Košarka
Kad je vlast slast
Farsa sa kandidaturom Bore Stankovića za predsednika KSSCG završena je onako kako je i bilo smišljeno: njegovim odustajanjem. Posledice će se tek videti i osetiti
Nažalost, bili smo u pravu. Ono što je u prošlom broju "Vremena" bilo nagovešteno, danas je već činjenica, jer je u utorak u podne Gospodin (veliko slovo nije pravopisna greška) Borislav Stanković povukao svoju kandidaturu za mesto prvog čoveka KSSCG. Pres-sala Pionira bila je pretesna da primi sve zainteresovane predstavnike medija a odjek na koji je vest naišla u zemlji, a i inostranstvu, pokazuje da je reč o stvari od šireg društvenog interesa, o sportskoj temi dana. Nevolja je, međutim, što ovde nije reč o sportu, već o politici, i to onoj najružnijoj, podzemnoj, sa udarcima ispod stola, sa nevidljivim scenaristima koji preko isturenih piona vuku konce. Poruka je jasna i glasi: "Ne dam, bre, vlast i tačka."
Šta o svemu misli košarkaški narod, možete pročitati u više od 100 komentara na forumu sajta B92: (http://www.b92.net/sport/comments).
Ali, ko još u politici pita narod? Odlučuju oni koji su na vlasti i koji ne žele da je ispuste iz ruku. Nisam pristalica da se svi ljudi trpaju u isti koš i da svi snose isti stepen odgovornosti jer niti smo svi jednaki, niti su svi jednako odgovorni – ali, ako je išta u sportu bilo pošteno i smatrano činom moralne odgovornosti, onda su to bile ostavke posle velikih neuspeha i neispunjenih očekivanja. Odlazili su i treneri i predsednici, i generalni sekretari i manje važni činovnici, neki su bili i smenjivani jer je u sportu to bilo lakše uraditi neko u politici, ali vremena se menjaju. Odlazak vladajuće garniture iz KSSCG bio je moralni i očekivani čin bez obzira na stepen stvarne krivice, ali nije otišao niko, čak ni Miodrag Babić, koji je podneo ostavku na mesto predsednika ali ne i na članstvo u Upravnom odboru! Ostali nisu ni pomišljali da odu i čak planiraju da se prošire i učvrste pozicije. Ne bi me čudilo da uskoro kao kandidat za predsednika ispliva jedan bivši predsednik Olimpijskog komiteta i jedan bivši (da li?) predsednik Stručnog saveta, koji je (kao) u paketu podneo ostavku i koja (kao) nije prihvaćena jer, zaboga, neko treba i da radi i brine o budućnosti naše košarke.
Nije za poređenje jer su okolnosti i postupak drugačiji, ali nesporno je da zbivanja u KSSCG imaju sličnosti sa letošnjim dešavanjima u Olimpijskom komitetu SCG. "Ne dam, bre, vlast. Je l’ jasno?", glasi poruka u oba slučaja.
Zašto Bora Stanković i njegov prvi saradnik Branislav Novčić nisu bili podobni za rukovodeća mesta KSSCG? Prvo zato što su nezavisni. Stanković je u životu ispunio sve svoje ambicije, pristao je da se uhvati u kolo zato što se to od njega tražilo, pre svih grupa bivših asova (Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević…) koji se sada distanciraju od svega i odbijaju bilo kakve uloge "dok su ovi na vlasti". Stankovićev jedini interes bila je košarka. "Nepoznati" Novčić (kako je sam podsetio, u košarci je tek 45 godina kao igrač, predsednik Crvene zvezde, izdavač mesečnika FIBA, idejni tvorac "Dajmond bola" i blizak saradnik FIBA u poslednjih petnaestak godina) materijalno je nezavisan i kao takav a priori "nezahvalan" za saradnju. Osim toga, prati ga glas da je čovek koji ne trpi kompromise, mnogo traži od saradnika i ne libi se da seče kad vidi da nešto ne ide. Ne bih rekao da su ljudi iz vrha naše košarke potkupljivi, reč je o uspešnim direktorima državnih fabrika ili vlasnicima uspešnih privatnih firmi, ali njihov poslovni i privatni interes debelo je isprepletan, od Beograda, preko Zlatibora do Podgorice i crnogorske obale. Osim toga, oni su svi klubaši. Dobro, svi moraju da imaju neku bazu, ali odavno su prošla vremena u kojima su na čelu organizacije bile "nadstranačke" ličnosti tipa Raše Šapera, Nebojše Popovića ili samog Bore Stankovića. Za njih se znalo i gde su igrali i koga su trenirali i za koga su navijali, ali kada su jednom postali funkcioneri, brinuli su samo za dobrobit košarke.
U ozbiljnom košarkaškom svetu ne postoji ta vrsta dualizma. U Španiji je nezamislivo da predsednici klubova ACB lige, njih 18, imaju bilo kakvu ulogu, još manje funkciju, u Federaciji. U Italiji je upravo u toku velika bitka jer klubovi hoće, po ugledu na ACB, da se sasvim osamostale od Federacije i nacionalnog olimpijskog komiteta. U drugim zemljama je taj proces razdvajanja još u povoju, ali će se se stvari pre ili kasnije raščistiti. To je i suština spora na relaciji FIBA-ULEB, nastalog u leto 2000, koji se, posle višegodišnjeg rata, završio onako kako se morao završiti: podelom poslova jer posla i te kako ima za sve. Klubovi (Evroliga) i profesionalne lige (ULEB) brinu o profesionalnom takmičenju vrhunskih klubova, FIBA (i nacionalni savezi) treba da vode računa o svemu ostalom, od takmičenja mlađih kategorija do globalnog razvoja košarke. U našem slučaju KSSCG vode trojica ljudi koji su faktički "gazde" svojih klubova (Babić – Hemofarm, Knežević – Atlas, Barović – Budućnost), a uz njih su Cerović (Hemofarmov čovek za Crnu Goru) i Blaž Stojanović, kome je baza OKK Beograd a košarkaški otac, kako je sam priznao na farsičnoj Skupštini KS Srbije, Bora Stanković koji mu je u času svog odstupanja uzvratio prisećajući se Cezara i Bruta…
Dakle, Stanković i Novčić nisu prošli jer su "ničiji", iako su iza njih zajedno stali Crvena zvezda i Partizan. Tu nešto nije jasno. Ili su večiti rivali bili neiskreni, ili nisu više moćni kao što su bili, ili su imali opoziciju sopstvenih opozicija.
Šta sad? Odluka FIBA o pozivnicima za Japan 2006, ovog vikenda u Rimu, može da odredi tok daljih zbivanja, čak i budućnost naše košarke. Gledano po zaslugama, nama je mesto u Japanu i tom izboru niko ne bi smeo da prigovori, niti bi imao ozbiljan argument. Ali, ako je Turska bila sposobna da u glasanju za Mundijal 2010. pobedi jednu Francusku, ništa ne treba da (nas) iznenadi. Ne spadam u one koji misle da je "bolje ne ići u Japan". Sportski je takmičiti se, a doći će vreme da se naviknemo da medalje nisu rezervisane samo za nas. I ne mislim da ne možemo da sakupimo dobar tim, mada će mnogo toga zavisiti od selektora. Međutim, odlazak u Japan učvrstiće pozicije "nedodirljivih" koji će, pod plaštom priprema za Japan, zapeti da "rade" jer, zaboga, vreme ne čeka, avgust samo što nije… Pare, fala bogu, nisu problem jer je Evropsko prvenstvo donelo dva miliona dolara. Zanimljivo je, međutim, da se niko ne pita gde je i šta radi Predrag Bogosavljev, čovek koji je na čelu tima za organizaciju EP-a izgurao ceo posao i zaradio te pare. On, koliko znam, nema nameru da se vraća u KSSCG ni u jednoj varijanti. Zašto? Ako završi u FIBA, kao što se priča, naša košarka izgubiće još jednog sposobnog čoveka, kao što se svojevremeno lako odrekla Zorana Radovića, koji od tada takođe pravi karijeru u FIBA. Poruka je jasna: nezavisni i sposobni, oni koji umesto "timski" misle ponekad i svojom glavom, nisu poželjni.
Eventualni neodlazak u Japan mogao bi da bude kap koja će preliti čašu i izazvati reakciju ogorčenog košarkaškog naroda, onog koji na forumu B92 podseća da je "5. oktobar zaobišao sport" i da našu košarku vode "bivši julovac i bivši Miloševićev ministar"… Dilema nije mala. Japan sa njima ili TV bez njih. Doduše, postoji i treća, najgora varijanta: Japan na TV-u, a oni na mestu…
Previranja u KSSCG: Namerna lična
Nakon sunovrata na EP–u u Beogradu ove godine, isplivali su "kadrovi" tipa Blažo Stojanović i društvo, za koje sada saznajemo da "rukovode" košarkaškom organizacijom
Dve stvari su bile odlučujuće za veličanstveni povratak srpskocrnogorske košarke na svetsku scenu posle perioda sankcija: sjajna generacija košarkaša koja je igrački sazrela u najjačim svetskim klubovima i nemerljiv uticaj i značaj Bore Stankovića, dogogodišnjeg prvog čoveka svetske košarkaške organizacije. Zajedničko im je da su "branili boje" države u kojoj odavno nisu više živeli i da su sa sobom nosili vrednosti normalnog sveta. Sa njihovim povlačenjem ostao je debeo sloj mulja u kome se valja ostatak košarkaške organizacije u SCG.
Odustajanje Bore Stankovića od kandidature za prvog čoveka KSSCG-a predstavlja veliko finale jedne utakmice koju je domaća košarkaška organizacija izgubila kudikamo ranije. Njegovo objašnjenje na konferenciji za novinare u ponedeljak 21. novembra u kome kaže da ne želi da učestvuje u marifetlucima, prevarama i nameštaljkama koje priređuju činovnici Saveza deluje uverljivo, ali nedovoljno da izazove ozbiljne promene u čitavoj depresiranoj i autističnoj košarkaškoj organizaciji. Bora je Stanković, kao čovek istinskog svetskog renomea, pristao da posle brodoloma na EP-u ove jeseni stane na čelo Saveza koji je sve ove godine svoju organizacionu jalovost i ličnu surevnjivost članova uprave prikrivao velikim međunarodnim uspesima seniorske reprezentacije. Vezane titule prvaka Evrope, vezane titule prvaka sveta (jedinstven domet u svetskoj košarci) bile su paravan za ljude koji su se skrivali po besprekorno uređenoj zgradi u Sezanovoj ulici u beogradskom naselju Vračar. U vreme najvećih uspeha seniorskog tima ostale kategorije su tavorile, liga se raspadala, klubovi su se svađali i sve što vredi od trenerskog i igračkog imena otišlo je iz države.
Nakon sunovrata na EP-u u Beogradu ove godine, isplivali su "kadrovi" tipa Blažo Stojanović i društvo, za koje sada saznajemo da "rukovode" košarkaškom organizacijom. Blažo Stojanović je ranije bio ime koje se vezivalo za "nemire" u beogradskoj opštini Grocka, na čijem se čelu nalazi i sada po ko zna koji put. Simbolički, Blažov skok iz gročanskih sokaka na elitni Vračar poklapa se sa provincijalizacijom košarke kao jedne od istinski retkih aktivnosti u kojima je ova država i ovo društvo moglo da stoji "rame uz rame" sa najvećim državama u svetu, štaviše, bilo je iznad njih.
Šta nam je objašnjeno? Još uvek nema glasova Babića, prethodnog predsednika KSSCG-a i predsednika kompanije Hemofarm, Stanojevića ("sve ću reći na konferenciji za novinare posle borda u Rimu") i drugih "vodećih" ljudi domaće košarke. Prema svemu što je do sada bilo izgovoreno niko nije bio protiv Bore Stankovića kao čoveka koji bi trebalo da "preveze u mirnu luku košarkaški brod". Ispada da niko ne razume zašto je Stanković odustao, a prema njegovim rečima, jedan od razloga bila je i ideja o dovođenju Branislava Novčića na mesto prvog Borinog saradnika. Novčić važi za čoveka koji je karijeru napravio ovde "kao sportski radnik" i koji se "napolju" dokazao, što u FIBA što u privatnom biznisu. Iako niko protiv njega ne želi javno da kaže bilo šta, činjenica je da bi Novčić na mestu Stankovićevog pomoćnika onemogućio mnogim "kadrovima" iz Saveza da se i dalje kriju iza pravih veličina.
Struja koja je podzemno lobirala protiv Stankovićevog koncepta (koji nije ni stigao da bude predstavljen, ali je sigurno bio baziran na želji da se situacija radikalno izmeni) i koja se, na kraju, verovatno dogovorila da čitavu stvar oko izbora novih članova rukovodstva potpuno obesmisli nije jedini problem s kojim se domaća košarka susrela u poslednje vreme. Sam je Stanković istakao da su ga na neki način izigrali i oni koji su ga prvi predložili. Podsećanja radi, Aleksandar Đorđević je prvi javno u septembru predložio Stankovića kao idealno rešenje "za spas domaćeg basketa". Bivši reprezentativac i legenda docnije se misteriozno povukao iz priče oko sređivanja stanja u KSSCG-u. Slično su postupili i ostali iz "magične petorke": Divac, Paspalj, Savić i Danilović. Iako prepucavanja, preglasavanja i sastančenja traju danima, niko nije našao za shodno da se na bilo koji način umeša, a jesenas su svi znali da kritikuju nepatriotizam novih generacija koje žure za novcem i kult reprezentacije ih ne zanima.
U pozadini ove priče jeste i raspad Stručnog saveta, koji je godinama bio "kolektivni mozak" čitave košarkaške organizacije. Ono što je pre deset godina čitav svet cenio kao instituciju koju niko nema (skup trenera koji nisu u karijeri bili samo prvaci NBA), postala je Gorgona koja davi čitav sistem. Međusobna netrpeljivost pojedinih članova, nesposobnost da se otvore i da u svoje društvo prime još nekog, dovela je do toga da "naši najveći treneri" (i evropski svakako) više ne čuju i ne vide šta se oko njih dešava. Stručni savet KSSCG-a pretvorio se u telo nalik na američki Vrhovni sud (ili, još bliže SANU-u) iz koga se izlazi samo posle smrti. Naši najveći treneri su sve vreme, takođe, u potpunosti kontrolisali karijere (čitaj: transfere) igrača koji su išli "napolje", osim onih koji su odlazili u NBA. Povećani i učestaliji odlazak mladih košarkaša u američku profesionalnu ligu tumačen je kao pogrešan korak koji od njih pravi lažne zvezde, ali im ne donosi profesionalni napredak. Zbog ovakvog stava je i nastao razdor između onih koji igraju u NBA i onih igrača iz Evrope koje treneri na čelu reprezentacije po pravilu protežiraju. Takođe, kao argument u debati o tome "ko je kriv za neuspeh" potezano je i pitanje novca koji je potrebno platiti treneru svetskog renomea da bi vodio državni tim i u isto vreme vodio neki od evropskih klubova. Od igrača se traži da budu patriote i igraju, valjda, zbog duga otadžbini, a domaćem treneru se mora platiti da bi vodio nacionalnu selekciju onih mesec dana godišnje.
U svemu tome ima mnogo nelogičnog, pa ne čudi da se, kao što je rekao Boža Maljković neki dan u Beogradu posle utakmice Partizan – Real Madrid, prvi put u poslednjih petnaest godina dešava da je košarka postala ogledalo celokupnog društva. Društva koje je korumpirano, antimoderno i oslonjeno na lažne mitove.
Slobodan Georgijev
