Pre par dana smrt se sama suočila sa onim koji je bio njen vlastiti demistifikator. A paradoksalno u svem tom, tvorac te demistifikacije, nije joj odoleo. Ode za njom i sa njom. Onaj koji je se nije plašio, jer o njoj nije ni mislio, a da bar to mi znamo, onaj koji joj se često podsmevao, na svoj ali i na tuđ račun, onaj koji je prolaznosti svestan bio, da bi mu večnost sopstvenim delom postala majka.

Ko zna, ko poznaje, ko prepoznaje Ljubomira Draškića?

Muci…

Priča retko, ali uvek veselo i s ponosom da je kao klinac dobio nadimak, koji ga je kroz život i karijeru pratio, po jednom od dva bleskasta majmuna u nekom cirkusu koji je tada gledao negde u Zagrebu, svom rodnom gradu. Ironizira samoga sebe a ponekad i druge, ali se nikad zlonamerno ne podsmeva, njegova ironija jeste njegova kritika, njegova duhovitost jeste njegova bol i pogled na svet koji bi decenijama da izmeni u svakom svom pogledu, a koji mu se otima, ide svojim tokom, ne sluša, čini ga nervoznim, nezadovoljnim, plahovitim, buntovnim… i kao takvom, tom svetu, on nikad ne popušta, ali i ne prašta, nikad niz dlaku, uvek najtežim, najžešćim, neizgrađenim putem, pokušava i nalazi svoj put, put koji gradi i menja, put koji stvara i zida, put kojim niko pre njega prošao nije, put neizvesnosti koja ga provocira, koji ga neretko i rani, ali put koji sopstvenim delom porađa: Pozorište…

Da li samo: Pozorište…?

Mucijev život bilo je pozorište, ali je Muci bio veći od pozorišta.

Zato danas, izlišno jer je neuspešno, rezimirajući sve što je u pozorištu učinio, shvatam da vreme koje je odredilo trajanje naših života jeste odveć malo da ćemo ikad sagledati Mucijeve učinke, rezultate, domašene domete, a tek život… Mucijevo pozorište jeste pre svega pozorište Atelje 212. Jeste sve ono što je učinio na sceni, njegova senka vezuje se za najblistavije antologijske trenutke stvaranja predstava čiji naslovi odišu legendarnošću što se poput narodne pesme prenose s kolena na koleno, a da ih pripovedeči nisu ni gledali, već samo legende o njima od predjašnjih gledalaca slušali. Vrcave, duhovite, bezobrazne i bezobzirne, nikad "za" a uvek "protiv", urnebesne i besne, tužne i grozničavo bolne, zabranjivane, 300 puta igrane, hvaljene i kritikom osporavane, nadživele i kritike i kritičare, virtuozne, spretne u svojoj nespretnosti, tužne u svojoj duhovitosti, paradoksalne, klasične i avangardne, IKONE… jednog vremena, jednog pozorišta, slikane duhom jednog autora koji svoje misli, stavove, buntovnički duh uspeva da iz svog života prenese na nezaustavljivo prolazan trenutak na sceni.

I na čas Muci je uspevao da taj trenutak zadrži, da ga zadrži u sećanju slučajnog gledaoca, ali i u sećanju nas na sceni, uspevao je da svoje pozorište učini neprolaznim a igru glumaca osobenom, karakterističnom njemu svojstvenom duhu, uspevao da na noge postavi idiom koji je predstave kuće u kojoj je radio identifikovao kao "ateljeovske predstave" a igru glumaca istoimenim načinom igre.

Pa ipak, klonio se bilo kakve javnosti i osporavao sebi svoje zasluge za bilo kakav, nazovi uspeh, nekad se činilo da mu je draži i neuspeh no slava njegovih uspeha. Nije voleo da ga hvale ili je pak stidljiv bio, što je prikrivao svojom ironijom prema svemu što ga okružuje a što bi bilo čije i bilo kakve simpatije izazvalo. Bio je nepogrešivi kritičar najboljeg i saosećajni tužni sagovornik nečijeg neuspeha, pokušavajući da ga primi i na svoja pleća. Bio je učitelj i mudrac, lakrdijaš i pesnik, kuvar i konzument, ćutač i inspirator, pisac bez hartije, tužni šeret naših proćerdanih godina, sjaj slobode u mračom tunelu duhovnog ropstva, bio je ono što čovek ne bi mogao da bude.

Toliko toga, jeste, da večnost samo može da ga primi i upamti.

I zato ne pominjem, naslove, imena, glumce, nagrade, uspehe, kritike, sjaj i sivilo prašine pozorišnih dasaka, jer bi se i sam nasmejao, odmahnuo rukom i ništa priznao ne bi…

Zato je veliki. Muci…