odsto više ne postavlja pitanje da li će inflacija u ovoj godini dostići 15 odsto, nego za koliko će premašiti tu stopu. Vlada je za iduću godinu ponovo postavila kao cilj zadržavanje godišnje inflacije u jednocifrenoj zoni i pitanje je koliko je taj jednocifreni cilj dostižan."

OD 15 DO 18 ODSTO: Na uverljivost podataka i kredibilitet najavljenih mera Vlade u sprovođenju budžeta veoma loše deluju još neke polemike u koje su se ovih dana upustili autori budžeta. Tako, na primer, tek što je ministar Dinkić saopštio da je inflacija izmerena u oktobru, na godišnjem nivou, 15 odsto, direktor beogradske kancelarije Međunarodnog monetarnog fonda Harald Hiršhofer "zalepio" mu je vruću ćušku (na poslovnom ručku Američke privredne komore) ocenom da program za smanjenje inflacije u Srbiji nije uspeo, jer je godišnja inflacija u oktobru dostigla 18 odsto i da dosadašnje ubrzanje privrednog rasta (omiljena Dinkićeva tema) nije uticalo na rast zaposlenosti. Valjda je samo u Srbiji moguće da predstavnik jedne međunarodne institucije tako javno upozori jednog ministra da ne govori istinu i da onda ministar ode na partijsku promociju u Požarevac i kaže kako u javnosti raste rejting njegove stranke.

Zatim je, donoseći Predlog budžeta u parlament, ministar Dinkić okupljenim novinarima izjavio da su on i Vlada pripremili odlične mere za suzbijanje inflacije i da su odlučni da ih sprovode, samo se još čeka da Narodna banka Srbije definiše svoje mere i da bude istrajna u njihovoj primeni. Mnogim stručnjacima koji prate makroekonomska kretanja u Srbiji ova izjava učinila se, u najmanju ruku, neodmerenom i netačnom jer je upravo Narodna banka čitavu ovu godinu pokušavala da gasi požare koji su potpirivani iz Ministarstva finansija i zgrade u Nemanjinoj 11.

Pogođen neopravdanim napadima iz Frankfurta se javio guverner NBS-a Radovan Jelašić ocenom da je neophodno preduzeti drastične mere protiv inflacije u Srbiji, čak i po cenu nižeg privrednog rasta u 2006. godini (omiljenom uspehu ministra finansija u 2005. godini). Svojim prijateljima u Vladi, guverner je poručio da je to potrebno kako ne bi bila obezvređena makroekonomska stabilnost i da bi se osigurao dugoročno održiv privredni razvoj i da je u okviru toga neophodna jedinstvena strategija restrukturisanja javnog sektora kako nužni reformski potezi ne bi bili usporavani pod pritiskom kratkoročnih i dnevnopolitičkih interesa. Guverner je naglasio da će NBS preduzimati sve neophodne mere za smanjivanje inflacije i zatim poslao poruku u Vladu kako je presudno da se i ostali akteri ekonomske politike usmere ka tom cilju.

PLAN UŠTEDA: Sudeći po budžetu i državnim apetitima, kreatori ekonomske politike za iduću godinu kao da o ovom upozorenju guvernera nisu dovoljno vodili računa. Budžet je, istina, pravljen po "šnitu" Međunarodnog monetarnog fonda, ali je neko u Vladi dok ga je "krojio" usput i pevušio onaj dobro poznati refren "tesno mi ga skroji nane", pa je, gde god je mogao, malo popuštao. Taj stručni šlamperaj najbolje je prepoznao i za sada opisao g. Stamenković u MAT-u: "Fasada koja se gradi metodološkim promenama i kojom se smanjuju formalni rashodi budžeta nije dovoljna da se iza nje sakriju neka fakta o javnoj potrošnji – kao što je ‘pretplata’ za javni servis (RTS), koja predstavlja najtvrđi porez u sistemu, ili nastojanje da se kapital i dalje preliva u potrošnju tako što se deo javnog duga (formalno, to više nisu rashodi budžeta) koji je usmeren na potrošnju finansira prihodima od privatizacije."

Na konferenciji za novinare Stamenković je pojasnio priču o TV pretplati: "U vreme kad se RTS finansirao iz budžeta ti troškovi bili su 0,1 odsto bruto društvenog proizvoda, a plaćanjem mesečne pretplate ta izdvajanja porasla su na 0,4–0,5 odsto društvenog proizvoda."

O brojkama i ambicijama Vlade u upravljanju državnim finansijama već je sve poznato. Što se tiče brojki, odnosno ciljeva, moglo bi se još i poverovati da će Srbija iduće godine biti obećana zemlja. Ono što je usklađeno sa zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda jesu planirani prihodi od 487,9 milijardi dinara i rashodi od 448,3 milijarde dinara, koji su usklađeni sa planiranim realnim rastom bruto društvenog proizvoda (inače, ukupan BDP planiran je na 1602 milijarde dinara) od pet odsto i inflacijom od 9,3 odsto, na kraju godine. Najavljeno je i smanjenje javne potrošnje od 1,3 odsto BDP-a ili oko 25 milijardi dinara uštedama u zdravstvu, smanjenjem subvencija i smanjenjem fonda plata u državnim organima i javnim službama. Zanimljiv detalj vezan je za stavku "smanjenje plata". Naime, objašnjavajući smanjenje javne potrošnje u idućoj godini ministar finansija Mlađan Dinkić naveo je da je fond plata smanjen zahvaljujući tome što je broj zaposlenih u državnim organima i javnim službama smanjen za 17.000. Međutim, u Predlogu budžeta (stavka: "rashodi za zaposlene u 2006) postoji tabela sa brojem zaposlenih u direktnim i indirektnim korisnicima budžetskih sredstava u 2004, 2005. i planom za 2006. godinu iz koje se jasno vidi da nije bilo nikakvog smanjenja broja radnika jer je 2004. bilo zaposleno 192.611 radnika, zatim 2005. njihov broj raste na 192.931, a za iduću godinu planirano je smanjenje na 186.547 radnika.

OCENE STRANIH INVESTITORA: I zatim u budžetu za 2006. godinu planiran je suficit od 39,6 milijardi dinara. Suficit je pobednička zastava kojom ministar finansija maše na ulasku u 2006. godinu, ali mnogi ekonomisti ne dele njegovu euforiju. Tako, na primer, bivši ministar privrede Aleksandar Vlahović tvrdi da taj višak prihoda neće poslužiti za obaranje inflacije, već je garancija da će biti vraćeni krediti međunarodnim finansijskim institucijama.

Bužetski balon koji je Vlada prenaduvala malo je izbušio i predsednik Saveta stranih investitora Majk Ahern ocenama koje nisu pohvalne za dosadašnji rad Vlade i predlozima mera kojih nema u najavljenoj ekonomskoj politici za 2006. godinu. Iako je kao jedan od prioritetnih ciljeva za sledeću godinu ministar Dinkić označio poboljšanje poslovne klime u Srbiji, Majk Ahern je upozorio da Srbija još nije stvarno na mapi investitora što potvrđuje izuzetno nizak nivo ulaganja u otvaranje novih pogona. Prepreke za povećanje stranih investicija, smatra Majk Ahern, predstavljaju nefleksibilan Zakon o radu, neefikasne javne službe i postojanje državnog vlasništva nad gradskim građevinskim zemljištem, što je prepreka za tržište nekretnina. Ukoliko Srbija želi da privuče investitore, mora da promeni te tri stvari, rekao je Ahern.

Preporuke Majka Aherna mnogo jednostavnije i jasnije zvuče i laicima od onih teatralno-svečarskih zaklinjanja Vlade u predlogu budžeta, tipa "osnovni ciljevi ekonomske politike postići će se čvrstom monetarnom i fiskalnom politikom, ubrzanjem privatizacije i restrukturiranjem društvenih i javnih preduzeća i čvrstom politikom zarada u javnom sektoru".

Na osnovu samo jednog primera može se pokazati kako ta paradna retorika ne korespondira sa stvarnim namerama vlasti. Dakle, Vlada se zalaže za restrukturiranje i privatizaciju javnih preduzeća. To dobro zvuči na papiru, ali prvo Vlada ne kaže kad će, recimo, to da uradi sa Železnicom. Iduće godine izgleda da neće, jer je predvidela da Železnica samo preko Ministarstva za kapitalne investicije dodeli subvencije iz budžeta od oko osam milijardi dinara.

Sve ekonometrijske računice pokazuju da su ovogodišnju inflaciju, najvećim delom, proizveli neefikasni i skupi državni monopoli (železnica, struja, telefonija, nafta industrija, avio-prevoz), a u merama za suzbijanje inflacije iduće godine nema konkretnih rokova i načina njihove privatizacije, već samo novih troškova koje poreski obveznici treba da plate zarad opstanka tih skupih i neracionalnih državnih preduzeća.

KONCENTRACIJA NOVCA: Plan budžeta inače je klasičan primer ambicija Vlade da ona umesto tržišta upravlja ekonomskim tokovima. Kao kuriozitet može se smatrati liberalistička doskočica Nataše Mićić izrečena u parlamentarnoj debati "da ni 2006. godina neće biti godina u kojoj će nevidljiva ruka slobodnog tržišta kreirati ekonomske procese, već će to biti gvozdena ruka ministra Dinkića, koja, uzimajući u obzir činjenicu da redistribuira 50 odsto budžeta, može biti i gvozdena i nepravedna ruka".

Iako je u parlamentarnoj i javnoj raspravi kao poseban uspeh naznačeno smanjenje subvencija privredi sa 31 na 28 milijardi dinara, mnogima je promakla sitna brojka u stavkama troškova Ministarstva finansija koja se zove "rezerve" i koja je velika baš onoliko koliko je planirano smanjenje subvencija koje su ove godine strašno "bole oči" Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci i Evropskoj uniji. Plan je, dakle, da se te rezerve povećaju 7,5 puta, sa 446 miliona u ovoj godini na 3,4 milijarde dinara u idućoj godini. I sav taj novac, koji čini, na primer, polovinu budžeta Ministarstva privrede, biće stavljen u tekuću a ne u stalnu rezervu, što znači da je njime moguće upravljati promptno po potrebi i za subvencije.

Ono što odmah pada u oči kad se iščitava vladin predlog javnih finansija za iduću godinu jeste ogromna koncentracija novca za trošenje u Ministarstvu finansija. Od 448,3 milijarde predviđenih državnih rashoda, Ministarstvo finansija predloženim budžetom treba da potroši više od pola, odnosno 257,5 milijardi dinara. Laici bi rekli da u tome nema ničeg neobičnog jer se i zove Ministarstvo finansija zato što troši tolike pare. Na pitanje novinara nije li to prevelika koncentracija moći u rukama jednog čoveka, ministar finansija odgovorio je da to nije ništa neobično jer njegovo ministarstvo upravlja mnogim transferima, od poljoprivrede do podsticanja mladih talenata. I baš kad je reč o mladim talentima, pomalo je nelogično da ministar finansija raspodeljuje 900 miliona dinara za stipendiranje 1000 najboljih studenata, za finansiranje školarine u inostranstvu za 100 najboljih studenata ili stručne prakse za 100 studenata u zemljama Evropske unije. Niko nije protiv toga da novac bude potrošen za te namene, ali bi bilo logičnije da te pare potroši ministar prosvete.

Mnogi su još pre nego što je i počela parlamentarna rasprava o budžetu tipovali da će biti nezanimljiva i dosadna pošto je sve unapred perfektuirano sa Međunarodnim monetarnim fondom, kome je Vlada dala čvrste garancije da će budžet biti usvojen onako kako je dogovoreno. Ta parlamentarna monotonija najbolje je oslikana 18. novembra kada je TV kamera pokazala da u sali sede tri poslanika i da nema nijednog nadležnog predstavnika Vlade Srbije.

Čak ni to što Milorad Vučelić preti da dok socijalisti podržavaju Vladu neće biti restrukturiranja javnih preduzeća, nikoga nije previše uzbudilo. Jer, nažalost, ni Vlada ne žuri s tim poslom.