Famozni osujećeni Izborni Pobednik u liku i mantilu Tomislava Nikolića, prekaljenog komunalnog delatnika iz Kragujevca – kad smo već kod toga: je l’ veseljak na kraju balade vratio one maznute dnevnice i putne troškove?! – ovih dana puni sve novine svojim veleumnim mislima, pa je red da i mi malo oslušnemo šta to on i njegovi imaju da nam kažu, pošto njihova reč evidentno pronalazi pravu rezonancu u mnogim (pa makar i rutavkastim) ušima. Nekako se poklopilo da sudski izvršitelji Četvrtog opštinskog suda – onog koji je Dušan Spasojević Šiptar neobično respektovao, a o Nedužnom Bagziju, trgovačkom putniku koji mukotrpno prehranjuje sitnu dečicu, da i ne govorimo – dođu u prostorije Srpske radikalne stranke u zemunskom Magistratu s namerom da, u skladu s pravosnažnom presudom narečenog suda, odatle isele tu stranku baš nekako par dana nakon propalih predsedničkih izbora. Kao što je poznato, stvar je propala pošto Izvršitelji nisu ušli u Magistrat na tenku ili barem naoružani haubicama ili kakvom drugom opremom dostojnom Terminatora najnovije generacije: Toma G. & co. su ih, onako praznoruke i smušene pred Gorostasima karlobaško-virovitičke provenijencije, teatralno i trijumfalno isprašili odande, i to pred nebrojenim novinarskim kamerama i mikrofonima, uz Nikolićeve prigodne aforizme poput onog da se "pobednici ne izbacuju", i da odande samo policija može silom da ih izbaci jerbo su oni usred kampanje i nemaju vremena da razmišljaju o selidbi pre izbora, a posle izbora… bože moj, valjda će i vlast i sudovi ponovo biti Naši, i onda pojeo vuk magarca…

O radikalima možete misliti ovo ili ono, ali ne treba sebi dopustiti luksuz da poverujete u njihovu nepromišljenost i impulsivnost: toga ćete valjda više naći i u Koštuničinom Udruženju Dremljivih nego u SRS-u: naprotiv, društvo sa zemunskog Trga Pobede sve bitne stvari radi promišljeno, te je tako i postizborna demonstracija bahatosti bila pravi performans za javnost – koji je sadržavao bitnu obećavajuće-preteću poruku na istu adresu – dakle, paraumetnički čin u kojem su sve glavne tačke bile pod diskretnom režijskom kontrolom. Naravno, radikalima je vaistinu stalo da zadrže prostorije kako god znaju, ali im nije ništa manje ni do toga da svaku konfliktnu situaciju iskoriste u svrhu ostavljanja utiska na onaj deo populacije koji se pali na takve stvari. Setite se, uostalom, ne tako davnog Šešeljevog praćakanja i bacakanja po Skupštini, ali i leganja pred onaj blindirani džip koji im je policija oduzela, pod tričavim izgovorom da nije njihov (pa zamislite, braćo, da su Oslobodiocima oduzimani svi oni traktori, frižideri, pršute, kombajni ili televizori iz ratnog plena samo zato što su, legalistički gledano, tuđi – kuda bi nas to odvelo? kuda nego u izdaju i prodaju naših najsvetlijih ideala?)! O onoj razularenoj Gibaničaruši što je prekoredno okupala Natašu Mićić da i ne govorim.

Poruka Tome Nikolića je, dakle, da nije bitan Zakon nego Snaga: mi smo Pobednici, mi smo – u svojim snovima bar – budući vladari: nama, dakle, pripada nadzakonski položaj. Dobro, ne treba imati iluzija: manje-više svaka vlast, ili bar njeni kvarniji delovi, trudi se da ponegde pronađe neku prečicu, da se gdegod joj je zgodno, a može proći nekažnjeno, "ne drži zakona kao pijan plota", kako bi to rekao Josip Broz Tito, skromni uživalac Zakona o vlastitoj doživotnoj vladavini. To se, međutim, obično radi ispod žita i u potaji, sve uz poštenjački vidi-mi-ruke kez; samo klasični autoritarci nemaju potrebu za tom vrstom "licemerja": njima je vazda na drumu isto što i na umu, a na umu im doduše nije bogzna šta, ali umeju to da izarlauču na dovoljno upečatljiv način. Zato je to naizgled tako nesimpatično licemerje tranzicionih demokratskih političkih elita – u kojima se vazda nađe podosta fićfirića koji levu ruku najradije drže u desnom džepu – zapravo moralni i civilizacijski napredak, samim tim što je otimačina oterana u mrak, u ilegalu…

Pa ipak, svemu gore napisanom uprkos, ovakve su radikalske demonstracije i egzaltirane egzibicije za-opseniti-bašibozluk zapravo arhaična forma političkog delovanja od koje će radikali polako – makar i uz mnogo muke i nostalgije – odustajati, a sve u nameri da postanu desni politički mejnstrim današnje Srbije, sa nadom da će istisnuti DSS odande (umesto da bude obrnuto). Šta to konkretno znači? Ništa manje od toga da je Vojislav Šešelj, sa svojim perverznim stilom pajaca-sadiste i morbidnim imidžom beskrupuloznog Ubice Dečijeg Lica, oličenje neslavne prošlosti Srbije, i da je kao takav najbolji zalog njene neslavne budućnosti, ali samo pod uslovom da on u njoj neposredno ne participira, jer Srbija njegovu "specifičnu težinu" više ne može da podnese. Dakle, svesno ili ne, on se odlaskom u Hag "žrtvovao" ne bi li Stranka ojačala u njegovom odsustvu: bez ratova i krvoprolića, bez pravih prilika za budalaško kliberenje nad krvlju i nesrećom miliona i za opsceno "bacanje bombe na London i Rim", bez Sadama i Limonova kao veselih ratnih drugara, on još može biti koristan jedino kao Simbol koji nezasluženo Pati kao sužanj Novog Svetskog Poretka u mrskom Sheveningenu; pravi posao za to vreme rade neki drugi, poput Kragujevčanina ili japi–četnika Aleksandra Vučića, lika koji bi kod Hičkoka sigurno igrao odlikaša–masovnog ubicu (voli li Vučić ponedeljke, pitam se ponekad?). Nije li na ovom istom mestu nedavno pisano da je "urbana fizionomija" ovog nadobudnog mladca ono simboličko novo lice domaćeg fašizma, upeglano i "pristojno", podvrgnuto face-liftingu, naučeno Lepim Manirima i "gospodskom" rukovanju kamom? Šešelj je, dakle, bio dobar za rat, kao njegov ovlašćeni i talentovani dobošar; za mir i "tranziciju" radikalima su potrebni ljudi drugačijih osobina, mada u osnovi jednako sociopatske strukture.

Tako je, uostalom, Toma Nikolić uspeo da izmami i neke glasove koje Šešelj, u današnjim okolnostima, više ne bi mogao da dobije. Ovo je važna promena o kojoj valja dobro promisliti. Uostalom, misliti o (post, neo)fašizmu i radikalno desnom populizmu čisto ideološki, ne analizirajući njegove mene i njegovu evoluciju – a takvu analizu nikako ne treba brkati sa istorijskim revizionizmom ili pak relativizovanjem Zla koje iz takvih pokreta uvek podjednako isijava – znači bivati nedopustivo gluplji od njih: a to pak znači podastrti im crveni tepih za bezbedan povratak na mesto zločina!