režija: Andrej Zvjagincev; uloge: Vladimir Garin, Ivan Dobronravov, Konstantin Lavronenko, Natalija Vdovina

Kada je 22. januara stigao u naše bioskope film Povratak je već bio malo čudo. Ne događa se često da jedan mali i nepretenciozan film kao što je ovo debitantsko ostvarenje Andreja Zvaginceva osvoji Zlatnog lava u Veneciji, Evropsku filmsku nagradu za otkriće godine, da bude nominovan za Oskara i Zlatni globus i uz to dobije jednoglasne hvalospeve kritike gde god da se pojavi. Da cela stvar bude još čudnija, i Amerikanci, koji se mnogo ne bave evropskim festivalima, zainteresovali su se za ovaj film i njegovog reditelja. Trenutno se MGM i Miramax spore oko distribucije u SAD. Pored ovog američkog, Povratak je bio povod i za jedan lokalni derbi između Festivala autorskog filma (FAF) i starijeg mu brata FEST-a. Na dan kada je ovim filmom otvoren prošli FAF, direktor festivala je, upravo zbog njega, proveo par sati na informativnom razgovoru u policiji. Problem je nastao oko autorskih prava. Znate, to je ono što niko ne poštuje sve dok ne poveruje da mu ih neko drugi ugrožava. Ne mogu ni da zamislim šta je bilo u glavi tog policijskog inspektora dok je pokušavao da shvati ko šta ima prava da prikaže. Iz svega ovoga očigledno je da je pred nama jedno izuzetno filmsko ostvarenje. Tu se svi slažu. Međutim, na pitanje zašto je to tako, teško je dati jasan odgovor.

Na početku filma otac se vraća. Nećemo saznati ni gde je bio, ni zašto je otišao, ni zašto se vratio. Sve što nam se daje je podatak da je bio odsutan 12 godina. Njegova dva sina Ivan i Andrej ga nikad nisu upoznali i pitanje očevog identita s početka filma će ih pratiti do kraja ("Smirite se otac spava." "Ko?") Otac, zatim, kreće na izlet sa svojim sinovima. Tokom putovanja nad dečacima sprovodi veoma okrutne vaspitne metode. Očeva surova pedagogija u njihovim životima koje su proveli pored majke, naglo uvodi "sadistički potencijal patrijarhata". Klinci različito reaguju na ovu promenu – stariji brat Andrej poniznošću i oponašanjem, mlađi Ivan tvrdoglavom neposlušnošću. To je otprilike sve što bi se moglo reći o radnji, a da se ne otkrije previše. Smišljeno izostaju vreme i mesto kada se priča dešava. Klasičnog zapleta nigde. Samo parčići života i priča o ljudskim strastima. Reditelj nas često zavarava – sve te puške na kaminu koje nikako da opale, samo su mamci za našu pažnju. Rediteljev fokus je na likovima, njihovim odnosima i na izvanrednoj glumi. Ova redukcija, namerno čišćenje filma od žanrovskih momenata i socijalne i istorijske kontekstualizacije usmerava pažnju na ono što je u ovoj priči o putovanju opšte – pred našim očima se odvija mit u nastajanju.

O Andreju Zvjagincevu se moglo čuti kao o novom Tarkovskom. S obzirom na to da je tu titulu poneo Aleksandrar Sokurov pre par godina, Zvjagincev mu dođe novi novi Tarkovski. Ono što ga sa velikim majstorom povezuje sem boje i tona, te dve poštapalice bez sadržaja, jeste strpljiv i uporan rad na jednom plastičnom filmskom jeziku koji ne bi bio samo dopuna tekstu. Sadržaj filma, ono o čemu se tu zaista radi, nazire se tek kroz identifikaciju vizuelnih simbola. Evo šta je izjavio reditelj u jednom od intevjua: ’’Bog je prisutan ovde, sada i uvek, a mi to ne primećujemo. U tom smislu je ovaj film obraćanje religioznoj spoznaji. Smatram da je nedelikatno dublje zalaziti u tu tajnu, zato ne želim ja da nudim smisao. Ali ponavljam, taj nevidljivi smisao je ono što mene zanima.’’

Njegov film, isto kao i on, preokupiran je stvarima o kojima ne želi da govori. Film je, dakle, krajnje hermetičan i kao takav zgodan za, kod nas, popularne mistifikacije o nepojmljivosti i mističnoj širini ruske duše (ovo bi onda bio road movie Ruske Duše ). Koga to radi može slobodno tako da shvati film, ali to je možda najmanje zanimljiv način gledanja. S druge strane, reditelj ostavlja dovoljno znakova za jednu religiozno-mitološku interpretaciju. Film je pun diskretnih žanr scena: tajna večera, ostrvo blaženih, reka zaborava, bludni sin i, naročito, oni aspekti mita o Edipu koji se tiču "neprepoznatog oca". Međutim, ovi citati su samo tačke koje markiraju jednu originalnu mitogenu naraciju.

Ono malo raspleta što dobijemo, tera nas da revalorizujemo prethodne delove filma i svaki put iznova promislimo olako donete sudove o tome ko je tu loš a ko dobar. Očeve lekcije iz surovosti i njegov odnos prema dečacima dobijaju drugačije značenje – na kraju vaspitanje uspeva, ali ne zbog uspešnosti očeve metode, već zbog njegove neočekivane spremnosti da se u kritičnom trenutku žrtvuje za sina. Njegova grubost se naknadno shvata kao bolan izraz nesposobnosti da se uspostave veze sa izgubljenom porodicom, nesposobnosti da se bude otac, nemogućnosti povratka. Zbog toga, ovo je jedan hamletovski film – dakle, tužni igrokaz, a ne tragedija. Priča o nemoći da se neke stvari urade sve dok ne bude prekasno. Kao u onoj Kafkinoj rečenici o Mesiji koji dolazi ne poslednjeg, već najposlednjijeg dana, onda kada nikome više nije potreban.

Ovo je jedan o onih filmova koji kriju ono o čemu govore umesto da pojednostavljuju, koji šifriraju svoje poruke umesto da ih ponavljaju i koji prećutkuje svoju dubinu umesto da je simuliraju. Film vam neće biti prijatan, neće vam dati odgovore, neće vas učvrstiti u ubeđenju da pravda uvek pobeđuje niti vam pružiti bilo koju drugu utehu koju da od filma očekujete. Biće vam težak za gledanje i razumevanje, ali će vas dodirnuti i ostati s vama još dugo. Zvjagincev je čovek koji pokušava da vam došapne tajnu koju nikada nećete čuti jasno i do kraja. Inače, kakva bi to bila tajna?